ЏЕНИ НИЈЕ ФЕР
(Интервју отправнице послова а. и. Амбасде САД Џенифер Браш)
Божо Бјелак
Након литургије у манастиру Велика Ремета и мелем беседе мудрог оца Стефана, нисам очекивао да ће ми најстари лист на Балкану, понуђеним интервјуем, загорчати тај божански мир, стечен у манастиру овог недељног дана. Покушао сам да га не читам до понедељника, али знајући да на крају године интервју није случајност, те да је Брашова професионалац, искушењу нисам одолео. О Брашовој сам писао у јулу месецу о.г., након Националног празника САД, односно пријема у Амбасади те земље. (04. јула, дана када су добили независност од В. Британије 1776. године). Свака стаја у мојој Старој Херцеговини је старија од америчког Конгреса.
Негде у скривеним и интимним контактима, интервју је сугерисан, а питања су наметнута. На то упућује на први поглед банална чињеница, да није уобичајено да новинар (ка) употребљава синтагму „наше две државе, наших двеју држава“, синтагму коју су углавном употребљавали или употребљавају велики државници. Џени, која није Фер, буквално рони сузе и обмањује накнадно заборавно јавно мњење, када каже „да је наша Амбасада тада била спаљена“ (у даљњем тексту се иправља и каже да је „била запаљена“), те да су породице запослених морале побећи у избеглиштво месец дана (не сећа се Џени колико је избегло Срба из Хрватске, БИХ, Космета, док су њене колеге, разни Галбрајти, јахали на тенковима, Алијини муџахедини, те ОВК-а, са Вокером на челу, палили о жарили). Сваком нормалном човеку Џенифер изазива сузе, посебно што нас подсећа да је „трагично страдао младић у том пожару“. Нема ни морала ни храбрости да каже ко је организовао (инсценирао) напад на Амбасаду, посебно ко је подметнуо пожар и како је убијен младић. Само стотину метара лево и десно од Амбасаде зјапе зидине, костури порушених и загађених зграда, дело културе и цивилизације Имерије зла, коју заступа Џенифер.
У интервјуу се поставила интелигентно и лукаво, што није уобичајено за Американце. Они су навикли да говоре речником силе. Још од настанка тог давношњег 04. јула, њихово понашање се није променило. И у тим давношњим временима и садашњим, улете на коњима, авионима, бродовима, уз звуке трубе – ту, ту, ту, ту, побију све и тако су обезбедили Индијанцима, свима нама и многим народима светлу будућност.
Џенифер је проценила стање у Србији. Као у Лас Вегасу на рулету, све жетоне уложила је на Тадића. Она добро зна шта ради, јер никога другога није споменула, о чему би ови други морали озбиљно размислити. Она поручује да је Тадић модел за све друге. Указује, дакако не директно, да се сви морају угледати на њега, а то значи да када он отвара уста да сви, као ђаци прваци, несвесно отварају уста. Неки су то раније схватили, отишли су у Вашингтон, поклонили се, изјавили да без САД нема живота, а вођа СПС-а, за кога председница Парламента каже да је „најпаметнији политичар“, схватио је (мало касно) да је Тадић узор, зато жури у САД и хвали се ових дана да иде на молитвени доручак.
Не забрињава Џенифер неутралност Србије и каже „да јој лично та неутралност није јасна“. Главни играчи свирају у заједничком оркестру, а тамо нека Влада (и Парламент) „треба да дефинише шта подразумева под неутралношћу“ и додаје, „да чланство у НАТО даје јасноћу (ово сигурно није добро преведено), пружа јасан концепт, то је проширење мултилатералних односа“. Порука је, ево вам могућност, с обзиром на то да САД и Србија не сарађују у ОУН и многим међународним организацијама и организмима, да мултилатерално сарађујемо.
У том контексту су посета српског министра војног САД (који није водио само разговоре о војним питањима), сарадња између министрстава одбране Србије и Охаја. И ту Џенифер не пропушта да истакне улогу Тадића и посету њеној домовини - држави Охајо. Неће Џенифер да директно каже, уђите у НАТО, али подвлачи „да би Србија уласком у НАТО имала бројне користи“. У први план ставља безбедност и ЕУ. Такође, не каже директно, али индиректно повезује улазак Србије у ЕУ, са првом степеницом, а то је НАТО. Такав је редослед био за све земље, зашто би Србија била изнимак.
Као добра чиновница (данас-сутра биће именована за амбасадора на овим просторима), Џенифер придаје велики значај посети Бајдена. Она отворено каже „да раде на иницијативама које је потпредседник Бајденовде изнео...“ Хвали и амбасадора Мантера, „који је (...) упркос потешкоћама и том тешком периоду успео да сарађује са релевантним снагама у Србији...“ Заборавља Џени да је тај амбасдор кршио Бечке конвенције, да се директно мешао у унутрашње ствари земље пријема. Његове изјаве и претње су антологијске: “Неодговорна реторика неких јавних личности може само успорити прилив страних инвестиција, а то ће највише осјетити грађани и тржиште” рекао је тај надри дипломата Мантер у једној предизборној кампањи и додао, „ да насиље на Космету (мислећи на Србе) треба спречити по сваку цену јер ће оно донијети само несагледиву штету српском народу. На ТВ каналима и путовањима по Србији, давао је још жешће изјаве. Србија је, такође, кршила Бечке конвенције не чињењем, односно није га прогласила непожељном особом (persona non grata).
Бомбардовање је једноставно заобишла, а новинарка на томе није инсистирала, а и како би када је све унапред договорено.
На крају, када је Космет дошао на ред, Џенифер ипак није могла да издржи, понестало јој је лукавство и дипломатска финоћа. Показала је да је права Американка. „Ми не очекујемо да Србија призна Косово. Али свакако очекујемо да сарађује са властима у Приштини како би се нашла практична решења за проблеме који погађају и једну и другу страну“ (и једну и другу државу). А на питање да ли су могући нови статусни преговори, одговорила је са „НЕ“ (културно и дипломатски, нема шта). Другим речима, САД су признале Косово и немојте се шалити око тога, непотребно се грчите. Ја вас Србе добро познајем. Испричала сам вам причу коју ћете вежбати. Лепо сам вас помиловала перушком. Она и земља коју заступа раде на томе да фактичко стање дезавуише тај став о непризнавању и да ће de facto признање једнога дана прећи у de jure.
