Колатерала спонзорисаних “револуција “
Драган Милосављевић
Бивши председник Либерије, Чарлс Тејлор, оптужен за геноцид над сопственим народом, изјавио је ових дана на суђењу у Сјера Леонеу, у Фритауну, да му је власт у Београду 2001. испоручила оружја у вредности од 7 милиона долара. .
Новац је од наручиоца, режима Либерије, примила једна висока личност чијег се имена Тејлор не сећа Ни у Београду нико не памти ко би то могао бити. Нема ни података како је мимо устаљених, строго контролисаних канала за трговину оружјем, до испоруке овом крвнику уопште дошло. Не зна се ни где је новац, јавља “Курир”.
Било би, такође, чудо да се легендарни Нелсон Мендела сећа вечере на којој је његов гост, Тејлор, најлепшој манекенки света, Наоми Кембел, поклонио један од највреднијих драгуља Африке. О томе ових дана извештавају светски домаћи медији. Дијамант је “окупан крвљу“, тврде новинари који пишу сензационалне рубрике о шверцу дијаманата из Либерије за потребе америчких мултинациналних компанија. Притом, подсећају да је председник, афроамериканац, “спаљивао труднице” и “своје војнике терао на канибализам да уплаше непријатеље”.
Чарлс Тејлор, по мрачним секташким ритуалима, необично подсећа на свог имењака из америчке домовине, гуруа Чарлса Менсона, тровача неколико стотина својих следбеника. Психопата Тејлор, уз сагласност Вашингтона, владао је Либеријом целу деценију, све док није помрсио рачуне са газдама у дилу око дијаманата . Било је сувише касно када је схватио ко стварно управља судбином ове источноафричком земље. Али његовом.
Овај бивши дипломирани економиста, са коренима из Тринидада, прво баптиста, па припадник секте, па криминалац, по налогу ЦИЕ 1985, послат је из затвора Алкатраз из САД у Монровију, да буде мешетар још једне од афричких “револуција из касарни,”а потом председник Либерије. Све док његову оставку није изнудио Буш млађи.
Светска јавност је то захтевала када су грозни злочини над либеријском популацијом у грађанском рату, зашта је Америка сносила посредну одговорност, превршили сваку замисливу границу. Додуше, Тејлорови плаћеници пуцали су у жене и децу и оружјем из увезеним из постоктобарске Србије.
Непобитна је сличност у распиривању међуетничких сукоба и уклањању афричких “потрошених лидера, којима је јужно од Сахаре присуствовао овај хроничар, са потоњим “ружичастим револуцијама”, у инсталирању нових америчких марионета у Европи, а почело је, присетимо се, на Балкану. . Тако је, тек ових дана изнета истина да је прва “ кегла”, председник Чаушеску, предходник Милошевића, оборен пучем сопствене војске и полиције, али планом који је координирала ЦИА, уз пристанак Јељцина ..
Зато је, својевремено, овај новинар своје путописе у књизи Харматан, многе бележене на стратиштима афричких међуплеменских ратова, завршио речима “Све нам се већ догодило у Африци”. А репортажа, којој се враћа, описује заузимање и паљевину парламента и напад на председничку плату у Монровији 14 априла 1980. коју је обавио Тејлоров предходник Самјуел До.
Опис “револуције” у Монровији, од пре 30 година и чињиница да су крвопролиће насиље и пљачке добили континуитет у тиранији наредног режима и у избијању грађанског рата, у коме је власт починила геноцид над сопственим народом, можда је најбољи одговор на захтев једног од читаоца сајта, очито жељног брзих промена, који захтева уместо речи и порука и поука аутора текстова, акцију.
Та акција изведена је у у педесетак успелих афричких пучева, увек инспирисаних споља, а да се ништа није суштински променило за народ. У Монровији “ промене без промена” изведене су у сарадњи “отпора”, демонстрација либеријских студената, па придруженог дела оружаних снага, под воћством наредника Доа, уз рушилачко учечшће масе, позване на улицу. Гневнима и гладнима, поклоњена су два дана пљачке, уз ритуал преког суда и јавних погубљења Прво председника, па целе владе.
Био сам непосредни сведок ове либеријског Термидора, егзекуције председника и 11 министара, окривљених за корупцију. Први у свет, као дописник Тањуга, послао сам са лица места опис извршења “ преке правде” Само суђење, дан пре стрељања, било је полусатана формалност. Тако, уосталом, бива у “револуцијама “.Тејлор је лично преклао Доа, како је то и наредник урадио са председником Толбертом, а на очи присутне гомиле жељне освете над корумпираном политичком елитом .
Министри на 11 стубова
Монровија, 14. априла 1980.
Када сам слетео у влажну и врелу измаглицу тропске Монровије, био је то последњи лет пред затварање аеродрома. У граду су, тог 14. маја, 198о. већ беснели нереди, предвођени студентима. „Непознати извори“ су их покренули тврдњом да је „председник у земљу убризгао око пет милиона фалсификованих долара, а исто толики пазар склонио у породични трезор“.
Авенијама града, увученог у лавиринт лагуне Атлантика, тумарале су гомиле људи који су, по истом сценарију какав је виђен годину дана раније у Акри (Гана), разбијали излоге, односили преосталу робу. Тротоарима су се вукли белези од проливеног зејтина, расутог брашна и шећера, који је извлачен из магаза трговаца. У председничкој палати се пуцало. Ту је наредник Семјуел До, са 14 другова, по кратком поступку пресуђивао председнику. Имао сам част да лично будем представљен Виљему Толберту, го-дину дана раније када је на самиту Организације афричког јединства неопрезно пледирао на своју црну браћу да се „одупру америчкој појачаној хегемонији“. Тако је, одлуком Вашингтона, добио за вратом наредника Доа.
Овај је, уз логистику амбасаде САД, највеће на територији Африке, заузео радио станицу, позвао трупе на побуну против корумпиране власти и тиме дао знак за хаос. Поновила се, као и у Гани, бежанија деморалисаних генерала, пуковника.
Политичари су више веровали у нерањивост армије од оних који су ту армију предводили. Видео сам како са највишег спрата председничке палате, доле у масу хиљада људи, окупљених да овацијама поздраве завршни чин „револуције“, пада тело. Био је то председник, већ распореног стомака. Његови остаци, неидентификовани, наравно, јер је био линчован, сахрањени су дан касније у заједничкој гробници коју су, после смиривања нереда, затрпали булдожери. Председника је од учкура до бијела грла распорио и бацио унезвереној гомили потоњи диктатор – полуписмени наредник.
Већ сутрадан, нас неколицина новинара, дописник АНСЕ, АФП и РОЈТЕРС-а, пуштени смо у салу за суђење, где је за непуних 45 минута на смрт осуђено 12 министара. Цела Толбертова влада. Било је ту лопова, што је нормално очекивати, али и по који честит човек, рецимо, министар иностраних послова, припадник једне угледне породице црнаца повратника из САД, који су основали прву независну афричку државу, Либерију. Запањени и унезверени министри, извучени претходне ноћи из постеља, неки у пижамама, неки голи до појаса, довезени су одмах по-сле суђења на стратиште. Седели су прво везани за седишта у једном малом аутобусу, неких сат и по, гледајући како војници укопавају стубове за које ће бити везани. Било је десет стубова за њих дванаесторицу.
Руља је поломила прозоре камењем и бокори руку су захватали косу, очи, носеве, уши осуђеника, који су без крика, тихо ропћући, подносили ову тортуру. „Хоћемо крв, хоћемо крв“, урлале су масе које су измилеле из својих плеханих буради, страћара, рупа у песку, проститутке, просјаци, лучки радници. „Хоћемо правду“, захтевали су, сматрајући да се само ту, на блиставом песку, и то одмах, мора исписати сублимат правде. Стрељањем.
На импровизованој трибини, са кратким мачем у једној руци и токи-вокијем у другој, стајао је омалени наредник. Његово наређење пренето је команданту стрељачког вода. Из полу-аутоматских пушака израелске производње „узи“ разлегли су се рафали. Из груди министара шикнули су млазеви крви, дебели као палац.
Мозак се расцветавао као пивска пена из лобања расцепљених куршумима. Та егзекуција је трајала... Живи зид десетина хиљада црних тела, обливених знојем, дошао је у међувремену до самог стрељачког строја и почео да га, заједно са нама, потискује према стубовима. Опасно близу. Војници су кренули према, већ давно мртвим, министрима не прекидајући паљбу, док се око позорнице стезао обруч „напаљених“ гледалаца.
Извештач Би-Би-Сија, који је минут пре егзекуције, сваког министра понаособ, интервјуисала питањем „како се осећа“, хистерично је плакала и вриштала у магнетофон: „Овде све плива у крви“. Затим, притисла је дугме и потпуно сабраним гласом, својим мушким колегама камерманима, којима су се видно тресле руке, наредила: „Сачекаћемо мало, да укокају још ону двојицу, то снимите, па онда трк на пошту. Стартујемо у исто време. ОК?“
Преостала два министра поваљена су у масакрирана тела и локве крви и из близине убијена, без команде. Семјуел До је већ напустио стратиште. Јурнули смо према таксијима који су нас, новинаре, упаљених мотора ишчекивали. „Сто долара да стигнеш први“. Колега из „АНСЕ“ вришти: „Чекај!“ „Имаш среће јер сам за фер-плеј“, кажем му. „Ушао си у мој такси, побркао си возаче, јер су сви црни“, тврди задихан, док се смешта на задње седиште. У пошти, док узалуд покушавам да смирим прсте на диркама једног праисторијског телепринтера, колега из „АНСЕ“ стрпљиво ми шапуће: „Слушај, ако не можеш да се сабереш, пусти мене“.
ТАНЈУГ је, ипак, први јавио свету о погубљењу у Монро-вији. Увече, одлазим у „Ранч“, ноћни клуб опремљен седлима, узенгијама, кајасима, који држи Звонко из Загреба. Својевремено бежећи од Тита, препливао је Копарски залив, обрео се у Италији и на крају, скрасио у Монровији.
Позвао ме је под шанк, да наздравимо. Тамо је са унутрашње стране прилепљена Титова слика. Помирио се са Јожом у међувремену. Како и не би када цела Африка слави Броза као свог некрунисаног краља. Поред Јоже је и фотографија бујне црвенокосе, са којом ме је дан касније упознао амбасадор из Акре, Ласло Бала. Испоставило се да је дама бивша супруга Титовог сина Жарка. Удата за немачког бизнисмена настањеног у Либерији. Свет је мали.
Објектив аматерске камере забележио је, дванаест година касније, сваки детаљ у коме је последње секвенце свог, насиљем обележеног битисања, одиграо председник, бивши наредник Семјуел До.
Разбијеном флашом ошишали су разбеснели становници Монровије Доову главу. Практично га скалпирали; затим су му ножевима дубоко засекли образе, тако да се гушио у сопственој крви, која му је обилато текла у уста. Пошто је са хуком дувао, настојећи да млазеве спречи да продру у грљкан, један од војника, мислећи да умирући призива Џуџуа (духа), сасуо је у њега рафал. Тако му је, и не хотећи, ипак помогао да најзад умре. Био је то крај црног кондукатора, који је до председничке столице дошао закорачивши преко још врућег леша жртвованог Виљема Толберта, такође понуђеног гомили. Тај исти народ, који га је посадио у председничку фотељу, дохвата се и мртвог Доа, да би пљачкан, масакриран и изгладњиван деценијском револуцијом (чије је конце одмах после пуча дохватила ЦИА), наплатио бар део рачуна.
На сцену је ступио нови вођа „револуције која траје“, у лику председника Чарлса Тејлора*, некадашњег затвореника Алкатраза, па „инсајдера“ у Доовој влади. Он је из заседе оборио свог доброчинитеља да би, неколико година касније, на захтев оних који су га послали са „мисијом“ у прву слободну афричку земљу, побегао у избеглиштво у Нигерију.
Репортажа је пренесена из књиге Драгана Милосављевића
Дневник српског журналисте
Балканизација Африке
Африканизација Балкана
Може се наручити на телефон: 066/5131443
Књига је гратис на располагању и у виду електронског издања на сајту “Видовдана“
--------------------------------------------------------------------------------
* 2006. год. Тејлор је изручен Хагу. (прим. аут.)
