КОМЕ ЈЕ СМЕТАО МОЈ СМЕХ

И, КАДА САМ РАЗДИРУЋЕМ БОЛУ
ПРУЖИЛА РУКУ
ДОК САМ ТРАЖИЛА ЛЕК
ТУЂИМ РАНАМА
КАДА СУ МОЈЕ РУКЕ МЕЛЕМОМ БИЛЕ,
НА КРАЈУ ДАНА
ОПРАШТАЛА САМ СЕ
ОД ЈАВЕ
СМЕХОМ.

И, ОНДА, ОНОМАД,
КАДА СУ МЕ ОСТАВЉАЛИ
ОНИ ЗА КОЈЕ ВЕРОВАХ
ДА СУ МЕ ВОЛЕЛИ
КАДА САМ ГАЈЕЋИ ЊИХОВЕ ЛАЖИ,
НЕДРИМА ДАЛА КОСМИЧКИ ПРОСТОР,
КАДА ЈЕ МОЈЕ СРЦЕ МЕЛЕМОМ БИЛО,
ОПРАШТАЛА САМ СЕ
ОД СНА
СМЕХОМ.

И, СХВАТИХ:
ЈА САМ ДЕТЕ У СВЕТУ БЕЗ СВЕТА.
СХВАТИХ-
ДА САМ МАЛЕНА
СИТНА
РАДОСТИ ПУНА,
ТЕ СМЕТАМ СМЕХОМ И ЖУЉАМ
ПРОСТОР ГДЕ ЖИВЕ
ОНИ ШТО СЕБИ УЗЕШЕ СВЕ-
И ДУШЕ МИЛЕ
И ЦВЕТНЕ БАШТЕ
И СВЕТ МАШТЕ
У КОМ
МОЈ СВЕТ
И МОЈА ДУША
НАЈБОЉЕ СНИВА.

ТИ, ЖЕЉНИ СЛАВЕ,
ИЗ ТУЂЕГ БОЛА,
ТИ, ОХОЛИ И СВЕСНИ МОЋИ
КОЈЕ ИМА МОЈА МАЛЕНКОСТ:
МОЋИ ОД СНОВА,
МОЋИ ОД ЈАВЕ,
МОЋИ ОД ЧИСТОТЕ ДЕЧИЈЕ ДУШЕ......
ТИ,
ЖЕЉНИ СВЕГА
ОД СВОГ НИШТАВИЛА,
ПОДИГОШЕ ГЛАС
УДАРИШЕ ЗЛОМ
ПАКОШЋУ
ОСВЕТОМ
РАЊАВАЈУЋИ МАЈКУ
КОЈА ПОРОДИ ПЛАЧ,
КОЈА ОБРИСА СУЗЕ
И ДАРИВА СМЕХ,
МАЈКУ НАД МАЈКАМА!
ДА ВИШЕ ДЕЦЕ НЕ БУДЕ,
ДА ВИШЕ СМЕХА НЕ ЧУЈУ,
НИКАДА ВИШЕ СЕРБИЈЕ!

ТЕРЕЗИА УЗЕЛ ЂУРИН