Музичка вакцина против пандемије бунта

У најстаријој новини на Балкану,  сведок праизведбе музичке побуне „деце цвећа“,  закључује: „Коса Кокана Младеновића је страсна и упућена критика света хладне перфекције, крупних речи и крупног капитала, света без идеала, скучене животне филозифије, ратоборности и утамниченог живота“. Заиста господине Первићу, таква је у глобалу  управо петоокотобарска  Србија.

Цинична досетка

Неко се цинично сетио да у условима опште беде и пропадања, затирања свих вредносних критеријума, појам побуне ограничи на позоришне даске, уз играње и певање (боље него излазак на улице). Уз незаобилазну поруку. После гашења светала, све иде по старом. Сви сви сви сви, и тајкуни и политичари и раја, укључујући и глумце, враћају на „своја радна места“. Наше министарство културе упутило је са позоришних дасака смерницу, да се у будућност  хода натрашке. Како..... 

Па, једна, још пре четрдесет година сумњива  прича  о побуни  „деце цвећа“против америчког милитаразма, и то искључиво песмом, игром  и са мало ушмркивања,  пребачена је у нови антиглобалистички  пројекат, „отпор“ неолибералном чудовишту, мјузиклом. Све у „кругу двојке“, где се карте за Косу већ резервишу за март.

Овај хроничар не може да се не сети једне друге представе, са које је свакодневно извештавао три месеца,  зимских „шетњи“ у којима је такође било нешто од сценографије опште љубави, чак и према полицији и побуне против исте. Што је само наизглед парадоксално.

Али није ако се схвати права порука режисера те представе  Повод за мирну побуну, да подсетим, некакво ситно лажирање избора делује данас сасвим смешно у поређењу са начином на који је извршена приватизација или оформљена „социјално одговорна“ влада под „ демократама“. Све се на крају лепо завршило договором између вука и црвенкапе, да уместо бабе поједе Београд.   

Заиста је блиско садизму када миљеници глобализма, новопечена елита, настала на распродаји државе, наручују  музичку  журку и са послужењем, да се подсмехну    статистима  „револуције“ од 5. октобра. Лишених посла, социјале, преспективе.

То са улазницама од 10.000 динара је чиста магла у односу на идеју  да незадовољници у овом друштву, чија је већина жртва глобализације и њеног варања на картама транзиције и приватизације, треба да  своју животну угроженост бране по сценарију бродвејског шоа. А не „ другим“,  убедљивијим,  али грубљим  средствима.

Да бих појаснио, подсетићиу да су хипици  припадници једне у зачетку истински бунтовне  генерације у Америци, која је због опасности некотролисаног избијања рушилачких нагона, од стране  ЦИА, а по налогу њеног озлогласног шефа, Фостера Даласа,  накљукана дрогом, а потом  препуштена музичким групама.

Тако је једно, у основи моћно антиратно расположење због бесмислених  жртава у Вијетнаму, преточено у мјузикл. А побуњеници од пре пола века еволуирали су,    сазревањем,  у берзанске пиране и политичаре, хладнокрвне убице у ратовима за  „одбрану   нациналног интереса САД“. Они су креатори управо ове  углазбане  глобалистичке цивилизације.
   
Поход на Европу нација

Цела ондашња побуна антиратних левичара пресељена је у Европу 1968,  али овога пута у милитантном виду. Убачени су у игру Мао, Маркузе, Црвене бригаде, Бадер Мајнхоф,  освежени Маркс. А главни јунаци хорде, која је кренула ка Паризу, да сруши  антиамеричког  Де Гола и  његов антиглобалистички  нациоанализам, били су потоњи ликови профила и биографија  Клинтона, Блера, Јошка Фишера, Солане, Левија и осталих узора дела некритички еврољубиве Србије. Оне која нас зове у „спасоносни“ загрљај НАТО.

Рушилачки покрет извезен из САД-у Европу заталасао је и српску студентарију,  али њени идеолошки вођи, што је за нас занимљиво, садашњи уређивачи  скупштинских одбора, телевизијских савета, газде фреквенција, управних одбора штампе и саветодавци  председника нам, све миљеници Вашингтона, тражили су у она времена више комунизма, „црвени универзитет  Карл Маркс“ .

То је право на промену става, рећи ће ужурбани следбеници, лидери  недавно отцепљеног СНС, који се гнушају своје радикалске прошлости. То је постао манир и код социјалиста, а можда ће се и либерали новог капитализма, када излете из чауре  исказати, као, замислите, ортодоксни бољшевици. Све је то позориште, драги моји.  

Ко је те 68. могао помислити да ће и  наши идејни вођи  ружичасте револуције, од којих су понеки добили батине испод новобеоградског подвожњака у младости, јер су били претерано црвени, за укус Броза, бити  креатори овог аморфоног поретка без идеологије, економије, социјале , без  суверенитета за Србију и Србе?

Наравно, да они који  нису рођени тих година , неки потоњи следбеници краља тргова који са њим нису играли  козарачко коло после Титовог опроста младој  „заведеној  генерацији“  треба да гледају нову  верзију  „Косе.“

Ивесно да је сама представа професионално добро одрађена. Али није на одмет  да знају  љубитељи Бродвеја да је политика увек позориште, али да у основи није добро када  позориште промовише политику. Макар и у форми мјузикла.      

Узгајање аутошивинизма 

Није случајно да се управо после те рашчупане  шездесет осме у српском филму и позоришту,  као нека врста контрапункта  литератури позоришних класика домаћих и страних , догодило креативно додворавање европском очекивању  у виду рађања  генијално осмишљеног  српског аутоцинизма  и аутошовинизма. И стидљиво испољеног антикомунизма, ради бољег паковања основне идеје.

Тај талас, назван црни, оне из гледалишта, који су евентуално испливали из његових вирова, у којима се Србија своди на блато, гуске и свиње, псовке, аутошовинизмом у последње време има натукница о „ геноцидном народу“ , данас избацује на обалу преживеле без вере у веру праотаца. Без непоколебљиве спремености да бране нацију и њену историју. То једноставно није „ин“ , док нам одваљују комад по комад територија.

Било је то генијално осмишљено подстицање већ постојећег српског  феномена комплекса културне инфериорности, тако драгоцено онима који данас без стида развлаче присвајају све српске неоспорне вредности. Од језика па надаље. Питајте поштовани читаоци шта се догађа са затвореним музејима и да ли ће икада бити отворени.

Пошто је Свети Георгије исфинасиран да пред целим светом убије „великосрпску“ аждаху остаје нам само да се хватамо за Косу. Ко нам може бити већи  „доброчинитељ“ од оних међу нама, који нам у овим  временима без  перспективе и јасних порука  куда идемо,  уместо бенигног  бенседина сервирају добро упаковане пилуле хипи културе која „подиже“. Ал’ на кратко .А  прижељкивано  сунце, њега нема у театру. Има рефлектора који се  пале и гасе јер „ the show must go on.“