Мићитака Сузуки, ђак Војислава Ђурића, узео име првог српског архиепископа Саве

Угледни јапански византолог и историчар уметности, професор Мићитака Сузуки, пореклом из протестантске јапанске породице, чији је прадеда прихватио хришћанство 1887, пре две године крштен је у Хиландару, узевши духовно име првог српског епископа Саве. Од тада га из милоште и пошалице зову Сава Хуиландарац. Боравио је ових дана у Србији је, ко зна који пут од 1976, када је за ментора изабрао професора Војислава Ђурића, славног нашег византолога са Философског факултета у Београду. Повод за најновији долазак је учешће на међународној конференцији "Византија и периферија", одржана у манастиру Љубостиња, а у славу шест векова њеног постојањ, коју је организовао Срђан Ђурић. На српском је представио рад посвећен Христовим параболама о царинику и фарисеју.

Са професором Танаком Казуом превео је 1995. године на јапански монографију "Хиландар", Димитрија Богдановића, Војислава Ђурића и Дејана Медаковића. Супруга му је будисткиња, а Мићитака, када је у домовини, одлази сам на службу у православну и са оцем у протестантску цркву.

Крштење у Хиландару
"Он се радовао мом крштењу и што сам узео православно име Сава. Волим да га пратим када иде да се моли Бог, а себе сматрам екуменистом, што није, рецимо, омиљено у Јапанској православној цркви", објашњава Мићитака Сузуки. Одбацивање екуменизма сврстава у секташтво и себичност.

Сећајући се почившег професора Воијислава Ђурића, који му је и дан– данас недокучива тајна, открива нам да је први озбиљан разговор са њим о сопственом виђењу византијске уметности имао тек 1991, петнаест година пошто му је постао ученик. Толико му је требало да савлада властити страх да случајно не постави неко неумесно питање.

Због свог ментора научио је француски, а пото, по природи ствари, и српски. Данас на Универзитету у Окајами , где предаје историју уметности на Филолошком факултету, важи за одличног познаваоца византијске и средњевековне српске уметности, а успут предаје и српски језик. Сада има шест студената српског.

И овај боравак искористио је да опет посети српске светиње, међу којима још једном и Студеницу и Жичу. Изнова одушевљен и потрешен лепотом Студенице, каже да је она представља врхунац средњевековне уметности уопште.

На целом свету то је најлепши изданак уметности средњег века, тврди овај занесени познавалац. Био је са асистенткињом Мико Јошимацу, и обоје су, задивљени, сатима остали међу манастирским зидинама. Примећује да је Жича сада лепша, светлија, јер је после дуго времена очишћена. У суботу и недељу, уочи повратка у своју земљу, разгледао је фрушкогорске богомоље.

Присећајући се Хиландара, призива осећање благости које доживео у сусрету са хиландарском браћом, с којима је сате и сате провео у разговару. Тамошњи монаси носе у души и срцу живог Бога, што је за нашег саговорника врхунац духовног успења. Сећа се и да је , упркос веома укусној храни, уочи крштења једноставно изгубио апетит.

Сам чин преласка у православље одиграо на северној страни полуострва, два километра од Хиландара. Мићитака Сузуки је, како православни обред налаже, три пута потапан у море, а изронио је као Сава.

Опредељење овог необичног духовника да прими православље има уметничку и духовну позадину. Његов духовни пут нераскидиво је везан за икону, коју је прво видео у Русији, на пропутовању у Европу, и од тада непрестано проучава.

Христ као беба
Све религиозне слике, и целокупна уметност, према његовим речима настале су из иконе. Молитвом можемо да призовемо царство небеско, иако је све створено из материје која ће једног часа нестати.То је најбитнија димензија иконе, духовно и естетско осећање морају да буду подједнака. Јапански народ је врло песимистичан, објашњава Сузуки, а хришћанство даје позитиван став према животу. Потребно је научити и живети византијске идеје и схватити да је Никејско хришћанство јединствено за све. Византија је корен модернизма.

Западно хришћанство није разумело најважнију догму, срж садржану у христологији, у контрадикцији богочовека. Суштина нашег веровања је контрадикција да је Бог рођен као човек. По Сузукију није важно питање да ли Бог постоји, већ да ли можемо да прихватимо да је он прави бог и прави човек. Прихватање иконе као портрета бога је најважнији садржај хришћанства. Христолошка догма је најважнија у православљу.

Разлог нашег живота је у томе што је Христос рођен као беба, прави човек. Без ове догме наш живот био би ништавило и празнина, како каже Стари завет. Јапанском народу, који губи усмерење, како каже Сузуки, потребно је православље. Таоизам, конфучијанизам, будизам, шинтоизам – сви кажу да од живота не очекујемо много. И западно хришћанство од готике гаји само позитивизам, одатле велика узнемиреност и болести у западним земљама.

Православље је почетак модернизма, где су позитивна и негативна страна једна поред друге, оно је и даље на позицији на којој је рођено, позицији искупљења.

Српско православље прихватио је игром случаја, зато што воли српску културу и пријатеље које је упознао преко уметности. На питање како тумачи религиозну позадину рата на простору бивше Југославије, одговара да је сукоб Срба и Хрвата делом настао због непознавање историје хришћанства које је, у бити, исто за све. Католици и православци немају разлога да буду завађени, поручује професор Мићитака Сузуки.

Марија Миџовић, Политика