``AВАТАР`` - УПОЗОРЕЊЕ И ОГЛЕДАЛО
Чудо ``Аватара`` потрајало је дуже од три дана, као и његово деценијско ишчекивање. Црвене наочаре, упркос бесмисленом инсистирању медија, нису највеће откриће. О ограничености медијске пажње (држећи се народне оштроумности: глуп, а покварен) непотребно је говорити. Да ли је ко у Србији јавно проговорио о наизглед тривијалном продукту масовне културе?
Као и све творевине постмодерног друштва, овај филм обилато и дифузно шаље чулне стимулансе. Агресија на чулни апарат је императив истог тог друштва. Нажалост, то је саморазумљиво. Савремени човек, разједене пажње и апатичног духа, мора имати и слику, и тон, и причу, и додир! Тешки задах труљења лепршаве грађанско – глобалне визије тражи БЕГ, ОДЛАЗАК, напуштање простора. Стање обузетости је природно стање( о томе нам говори пошаст опијата, метросексуална тенденција, виртуелно узгајање кукуруза, итд.). Старе форме уметности излазе из свог вртоглавог зенита, наступиће нова авангарда. Надамо се да ћемо је преживети! ``Аватар`` је најављује својом барокном (бујном, изражајном, агресивном) формом и застрашујућом поруком. Криза хуманитета је еуфемизам. Ми данас говоримо о распаду, пуцању шавова, карневалском игрању над сопственим културним и духовним лешом. Жалост је што сви играмо ту игру, са том разликом што се српски народ, као и вазда, смеје смрти у лице,славећи долазак 3Д ``цвиџа`` и у наш сокак. Истрошена форма изазваће нову револуцију – у изразу уметности, религије, политике. Промена је слабост земаљског живота јер слути пролазност, али она је и показатељ смисленог трагања, божанске луче, прилика за креативност.
Све је почело од ``Дана независности`` и ``изабраног`` јунака са мистиком у оку и сличицом насмејане грађанске породице на раскрвављеном срцу. Завршетак је самопрезир, исељење са планете у којој се воде бесмислени ратови, чије су залихе испражњене, где се љубави и заједници подсмева – уопште, бујање бесмисла који себе оправдава смисленим егоизмом.
Оставимо ли по страни излизана и ограничена решења америчке продукције која се тичу саме фабуле (опет један јунак, тенкови мало већих размера, љубавна прича која претендује да задиви васељену,срећан крај, итд.) поглед духа, очишћен од сваког предзнања и познавања продукције филма ове врсте, открива озбиљне духовне темеље, подигнуте на архетипу бајковног универзума, у којем се преплиће духовна, несазнајна и физичка стварност.
Ту је одлазак у други свет - вид потраге за јунака. Он има немогућ задатак, пријатеље и непријатеље, верну љубу, конкурента и рђавог цара. Ништа ново, људима слично и блиско. Новине у форми су оно што упозорава и привлачи.
Пре свега, јунак је осакаћен на два плана - духовно и телесно. Он је сазрео сам, у суровом рату. Он нема изграђену личност, нити интерес било које врсте. Његова изабраница није питома дева уплашенога лика, већ животна и неспутана ловица. Он тражи свој идентитет (пре свега духовни, сетимо се божанског дрвета које шаље своје изасланике) у највећем могућем парадоксу – човечанска врста презире себе и у своме слепилу угрожава нову невиност. Играмо се каубоја и индијанаца, само је питање којој/чијој невиности ћемо се обратити кад земљу заиста угрозимо. Божанство, тако га видимо у филму, јесте женског рода. Ајва је дрво животних сокова. Свакако, сведеност овог бића на биологију, толико је очекивани продукт гордости наше науке, али инсистирање на томе, спојено са свешћу да су посетиоци своју планету већ уништили, указује на, сада већ латентан, страх од извесне еколошке катастрофе, а тај страх свакако нараста, па се то чита и у идејном решењу филма. Опште узев, притисак савести буја. Није то само савест америчке и глобалистичке идеолошке мреже, то је она прикривена, пулсирајућа колективна савест, која ће потврдити речи Достојевског: сви смо за све криви. Да ли је и он наслутио ту колективну кривицу према даровима које смо добили. Тада смо затирали једни друге,народи народе, брат брата. Била је то најава разорног двадесетог века. Данас, затиремо и дојку хранилицу и несвесни свога беса, окрећемо се против себе, не само духом, који смо до сада успешно испразнили, већ и телом. И њега смо омрзли, његове слабости и снаге. ``Аватар`` је побуна против овог затирања. Нажалост, идеја пресељења у друго, савршеније и животније тело, само ће нас одвести следећој степеници која води дну. Пошто је ту крај филма, ту је и крај тумачења. Који оптимизам је нама, ЉУДИМА, понуђен? Нема га.
Ипак, то је поглед болесника у сопствену постељу и ране. Поглед на горе, ка Створитељу и Смислу творевине, неће обећати повратак у врт Едена, али ће омогућити прихватање несавршенства свог и туђег, прихватање одговорности за учињено и донети МИР - предуслов за целовитост људског бића и креативан одговор на све промене света...
Српски народ је, имајући уз себе балженопочившег патријарха Павла, примио директну опомену и позив – не морамо поплавети и пустити реп, довољно је да останемо Људи...
Варја Перковић
