Три рационална разлога против чланства у НАТО

Присталице интеграције Србије у НАТО желе представити ствари тако да су сви разлози против уласка Србије у тај војни савез емоционалне, што ће рећи ирационалне природе. Као да се као једини разлози против тог уласка могу навести они везани за не тако давну историју. Узгред, у „емотивне“ разлоге се убраја и (актуелни) однос НАТО према Косову, са чиме се ја никако не бих сложио. Али, у даљем тексту нећу помињати ни тај разлог.

Пре него наведем разлоге рационалне природе рећи ћу да и на оне емотивне итекако имамо право. Ствар се може поставити и овако – да ли би присталице интеграције у НАТО пристале да се потпуно заборави др. Зоран Ђинђић да би Србија ушла годину или две раније у ЕУ, или да би просечна плата била већа за тридесетак ојра?! Ово питање није само реторичко, јер видесмо поприличну аверзију према савезу ДС и СПС, односно чак према некаквом измирењу ове две странке. Чули смо доста пута како се то не уклапа у „Зоранову визију“. Овај савез је довео „проевропске снаге“ на власт и омогућио некакву политичку стабилност. И једно и друго се сматра условом европских интеграција и побољшања стандарда. Нису ли онда афективне реакције против коалиције ДС-СПС само емотивне природе?! Није ли то инсистирање на прошлости, где спадају фамозне деведесете?!?

И још једна констатација пре „мојих“ разлога. Тачно је да је велики број противника уласка Србије у НАТО „емотиван“ на начин који им се приписује. Могуће је да је то и већина потписника оног већ чувеног апела. Али нису сви противници уласка у НАТО на списку потписаних, нити сви који су потписали инсистирају на наведеним „емотивним разлозима“. Чули смо и друге аргументе, рецимо оне које је изнео Лазански, а да друга страна није имала шта да одговори или приговори. Па ево и ова три разлога...

Први разлог је „филозофске“ природе – НАТО је војни савез који је изгубио смисао свог постојања. Прецизније – оно што се званично наводи као смисао постојања НАТО је веома неуверљиво.

Ово је сасвим рационалан разлог и, што је веома битно, разлог који се не ограничава само на Србију. Неки Португалац може навести исту реченицу као разлог за излазак своје земље из тог савеза. Зашто се то у пракси нигде није догодило? Односно, зашто индивидуална размишљања, којих свакако има, нису однела превагу у политичком животу неке земље... За овај текст доста је свести одговор на две речи: политичко мртвило. Или да поменем ипак бар једну личност – нема више Де Гола!

Присталица НАТО би могао рећи да га такви разлози не занимају, већ само „бољи живот“. Такав став је легитиман. Легитиман је онда и мој став према људима који имају такве светоназоре. Легитимно је и да поставим питање зашто онда славе 27. март 1941. када сигурно нисмо ради материјално бољег живота узвикивали „Боље рат него пакт“.

Проблем је, међутим, што чланство у НАТО кошта, па могу ли онда поставити питање има ли смисла то нешто што ме кошта!? Кошта пре свега времена политичара који би то време (проведено у „процесима интеграције“ или касније „учествовања“) могли утрошити на неке ствари корисније за ову земљу. Као неко ко то време плаћа, као порески обвезник, заинтересован сам како се то време користи. Њима, истина, може изгледати креативно време проведено у Бриселу или можда некој егзотичној локацији. Да и не говорим о повећању војних издатака, те издржавању бирократско-технократске машинерије која већ постоји и тражи интеграције ради тенденција свог раста. Други су већ причали о томе.

Против овог аргумента се може ићи једним искреним контра-аргументом. Присталица НАТО може рећи да НАТО има непријатеља (супарника, ривала, како хоћете) и да је то Русија. Па изађите онда са таквим ставом, па да видимо ко ће да га у Србији подржи!

Други разлог је „реторичке“ природе, па ћемо замислити један дијалог. Постоје у Европи неутралне земље које сасвим добро функционишу. Наравно, присталица уласка Србије у НАТО има спреман одговор да Србија није Аустрија, Швајцарска или Финска.

Но, ако ми је тако одговорио, онда му морам поставити питање – по чему се то Србија разликује. Ово би било реторичко питање, могло би се на њега одговорити са „подразумева се“ или једним јеси-ли-блесав осмехом да нема једне „ситнице“ – политичке странке које траже улазак Србије у НАТО нешто се не претржу у одбрани националних интереса. Односно, њихов став (ако имају смелости да га изнесу, што рецимо ЛДП-у не недостаје) је да се ти проблеми могу решити једном „одговорном политиком Београда“. Па ако је тако, кад они дођу на власт, Београд ће бити „одговоран“, помирићемо се са суседима који нам не желе зло и живећемо као Швајцарска. Онда не морамо у НАТО, пошто у окружењу имамо само изазове, не и непријатеље, како је писало у програму ЛДП-а. Ако би имали једног кенедијевског политичара на власти, који је Београђанин исто колико је и Приштевац, Загрепчанин и Сарајлија (како рече Чеда Јовановић), што би нам онда војна алијанса решавала међусобне односе?!?

Трећи разлог је можда најбитнији са становишта жеља како оних који хоће у НАТО, тако вероватно и већине оних који су против. Србија не мора да буде чланица НАТО, да би ушла у ЕУ.

Формално такав захтев није изнет. Чак је са веома високих места (потпредседник Бајден и још неки) дошао став да чланство у НАТО није услов. Истина, додато је оно и „биће теже“, и с тим у вези рећи ћу две ствари. Прво, шта конкретно значи то теже? Питање је битно пошто изгледа да се пред Србију постављају неки захтеви који јавно немају везе са интеграцијама у ЕУ. Званично не видимо такав услов, а онда „изненада“ се владајућа странка одлучи поводом Статута АП Војводина или резолуције о Сребреници. Да ли је било притиска? Да ли таквог (тајног) притиска има да се уђе у НАТО?! Потребно је отворити карте, већ једном! Друго – једноставно већ сам рекао да ја плаћам политичаре. Ако је њима теже, па нек се више потруде. Зато их и плаћам.

ЕУ и сама нуди неке механизме безбедности. Да ли ће неко напасти Ирску зато што није чланица НАТО? Ирска иначе има један традиционалан проблем на свом северу, и није га до сада решавала интеграцијом у НАТО. Чак ни кад је тај проблем био много већи и односио десетине живота. Сличан проблем има и Кипар, који такође није члан НАТО. И пази богати, Кипар ушао у ЕУ. Но, да не причам много о Кипру, то би нас довело до сличног проблема код нас, за који рекох да није овде тема.

Додајмо и да се лицитира са неким веома блиским „датумима“ уласка у ЕУ, и да то раде из исте оне владајуће коалиције чији представници дају НАТО-пријатељске изјаве. Ако ће Србија постати чланица ЕУ за четири године, као што смо чули, не видим како улазак у НАТО (за који је такође потребно неко време) може ту ствар још више убрзати. Па да постанемо уважена чланица за већ две или три године... А ако постоје сазнања да Србија неће тако скоро постати чланица ЕУ, па реците то јавно, па нек грађани имају и то у виду на неким следећим изборима. Узгред, ако Србија изван НАТО постане члан ЕУ, шта мислите колико ће чланство у војном савезу бити и даље актуелно и занимљиво чак и онима који су веома прозападно опредељени?!

Једноставно, НАТО пропаганда је још један „наратив“ где квантитетом (понављањем истог) желе убедити широке масе. Нешто слично као ширење панике поводом свињског грипа. Срећом, и широки слојеви знају размишљати својом главом, или бар не слушати беспоговорно све што им се каже. Стога рационални аргументи неће ништа помоћи онима који су плаћени да понављају исту причу, али могу помоћи онима који се двоуме, суочени са агресивном кампањом.