Александар Димитријевић
О ЧЕМУ ЈЕ ЗАПРАВО РЕЧ
У аналима истражних служби и криминолошкој литератури, позната је појава повратка извршиоца дела на место извршења. То је било од пресудне користи у решавању многих тешких случајева.
Прошле недеље, у службеној посети Републици Србији, боравио је Министар иностраних послова Републике Француске и један од суоснивача политичко-добротворне организације “Доктори без граница”, господин Bernard Kouchner. Тој посети следило је затим путовање у Покрајину Косово и Метохију. Овом приликом изостале су посете осталим деловима тзв. Западног Балкана, на којима је господин Kouchner обављао своју хуманитарну мисију, а сви знамо како.
Већу пажњу од саме посете изазвало је протоколарно саопштење из Кабинета Председника Републике Србије. Према ономе како су то саопштење пренеле новинско-издавачке куће, радио и телевизија, речено је отприлике следеће: Пред Србију неће бити постављани никакви додатни услови за придруживање Европској Заједници. Са своје стране Србија подвлачи како наставља да ради на проналажењу задовољавајућег решења за проблем Косова и Метохије. То решење, кажу у саопштењу даље, мора да буде компромис, прихватљив за обе стране. Услов за придруживање Србије Европској Заједници неће да буде њено признавање Косова. Како су истог дана одржани и разговори Потпредседника владе и кључних министара са амбасадорима Француске и Немачке, стигла је отуда и мала допуна, садржајно згуснутом и отежалом саопштењу из Председниковог кабинета. У том додатку нагласак је стављен како ће Београд, другим речима представници Републике Србије, морати да седну за преговарачки сто са Приштином, односно илегално прокламованом државом и њеним илегалним представницима власти.
Поводом ових двеју изјава, могло би пуно времена да буде утрошено на анализи форми и деловања политичког маркетинга. Још више речи било би поводом вештине односа власти према јавношћу, о циљевима и техници саопштења. Много значајније у овом тренутку по Србију, српски народ и опозиционе странке свакако има стварни садржај саопштења.
Прва помисао која прође кроз главу када је примљено дотично саопштење јесте да државно одељење за односе са јавношћу рачуна са тим да потрошачи споменуте информације пате од недостатка способности логичног закључивања. Потом је уочена једна слабост на страни извора који је лансирао саопштење. Да ли је то стварна слабост или само играјућа, остаје сада за другу тему размишљања. До забуне је дошло у недостатку принципијелности између позадине догађаја који је претходио, одузимање територије Косова и Метохије од Србије, и саопштења које покрива тај догађај, став данашње власти Србије да она то отимање прихвата, односно сматра легалним. Наиме, могуће је стећи утисак да је, према саопштењу, за очекивати од онога коме је украден поседовани предмет, да накнадно изјави како је он тај предмет у ствари поклонио. И не само да га је у ствари поклонио, него је још и захвалан ономе ко је тај “поклон” прихватио.
Али да кренемо од почетка у овом другом читању протоколарног саопштења. Пошто сви очекујемо, и они у Заједници и ми у Србији, да Србија нестрпљиво чекајући и изгарајући од октобра 2000-те, најзад буде прихваћена и Заједници, буни исказ да “пред Србију неће бити постављани никакви додатни услови” ! Који то додатни услови још могу да буду? Или, што је још интересантније, који су услови већ поставњени и где ту данас стоји Србија? Наравно, то у овом тренутку није ни важно, саопштење и тако нема циљ да објашњава, а осим тога предмет је сасвим ирелевантан за народ, за грађанина, за пореског обвезника, за радника произвођача. О могућим, раније постављеним условима не треба да нагађамо.
Даље стоји: “проналажење компромиса као задовољавајућег решења” Понајпре, компромис је тешко постићи између двеју снага диспаритетног политичког положаја и моћи. Затим, компромис је немогуће постићи око виталних питања, код којих две стране имају опречан и искључив став. Неко је негде једном споменуо тај компромис, који значи следеће: Косово ће да остане независна држава, а Србија ће да настави да зове ту државу својом територијом. Који други компромис је иначе могућ када већинско становништво Косова и Метохије неће ни да чује за повратак под српску власт, а неки у Србији неће ни да чују да света српске земља буде у туђој држави, односно, да буде туђа држава.
Као и обично, на крају долази шлаг, који на жалост овога пута не прелази у шлагер него у пелин. “Услов за придружење Србије Европској Заједници“ неће да буде њено признавање независног Косова. Дакле, Косово ће да буде независно а Србија може како јој драго.
Оно што ми изнад свега у овом тренутку желимо да знамо, али изгледа да нема никога ко би могао или чак, који зна тај одговор, да нам каже, о каквом је то придруживању ту реч?! Оно што још памтимо са првог часа математике у основној школи је то да се бабе и жабе никако не сабирају. Можда постоји и други одговор са квантном механиком и теоријом релативитета.
Изнад свега оно што стоји иза саопштења Кабинета Председника господина Тадића, а поводом званичне посете Министра иностраних послова Француске г. Kouchner-а, јесте кратка лекција о продаји дима народу. Односно, пружена је изванредна прилика широком аудиторијуму да сагледа праву димензију поруке без садржаја и значења. Тачније, поруке која има један садржај и једно значење за Кабинет а друго, или могуће чак хиљаду других код оних који су поруку примили. Виртуозност са којом се прилази самообмањивању и самодопадању, просто је задивљујућа. Начин на који јавност прима и одмах разумева шифровану поруку, за њу брижљиво припреману, иде до ганућа.
