Кричке – симбол једног нестанка
Ретко које место на Балкану се може похвалити таквом символиком, каквом зрачи једно мало село недалеко од Дрниша, до 1995. у саставу Републике Српске Крајине, а данас у Хрватској. На реци Чиколи у крашком Петровом пољу, на неких три стотине метара надморске висине, Кричке су типично село овог дела света. Но, оно што разликује Кричке и њима суседна села, јесте историја, која је заправо, историја српског народа на простору Далмације, у малом.
Село носи име по братству које га је основало, Кричкама, највероватније у 15. веку, од избеглица из Дробњака. Освајања српских простора 16. и каснијих векова доносе нове избеглице са територија Босне и Херцеговине, те тако Кричке 1738. (према римокатоличким изворима) добијају своју Православну цркву Св. Георгија. Римокатоличке цркве у Кричкама није било све до 1990, али је зато било унијата још у првој половини 19. века и ту заправо и почиње наша прича.
Поглед на Кричке данас
Према казивању епископа Никодима Милаша у књизи ,,Православна Далмација'', почетак појаве унијатске цркве у Петровом пољу, догодио се 1831, када је сеоски старешина Кричака тужио дрнишком суду сеоског свештеника Петра Кричку због немарности и конкубината. Тужба је била прослеђена епископу Рајачићу, који је преместио свештеника у другу парохију и наложио му да остави љубавницу. Кричка међутим није желео да напусти село коме су његови преци дали име, те је тако заједно са још једним свештеником из села Баљака, наставио по старом. Епископ Рајачић их обојицу јавно 28. јула 1831. године кажњава, а на њихово место долазе свештеници из оближњих епархија. Међутим, наш главни актер Петар Кричка уточиште тражи у Задру код гувернера далматинског, но како је и мешовита гувернаторско-црквена комисија утврдила да је Кричка заиста крив за оно што је оптужен, сада већ бивши свештеник проналази друго решење. Заједно са свештеником Марком Бусовићем из Баљака, одлази поново гувернеру Лилијенбергу, али овога пута у жељи да постану римокатолици! Жеља им је свакако била испуњена и не само да нису предали своје епархије свештеницима који су их заменили, већ су наставили са богослужењем и то са оправдањем да то чине против Рајачићеве самовоље. Неки од мештана два поменута села, не знајући да су им пароси постали римокатолици, пружају подршку својим формално бившим свештеницима и тако несвесно постају заметак онога што ће се наставити пуних сто седамдесет година(ко је убеђен да и данас тога нема, нека се присети сведочења појединих Срба из Хрватске како се у неким местима добија посао или пак ,,Хрватске православне заједнице).
Црква Светог Ђорђа у Кричкама
Све се одвило тако да је главни кривац постао – епископ Рајачић, јер је тобоже ,,бранио становништву Кричка и Баљака да пређу у унијатску цркву'' према писму гувернера Лилијенберга, те да је то право сваког становника, а да је дужност осталих да унијате помажу и да их заштите. Већ 8. марта 1832, у општини дрнишкој је било 46 унијата, од чега 21 у Кричкама. На реаговања епископа Рајачића у престоници Аустрије, као одговор је стигла одлука да се саграде, о државном трошку две унијатске цркве у Кричкама и Баљцима. Права позадина целог догађаја најбоље се види из једног летописа: ''Крички и Бусовићу, првоме у Кричкама a другоме у Баљцима, требало je створити својих шљедбеника, да би могли оправдати пред губернијумом своје обећање да ће све православне Петрова поља обратити у унијатство. Губернијум je та два попа потпомагао новцем и својом протекцијом, само да им посао олакша и подигне углед у народу''.
Иако од стране надлежног свештенства Српске православне цркве било покушаја да се заустави унијаћење, ефекта није било. Већ 1837. унијата је у три парохије званично, 459, што би значило да је од њих могло да се направи цело једно чисто унијатско село. Ако узмемо у обзир наставак политике према православном и уопште српском становништву у Аустрији и касније Аустро-Угарској, врло лако можемо доћи до закључка да је НДХ, у ствари још тада почела.
Оно што је такође занимљиво је и чињеница да су управо догађаји у Кричкама инспирисали Сима Матавуља да напише приповетку ,,Пилипенда'' која је, за дивно чудо и данас део школског програма. Радња приповетке се дешава у селу К, које неодољиво подсећа на Кричке, географским положајем и тамошњим дешавањима. У ,,Пилипенди'' је можда и најбоље описан метод којим су одређени кругови прво верски, а убрзо и национално убијали један народ. Јер, ко није желео да узме џак брашна, реши питање опстанка своје породице и постане унијат, суочавао се са многим проблемима.
Занимљив је и податак да се управо недалеко од Крички налази родно село познатог нео-усташког певача Марка Перковића Томпсона, Чавоглаве. Перковић Томпсон је постао познат почетком ратова деведесетих управо песмом која је посвећена хрватским војницима из Чавоглава, а коју је тада, као и данас на концертима, почео са павелићевским ,,За дом спремни''. Касније се Перковић прочуо као извођач песама као што су ,,Ево зоре, ево дана''(говори о усташким официрима Рафаелу Бобану и Јури Францетићу) и ,,Јасеновац и Градишка Стара''(једна од најморбиднијих песама у којој се велича покољ Срба и наравно Павелић), да би се јавно оградио од свега тога пре пар година. Ако узмемо у обзир шта се догађало у оближњим селима и чињеницу да православних Перковића још увек има, а нарочито у Црној Гори одакле су и дошли оснивачи села Кричака, коцкице се саме могу сложити.
У Кричкама према попису 2001. има свега 83 Срба. Сто седамдесет година пре, Срби су чинили апсолутну већину у том и многим другим селима, а Хрвата је ретко где и било.
Кричке нам остају свима за наук и опомену. Јер оно што је тамо почело(макар формално), наставља се и дан-данас. На нама је, да поучени искуством Пилипа Бакљине, изаберемо нашег, ''српског 'Риста'' и борбу која није нимало лака, али је заснована на нечему што је својевремено формулисано као Чојство и Јунаштво, те стога немамо разлога за страх.
