Пропала Крањска сачекуша
Бранко Радун
Београд није могао да буде присутан на Конференцији на Брду код Крања, јер је на њој требало да буде донесена декларација о међусобној сарадњи у региону. Србија би тако прихватила Косово као „партнера“ и „суседа“, односно признала његову нелегалну независност.
У суботу је одржана конференција на Брду код Крања која се завршила као очигледни фијаско. На њој није било председника Србије и кључних политичара ЕУ (председника ЕУ Хермана ван Ромпеја и председавајућег ЕУ Мигела Анхела Моратиноса), а и једини присутни комесар за европско проширење Стефан Филе убрзо после отварања конференције је „отишао због обавеза“. Састанак је завршен 45 минута раније но што је планирано. Исто тако, запажено је да је током наступа представника „независног Косова“ Хашима Тачија председник Савета министара Босне и Херцеговине Никола Шпирић изашао из сале, те да је и раније напустио састанак. Словенци су, наравно, покушали да минимализују свој очигледан дипломатски неуспех.
Конференција је пропала јер је очигледно да је Словенија била „излобирана“ да промени услове представљања Косова. Организатори нису пристали да се представници косовских Албанаца третирају УН стандардом, као Косово-УНМИК, већ су настојали да изједначе статус Србије и „Косова“. Осим тога, а што је од много већег значаја, и декларација коју је ова неуспела конференција донела, садржи делове који говоре о међусобној сарадњи у региону, што значи да посредно намеће прихватање Косова као „партнера“ и „суседа“, односно његову нелегалну сецесију.
Све то било је потпуно неприхватљиво за Београд, јер би тиме де факто Србија признала Косово као независну државу, што је организаторима очигледно и било најбитније. Стога је сасвим нормално што председник Србије није ишао на конференцију на Брдо код Крања. Ко год би из Србије сео за исти сто на коме седе представници косовских Албанаца, сасвим сигурно брзо би завршио политичку каријеру јер би „имплицитно“ признао Косово као државу. Судбина српских лидера, готово свих у најновијој историји, показује да је Косово камен спотицања и најтежи испит.
НЕДИПЛОМАТСКО „МУЉАЊЕ“
Шта су словеначки организатори желели да постигну организацијом овог скупа и оваквим недипломатским „муљањем“? Најпре, да се представе као дипломатски лидери Балкана (иако не воле да их смештају међу Балканце), а да истовремено покажу како су, заједно са Хрватском, озбиљна држава, а не балканска, посвађана са Загребом због неколико хектара мора и неколико речних брзака. Осим тога, скуп је „излобиран“ вероватно од стране албанског лобија, али и њихових ментора који су желели да се на овом скупу представе као „независна држава“. Словеначка дипломатија подржава независност Косова, не само кроз „известиоца“ Јелка Кацина, који има и борбено искуство против наших војника од пре две деценије, као и дуго негован анимозитет према Србији (коју поздравља са „мирдита“), већ и кроз деловање много озбиљнијих државних институција. Деценијама Словенци протежирају интересе Албанаца и циљеве који су у супротности са нашим националним интересима. Једна тако мала, не превише независна држава, са баластом антибеоградског гарда, не може бити озбиљан организатор балканских конференција. При свему томе, Љубљана, иако наступа као албански лобиста, не брине за своје економске интересе у Србију, јер Београд, и поред свега, не примењује ни минимум притиска на Словенију.
Занимљиво је и то што за ову конференцију не постоји подршка Европске уније. Словенија је „самоиницијативно“ организовала конференцију, рачунајући да ће добити подршку и Брисела и Београда за њу. Очигледно је, међутим, да је шпанска дипломатија била незадовољна „солирањем“ Љубљане, јер планира регионални скуп у јуну у Сарајеву, у организацији ЕУ. Стога су осим Шпанаца, Италијани и Мађари такође били незадовољни словеначком иницијативом. Поставља се питање ко је онда „дошапнуо“ идеју Љубљани да организује овакав неформално-формални скуп, који је довео до забуне у Бриселу. Имајући у виду статус Косова који се на овом састанку потенцирао логично је да су неформалну подршку могли дати они који лобирају за независно Косово, а то значи пре свега Вашингтон и Лондон. Словенци су ионако познати као заступници америчких пројеката на Балкану, који понекад долазе у колизију са интересима ЕУ у целини, или неких бар неких њених чланица.
КО СТВАРА КОНФУЗИЈУ?
На крају мора се признати да су и неки наши медији и политичке снаге (попут ЛДП-а) допринели конфузији, која је могла да буде на нашу штету, лобирајући да Србија мора бити присутна на овој неформалној сесији без тежине, „по сваку цену“. Без обзира на то што организацију овог скупа нису званично иницирале институције ЕУ, и без обзира на то што би то значило де факто признање независности Косова од стране Србије, те политичке снаге инсистирају на томе да морамо бити „свугде присутни“ и да „не смемо да се изолујемо“. Они у својој деструктивној пропаганди користе овештале фразе о помирењу и интеграцијама, али и неистине у стилу „да Србија кочи помирење и интеграције“. Непрекидно и злонамерно намећу осећај кривице српском друштву да бисмо, ваљда у „духу разумевања“, прихватили косовску независност, и можда чак одликовали Хашима Тачија за „толеранцију“. Ово већ више није ствар незнања и идеолошке заслепљености већ директан рад на подршци легализације сецесије Косова. Која год одлука да се донесе, попут ове о игнорисању словеначке сачекуше, а која чак ни не значи толерисање косовске сецесије, она долази под удар политичких кругова и медија који лобирају да Србија потпише коначну капитулацију.
На жалост, само у Србији постоји нешто што је немогуће у било којој цивилизованој држави – лоби који легално подржава сецесију дела територије, а да при томе тај лоби не ризикује никакве политичке или законске консеквенце. Нико нема што Србин имаде – да се директно из џепова грађана или из фондова јавних предузећа финансирају оне политичке снаге, невладине организације и медији који здушно, удруженим снагама, раде на подршци сецесији Косова.
http://www.pecat.co.rs
