Ататурково завештање Србима
У октобру 1918. године Турска се нашла у војно-стратешком положају који су многи сматрали фаталним. Њене трупе су претрпеле озбиљне губитке у сукобима са британским снагама у Ираку, Сирији и Палестини. После капитулације Бугарске, савезничке армије до тада ангажоване на Солунском фронту могле су да отпочну офанзиву према Цариграду. Деморалисана таквим развојем догађаја, турска власт је дигла руке од даљег отпора, и похитала је да задовољи све захтеве Антанте. На једној савезничкој крстарици, њени представници су 31. октобра 1918. године потписали примирје, које суштински није било ништа друго до безусловна капитулација. Желећи да сачува власт по било коју цену, султан Мехмед VI је на чело нове владе поставио свог шурака (Дамад Ферид-пашу) који је био некритички, и на рачун турских виталних националних интереса, прозападно настројен.
Тако је Отоманско царство постало британско-француски протекторат а његова власт је попримила марионетски карактер. И ту треба да повучемо паралелу са стањем у коме се нашла Србија у априлу 1941. године. Тада је од стране Немаца, ради помоћне улоге у вези са управљањем делом Србије који Берлин није препустио суседним квислиншким творевинама, образована комесарска влада. Њен председник, Милан Аћимовић, без обзира што је био рад, не само из нужде већ и из убеђења, да сарађује са окупатором, покушао је да умањи штету за српски народ. Упутио је меморандум команданту немачких снага у осакаћеној Србији, захтевајући да јој буду припојени делови Босне и Херцеговине, Црна Гора, Косово и Метохија, Северна Македонија, и још неки крајеви са српском већином.
Мехмедови српски наследници. Аћимовић није био удостојен ни одговора. Без обзира на то, кротко је наставио да ради све што су окупациони господари Србије од њега захтевали (док га нису сменили јер су проценили да нема ауторитет у народу). Турски колаборационисти су после пораза у Првом светском рату отишли и неколико корака даље од Аћимовића. Додуше, за то су имали могућност, коју он није имао. Док је Србија била у потпуности окупирана, а њени квислинзи ништа озбиљно нису могли да понуде Немцима како би осигурали подршку својој власти, већ су наклоност морали да стичу само верним служењем, администрација Мехмеда VI је имала шта да понуди победницима. Турска је и даље имала релативно снажну армију (која је само делимично била демобилисана) а њене управне структуре су контролисале гро данашње територије те државе. Мада, у хаотичним околностима које су владале после завршетка рата, делови земље доспели су под власт политичких структура које су се одметнуле од Цариграда. Претила је опасност да Мехмеда VI изгуби власт и над престоницом.
Да би савезничке (пре свега британске) трупе спречиле да се то деси, Мехмед VI је био спреман на било какве уступке. У априлу 1920. године допустио је Енглезима да окупирају Цариград. Штавише, турским снагама је наређено да се не опиру искрцавању грчке војске на западним обалама Мале Азије. А ако су Британци и Французи и намеравале једног дана да оду, Грци су дошли са намером да остану. У питању је била реализација њиховог плана да Смирну и друге крајеве са мешаним грчко-турским становништвом анектирају. Официјелни Цариград је у августу 1920. године потписао мировни уговор у Севру (Француска), којим је и de jure потврдио оно што је већ de facto прихватио: губитак дела западне Мале Азије и већег дела преосталих европских поседа у корист Грчке, а у прилог Јермена и Курда источног дела Анадолије. Оно што је после тога требало да буде Турска, било је подељено на француску, британску и италијанску интересну сферу.
Готово све што је Мехмед VI учинио, а Милан Аћимовић није могао ни да је хтео, ради наш некритички тзв. евро-реформски естаблишмент. На власт су дошли уз помоћ евроатлантских центара моћи, и за то доследно плаћају рачуне. Последице тога су, како нас је у јубиларном, стотом броју Печата, подсетио Добрица Ћосић, урушавање наших просветних, културних, здравствених, административних и других институција (укључујући и војску), неопирање даљем територијалном растакању Србије (Војводина, Санџак), прихватање пропагандних флоскула о ексклузивној српској кривици за ратове на простору некадашње СФРЈ, симулирање одбране дејтонског статуса Републике Српске, итд. Ради својих фотеља, наши владајући политичари багателишу преостале српске интересе. И при томе нам режимски маркетиншки магови подмећу мит о Деспоту Стефану, како би, како је то рекао Бранко Радун, властодршци лажно били представљени као политичари који се у ванредно тешкој ситуацију боре за националне интересе на реалан начин, а не као пуки колаборанти, што у ствари јесу!
Пораз и победа долазе из душе. Француски маршал Фердинанд Фош је с правом рекао: „Прихватити мисао о поразу, значи бити поражен". Турска је крајем 1918. године то показала. Њене трупе су тада још итекако биле борбено способне и, већ углавном сведене на турску етничку компоненту, раде да бране преостали део некадашње империје. С друге стране, савезницима је било доста рата. Да дефетизам турских званичника није превладао, и да потом ради политичко-шићарџијских циљева нису ушли у воде колаборације, итекако су могли да преговарају о мировним условима који би колико-толико узели у обзир и њихова национална стремљења. Таква прича се понавља и на српском делу брдовитог Балкана. И „ми" смо кротко дали, и настављамо да дајемо, све што је од нас затражено, па и више од тога. Нажалост, није уследио и наставак турске приче. Време за њу је до сада већ истекло, али ипак и даље имамо шансу да њом инспирисани доста тога учинимо. Ако, бар краткорочно, не можемо да повратимо нешто од онога што смо изгубили, бар ћемо прекинути циклус губитака!
Турска армија и народ су неко време с неверицом посматрали оно што је њихова власт чинила. Онда је незадовољство експлодирало. Кап која је прелила чашу било је немо посматрање власти у Цариграду како Грци запоседају западни део Мале Азије (1919). Спорадичне побуне тада су прерасле у масовни национални покрет. Њега је предводио Кемал-паша, касније назван Ататурк (отац Турака), човек који је, да се послужим речима нашег великог правника и историјографа Слободана Јовановића, „успео да учмалој и вековном рутином замореној Отоманској Империји да један нови импулс". Наравно, у почетку није било лако одупрети се вољи великих сила, нити уоквирити искру националног ентузијазма у организациони оквир који је омогућио њено прерастање у пламен дуготрајног и исцрпљујућег отпора. Међутим, када је око Кемал-паше створено језгро националног покрета испуњено несаломљивом вољом, ни активно супротстављање страног и унутрашњег непријатеља, ни инерција апатичног дела турског народа, више нису биле препреке које су могле да преграде пут ка тријумфу.
Испуњени полетом Турци су нанели неколико пораза француским и другим западним трупама. То је било довољно да их дестимулишу да се даље мешају у малоазијски сукоб. Онда су се турске снаге усредсредиле на главног противника, а то су били Грци. После серије жестоких битака и њих су поразиле. У томе су им, макар индиректно, помогли и формално гледано грчки савезници и, мало пре тога, турски активни непријатељи. Увидевши да су Турци повратили самопоуздање и показали снагу, Французи и Италијани, мање заинтересовани од Британаца за освајање преосталих делова Отоманског царства, успоставили су сарадњу са њима. Пошто су се повукли из Мале Азије, даље јачање Турака их више није тангирало, па су уступили Анкари (престоници турског националног покрета) велике количине оружја. Прво су вишкове војне опреме из Првог светског рата понудили Грцима, али пошто су они снабдевање поверили Енглезима, и отуда нису показали интерес, оружје су уступили Турцима. Уосталом, већ су их препознали као ревитализовани војно-политички фактор, а са оним ко је јак и дојучерашњи непријатељи почињу да калкулишу као са потенцијалним савезником! Самоувереност има харизматску моћ.
Морамо више него што нам делује да можемо. Пошто су се обрачунале и са Грцима, турске снаге су се устремиле ка Цариграду. Енглези, ради да проливају туђу крв за своје интересе, када су се суочили са претњом да се поново упусте у озбиљан рат, одбацили су свог вазалног султана, и похитали да се споразумеју са Ататурком. Његове трупе су ушле у град на Босфору, а плодови њихове победе су од стране великих сила озваничени мировним споразумом у Лозани (1923). Турска је осигурала своје данашње границе, односно области са већинским турским становништвом, као и крајеве где су Турци, макар као незнатна мањина, живели заједно са Грцима, Курдима и, до стравичног геноцида, који се десио током Првог светског рата, са Јерменима.
Обезбедивши својој земљи повољне границе, упркос том што су од њених виталних националних интереса многи припадници турске елите, позивајући се на „рационално" сагледавање геополитичких околности, дигли руке, Кемал-паша се са истом одлучношћу посветио свеколикој модернизацији државе. Тако је рођена нова Турска, која је данас мулти-регионална (балканска и блискоисточна) војна, политичка и економска сила. А он, иако пре свега патриота, показао се као већи западњак од оних којима су уста била пуна Европе, а у европском духу ништа нису умели да ураде за свој народ, већ су под своји „европејством" подразумевали само лично живљење високим европским стандардом, и то за рачун служења страним колонијалистима.
Турци, који су се борили и за оно што историјски и етнички није било њихово, али су сматрали битним за своју државну и националну будућност, бескомпромисном вером у победу до ње су и стигли. Доказали су да су много ређе безизлазне околности, него малодушни и уплашени људи. Зато треба да схватимо: ако дефетистичко стање духа превазиђемо, и ми можемо да изађемо из ћорсокака у који смо доведени. У праву је Добрица Ћосић када каже: „Препород почиње најпре у самом човеку, у његовом уму, у срцу и души његовој, а та велика мена у Србима и Српкињама још се није оказала. Оказаће се!" Тим пре што се боримо, за разлику од Турака који су своју државу изградили на костима Грка и Јермена, и на њиховој освојеној земљи, за оно што је исконски наше. Стога морамо да учинимо и више него што нам понекада делује да можемо. Немамо куд, а ако су могли Турци док су се борили за туђе, морамо и ми док бранимо своје.
У редовима опозиције за сада не видим српске Кемал-паше. Но, знам да у душама многих Срба и Српкиња још букти пламен националног полета, поноса и одважности, и да су спремни да дају допринос стварању „кемалистичке" друштвене атмосфере, која ће постати брана издаји и стимуланс опозицији да поведе одлучну борбу за државну и националну консолидацију. Дошло је време за активирање грађанских жаришта отпора духовној окупацији наше земље, и на тим основама иницирање непартијског али и партијског, како га је Бранко Радун назвао, „Фронта прогресивних снага", који би прагматично и доследно „одбранио угрожени биолошки и духовни опстанак свог народа". Нисмо ми гори од Турака, ма какав комплекс покушавали да нам набију, наводно, просвећени српски „Европејци" и њихови инострани ментори. Само ако чврсто одлучимо и у томе останемо доследни, сви можемо да постанемо очеви и мајке Србије и Српства!
Печат
