Михаил МОРОЗОВ: ПОБЕДИЛИ СУ, ЗАТО ШТО СУ БРАНИЛИ ОТАЏБИНУ
Датум: 07.02.2012


ПОБЕДИЛИ СУ, ЗАТО ШТО СУ БРАНИЛИ ОТАЏБИНУ


Руски часопис «Трибуна» покреће рубрику, посвећену јубилеју Победе. Желимо да разговарамо о мање познатим епизодама Великог Отаџбинског рата, о херојима, чија имена нису толико позната, као што су Матросов и Космодемјанскаја. Сматрамо да је изворшта Победе потребно тражити не у карактеристикама државног уређења тог времена, нити у огромним жртвама, него у великом хероизму народа, који је вођен срцем стао у заштиту Отаџбине и слободе.У овој рубрици желимо да говоримо о ратном подвигу и подвигу залеђа, које је захваљујући сјајној организацији и самопожртвовању обичних трудбеника могло пружити војсци најбоље оружје. Рубрику отвара разговор са председником Фонда историјске перспетиве, доктором историјских наука Наталијом НАРОЧНИЦКОМ.

- Наталија Алексејевна, текућа година - година 65-годишњице Велике Победе, коју се наш народ спрема да прослави као велики датум у историји отаџбине. Прошле године, на прагу тог догађаја, активирали су се многобројни «историчари» и «идеолози», који покушавају Победу да представе у црном светлу скоро као тријумф тоталитаризма над демократијом.

Полако нам се убацују псеудоисторијска «открића», дискусије, које су усмерене ка томе да се измени формирана представа о рату и Победи. Због чега се то догађа?

- Покушаји Запада и либерала да лише славе сећање на рат сведоче о томе да је то сећање - камен темељац наслеђене националне свести, грађана широм Русије. Последњих година ти напори постају још израженији. Отворени напади нису крунисани успехом чак ни у периоду општег нихилизма крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Тада је народ с одушевљењем ширио увреде очинских гробова своје хиљадугодишње историје под заставом растанка са тоталитаризмом. Затим су почели да говоре да су «циљали тоталитаризам, а погодили Русију». Не, циљали су баш Русију, користећи као изговор и инструмент комунизам који је свима досадио.
Затим је свест о самоодржању код свих интуитивно потиснула ругање Победи. Мада отровни коментари, упорне приче, например, о казненим одредима, тобоже на све стране стрељаним ратницима с леђа, који би се без тога свакако предали у заробљеништво, се и до сада појављују. И не само пред 22. јун и 9. мај него и пред јубилеје великих битака - Стаљинградске, Курске. Иза свих ових подмуклих метода крије се један циљ - срушити утемељну слику Отаџбине као велике државе. Ратоборним постсовјетским либералима-западњацима је омражена свака форма отаџбине као велике државе, било да је то руска или совјетска држава. Они намеравају да обезвредне ту империју, повезујући је са репресивним методама комунистичког режима. Мада је њихова борба против комунизма само тобжња. Они никада нису нападали сам марксизам, поштедели су Лењина, рачунајући на захвалност за разарање православне империје.

- Онда је цена, која је плаћена за Победу, стварно велика, казнени одреди - су историјска чињеница...

- Нико то не пориче. Али постоји истина историјског момента, а постоји и истина историјске епохе. Ми смо победили у том страшном рату, који, узгред, нисмо завршили зато што смо дезертерима претили смрћу, него зато што је рат за народ постао Отаџбински. Зато што сваки пут кад бисмо се нашли пред дилемом: Отаџбина или смрт, подвиг свима познатих Матросова и Космодемјанске се понављао, неретко и од стране непознатих хероја. Совјетски Савез је надјачао Немачку, пре свега, зато, што је за наш народ било немогуће исказати цену Победе. Она је била важна «изнад свега, без цене!». Код Срба постоји историјска фраза: «Боље гроб, него роб!» - «Боље је бити у гробу него бити робом» - баш тај осећај је надвладао разна гледишта на државу, на револуцију, на комунистички пројекат, на бољшевичку власт и на НКВД. Узгред, то је прелепо исказао Антон Деникин - сукобио се са бољшевицима, саосећао са руским заробљеницима. Баш он је гневно одбио предлог да својим ауторитетом благослови власовску армију: «Ја сам се борио против бољшевика, али не против руског народа! Да су мени дали дужност генерала Црвене армије - показао бих Немцима!»

- Па ипак у друштву реално постоје разне тачке гледишта, постоји велики број сународника -жртава репресије, који на подсевесном нивоу траже «историјску правду». Можда је реч о начину дискусије, њеном смислу, нивоу и смеру?


- Дискусије о цени Победе, грешкама руководства, репресији комунистичког пројекта могу и морају бити научно засноване ради опомене за будућност, али нас оне не могу не смеју морално разоружати пред покушајем обезвређивања Победе, како би нас чудном идејом потпуно избрисали из историје.

Треба схватити да кампања обезвређивања Победе није усмерена против СССР и Стаљина - то је само изоштрени начин дискредитовања, замене теза, а против историјског присуства и права на место у историји света саме Русије. Треба схватити да је наша земља и тада, и сада у сталној борби за очување свог геополитичког простора који је сметња амбицијама о потчињавању света и управљању њиме.

Мој деда Иван Подољакин - заставник руске армије, одликован орденом Светог Георгија, херој Првог светског рата, и моја мама Лидија Подољакина - неустрашива партизанка Великог Отаџбинског рата, бранили су од спољашњег непријатеља 1914. и 1941. једно, исто- Отаџбину , иако су биле различите државе и код различитих људи, различите претензије. Баш због тога је немогуће историјски оправдати генерала Власова, који је предлагао својој армији која се већим делом састојала од сломљених људи тешких судбина, логику Лењина 1914. године - «пораз сопствене власти у рату».

Сада нема комунистичког режима, да ли се притисак на Русију умањио?

- У контексту оцене Великог Отаџбинског рата за нас се стално везује дискусија о Стаљину и стаљинизму. Ево и сада везано за 130-годишњицу Стаљина она се разбуктала новом силином. И опет у предворју јубилеја Велике Победе. Зашто се то догађа?

- Више бих волела нашу историју без револуције. Али нема ничег парадоксалног у томе што браним победу комунистичког СССР, мада немам симпатије према демонима револуције - Лењину, Стаљину, Троцком... Никада нећу заборавити да је мој отац 1937. године постао «брат непријатеља народа», али ћу се дрзнути да опонентима поставим политички некоректно питање, шта стоји иза покушаја Запада да баш од Стаљина направи «злочинца свих времена и народа», каквог никада нису правили ни од Кромвела ни од Робеспјера? Лењина они увек заобилазе и штите, а Троцког заправо тајно и јавно величају...


У историји сваког народа има доста трагичних или чак крвавих флека, много тема изазива добоко преживљавање и напрезање националне историјске свести. Управо Француска је - домовина не само дмократије, него и «револуционарног терора», који су спровели јакобинци уништивши душу народа далеко више него бољшевици.Такође, на Западу нико не демонизира сопствену званичну прошлост. Постоји, не без основа верзија по којој је руководство САД раније знало за напад на Перл-Харбур и свесно дупустило трагедију како би се створила боља основа за улазак у рат. У САД се тим поводм не води расправа.

- Навео бих овде и пример Кине...

- Пример Кине је такође веома поучан. Култ личности Мао, експерименти «великог скока» и ужаси «културне револуције», су донели много жртава. Узгред, архитекта кинеских реформи Ден Сјаопин је силно страдао тих година, његов син, ког су пред очима оца мучили припадници црвене гарде је остао инвалид. Фактички, Кина је у потпуности изменила свој унитрашњи систем, а урадила је то избегавши рушење вере у сопствени историјски континуитет. И погледајте каве успехе у модернизацији своје државе демонстрира некада назадна, сељачка Кина.

Нико не спори факт репресије, и историчари ће и даље свестрано проучавати архиве. Но, нису репресије створиле нашу империју, која и јесте кост у грлу наших опонената. Ни у периоду лењинистичке, ни у периоду стаљинистичке репресије Совјетска Русија није била велика држава! Она је то постала као резултат пожртвоване Победе над невиђеном фашистичком агресијом, резултат Јалте и Потсдама, и баш то они и хоће да унизе повезујући великодржавност са репресијом.

Сећајући се Великог Отаџбинског рата, последњих година је на Западу скоро пожељно говорити у правцу како би се наводно на крају за рат окривио СССР, а рат се водио не за животе целих народа, него за славу америчке демократије. Ми смо сами криви због тога.Ругање Победи и историји не би започело на Западу, да се није прво десило у Домовини Победе. Наш унутрашњи, скоро породични сукоб и осуда реалних и мисаоних грехва није вршена са хришћанима доличним схватањем извора наших успона и падова. Слично библијском Хаму изложили смо Отаџбину општем ругању. Кад је већ подмукло искоришћена неспособност да се окрене страница историје, не исмевајмо се сећањима очева! Домаћи нихилисти су први изнедрили суд о СССР као горем тоталитарном монструму од немачког рајха, при чему се рат водио између два грабљивца за доминацију светом. Стаљин се тобоже припремао да нападне Немачку, али га је Хитлер предухитрио. Наш постсовјетски либерал, који је «нежно стране народе заволео и мудро свој омрзнуо» (А.С. Пушкин), је уверен, да у «лошој» држави није могло бити ничег праведног. Али када говоримо о Отаџбинском рату - рату са странцима који су дошли да освоје и поробе - спорови о томе да ли је држава добра или лоша су потпуно неумесни. Зло се није десило са државом него са Отаџбином, грађанским ратом се решавају спорови у вези са државом.

- Реално, из свих противречних слика преломних момената светске историје, од имена за која се везује репресија, једино Стаљин је постао мета и то изазива сумње у добронамерност суда историје. Очигледно се нешто крије иза тога.У историји других земаља, а и у нашој историји су постојале не мање крваве појаве. Многи у нашој земљи, оправдано сматрају да је као резултат реформи деведесетих година, хаоса и слома целог социјалног ткива друштва, настао губитак, у пренесеном и буквалном значењу, милиона судбина, настала деиндустријализација, демодернизација и деинтелектуализација земље. А какав катастрофални губитак је нанет разбијањем јединствене државе: ратови, међунационални конфликти, лутање огромне осиромашене масе народа, трагедија Руса, затечених у туђини...

- Тешко да бисмо хтели да поновимо комунистички експеримент. Носталгија за претходном стабилношћу - то је друго осећање, изазвано понижењима деведесетих година. Но, ја сумњам да се у западној свести мржња према Стаљину заснива на осуди репресије и његовог учешћа у историјским злочинима, у чему он никако није први. Песници руске револуције и терора бољшевика над главним руским сталежима су на Западу била светска литерарна имена Ромен Ролан, Ж.-П. Сартр и други.
Од целог периода масовне репресије (20-их - почетка 50-их година) «1937 година», «култ Стаљина» се представљају као јединствени симболи ужаса. Таква полуистина је омогућила да се са терором повеже и морално обезвреди обнова основа државе, сећање на рат и величину Победе, али не и суштински злочини према Русији у годинама револуције. До сaда остају изван осуда Запада и данашњих либерала циљеви револуције, главни злочини фебруара и октобра 1917. године - уништење верско-националне супстанце Русије и њена самовољна разградње, уништавање основних руских сталежа-носилаца националних и верских принципа двадесетих година.

Професионални историчари на Западу преферирарју другу призму посматрања, како би остали по страни ти очигледни закључци, а западни медији - данашњи свемогући манипулатори масовном свешћу, оперишу само тиме што делује на савременог човека, градећи код њега стереотип Русије-угњетавача и безнадежног историјског губитника.
Дужни смо да прихватимо историју своје земље као јединствени процес и пут, на којем су неизбежни успони и падови, греси и подвизи. Држава је увек по природи - греховна и несавршена, а Отаџбина - вечна, то је дар, додељен за историјско делање.

Убеђују нас да се у годинама Другог светског рата СССР тобоже надметао са хитлеровском Немачком за доминацију светом. Али карта распростирања НАТО као пресликана личи на карту пангерманиста 1911. године, када је Немачка кајзера Вилхелма практично поставила циљеве касније хитлеровске Немачке: Прибалтик, Украјина, Крим, Кавказ. Напротив, гледајући на данашњи Дранг нах Остен, може се закључити да је борба против Хитлера за Англосаксонце била породични сукоб око доминације светом. Зар се уз рефрен о борби за светску демократију НАТО није устремио на Исток? Прво је мета била «империја зла», после тога кад је она ослабила своје геополитичке позиције, - то је постала антиатлантска Југославија, потом Авганистан, затим «недемократески» Ирак. Баш тако су испратили савремену историју Елена Бонер и Виктор Буковски позивајући у свом писму Америку да се не зауставља на достигнутом него да продужи борбу укључујући на списак и данашњу Русију, која се осмелила на супротстављање притисцима.

А зар покушаји поистовећивања хитлеровског пројекат са «совјетском окупацијом» нису увредљиви за Русију, разрушену фашистичком агресијом, која је дала 20 милиона живота не само за право на сопствену историју, него и за то, да Пољаци, Чеси, Естонци, Летонци, Литванци не би остали без своје националне историје? По нацистичком плану они би морали на немачком језику читати смернице у «Ингерманландији». У СССР су они осетили све што и други народи историјске Руске државе, - и лоше, и добро. Имали су и страдања, али су постајали и академици и генерали, инжењери, писци и научници. Да ли је то манифестација окупационог режима?

У самој пракси - системска кампања за лишавање славе Победе и измену смисла Другог светског рата служи главном циљу - скројити историју ХХ века тако да оправда њихов пројекат глобалног владања светом у ХХI веку. Створена слика тоталитарног монструма, одмах иза Хитлера, који је тобоже поробљавао народе све до данашње ере светске демократије, постаје инструмент међународне стратегије која треба да прослави и оправда све што је учинио Запад у протеклих 15 година. Стратегија се своди на то да се демонизацијом комунистичког «стаљинистичког» СССР, он приведе неком виртуелном Нирнбершком процесу уз коначно ослобађање од наслеђених, затежућих међународно-правних обавеза са Јалте и Потсдама које су сметње експанзији и амбицијама.
Противдејство тој стратегији уочи јубилеја Победе - није данак повређеног поноса, него неопходан услов очувања Русије као самосталног и значајног субјекта у међународним односима.

 

Михаил МОРОЗОВ
www.tribuna.ru
објављено на сајту: 02.02.10

 

http://www.narochnitskaia.ru/cgi-bin/main.cgi?item=1r300r100202142326







Овај чланак је са Vidovdan.org
http://www.vidovdan.org/arhiva

URL чланка је:
http://www.vidovdan.org/arhiva/article2560.html