Александар Димитријевић

*12 Мар. 17

*4 Мат. 4

За време њиховог досадашњег постојања, црква и држава нису увек биле у срећном браку. До њиховог неслагања или чак отвореног непријатељства, долазило је увек када држава покуша да замени цркву, или када свештенство заборави своју заклетву па се прометне у државног чиновника и политичку силу. Најдрастичнији пример за ове две аномалије јесте претварање католичке цркве у државу Ватикан. Уместо да државу оцркови католици су етатизовали - подржавили цркву. Други пример је опседнутост појединих свештеника земаљским питањима и материјалним пословима. Појединци заборављају да је створитељ давно успоставио поредак ствари у свету, раздвојивши царство небеско и царство земаљско, као и оне који им служе. Уместо да раздвојени, свако на свом пољу и не мешајући се у домен оног другог заједно раде на опште добро и служе Богу почели су да се мешају у послове оног другог и заборављају своју мисију.

СРПСКА СИМФОНИЈА

Супротан пример налазимо у држави Немањића, у којој су Стефан Немања и Растко, пре свих, ударили темељ српске државности и задобили аутокефалност Српске Православне Цркве. У раду и посвећености ова два велика сина Србије, црквени и државни послови нашли су свој идеални склад. Ону су сами, са друге стране дали су најбољи лични пример за обављање државничких и црквених послова. Отац Сава је отишао и корак даље па је напустио управљање државним пословима да би се замонашио и наставио посао на духовном уздизању народа српског.

Током историје српског народа било је више случајева када су њихове владике или свештенство, у деликатним историјским тренуцима прихватали улогу државника. Пре свега треба да споменемо Владику Арсенија II Чарнојевића, Петра II Петровића Његоша и Владику Николаја Велимировића. Посебан случај припада оцу Момчилу Ђујићу, који, осећајући опасност биолошког опстанка и сачувао српско национално биће од геноцида у НДХ, оставља свештеничку мантију и узима пушку у руке.

Данас имамо опет изузетно тешку ситуацију. Срби страдају, и то не само они који живе ван Србије, него чак и они који живе у Србији, на Косову и Метохији. Угрожени су живот, економски систем, политичке институције, социјално и културно биће, угрожено је наслеђе, угрожена је породица, угрожена је државност и самосталност саме цркве. Као да нема, међу онима који воде државу, који стоје на челу партија или који обављају послове државне управе и заштите, никога ко је у стању да јасно демонстрира разумевање суштине проблема националног питања, у овом тренутку угроженог државног и територијалног интегритета Србије. Још и више, као да недостаје знање да се формулише тај став али још више спремности и храбрости за његову одбрану, свим потребним средствима, укључујући најпре правна средства и дипломатске канале, а затим државне органе и механизме власти.

Насупрот целом том естаблишменту који брине само своје личне или партијске бриге (част изузетцима) појавио се један владика, Његово Преосвештенство Владика рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије, који готово сам предузима гигантске кораке у политичкој борби за опстанак Срба на Косову и Метохији и за очување српске државности. Господин Артемије не само да управља епархијским пословима него је он истовремено амбасадор и преговарач, саветник и стратег српске борбе за очување Косова и Метохије. Он је данас тај који најјасније види шта се дешава, тај који има храбрости да каже истину у очи и који заправо свима показује правац политичких активности по питању одбране српског Јерусалима. Својим личним примером жртвовања за биолошки, културни и верски опстанак Срба на простору њихове постојбине, Владика постаје инспиратор политичке борбе без премца у новијој српској историји. Он сам ради оно што би требало да раде државне, дипломатске, научне и црквене институције.

СРПСКА „СИМОНИЈА“

За то време ми смо сведоци забрињавајуће појаве у Српској Православној Цркви, која све више узима маха како време одмиче. Реч је о настојању појединаца да упуштајући се у политичке послове покушају да ојачају и очувају своје позиције у цркви и друштву. Мислимо да је мало таквих као што је владика Артемије који су се уздигли изнад подела и разлика да би водили усамљену борбу за опстанак Косова и Метохије али и за опстанак верног народа на тим просторима. Мало је такве ширине и националне и хришћанске свести данас међу верницима и свештенством српске цркве. Влада некаква апатија и дезоријентација, готово да нема светлих и светих примера које би људи следили. Није само реч о томе да наша црква трпи због крхког здравља Патријарха Павла и одсуства снажне фигуре у тренуцима важних одлука, како по цркву тако исто и по верни народ. Срби изгледа више не маре за патријарха већ само за „партијархе“.

Задњу деценију две за српски народ поново је наступило тешко време, време страдања, сеоба и лутања (буквалног и духовног). Човек је по својој природи од створења на искушењу свакодневно. Код Срба у скорије време то искушење постаје тако велико да су њиме доведени у питање не само материјални и биолошки опстанак него и сама духовност.

Дезорјентација, или чак криза о којој је овде реч огледа се у следећим појавама: профани живот оптерећен страстима и пороцима оптерећује и негира духовни живот многих верника и свештеника. Многи поступају супротно свом хришћанском назначењу и позиву. Не поштују се од стране верника свештеници, али и од неких свештеника црквена јерархија. Слаби везивно ткиво парохије, отуђују се верници од јерархије и обрнуто. Слаби међусобна сарадња (између владика и црквених и црквено-школских одбора) и опасно слаби дух саборности о коме се прича само у пригодне сврхе. Има појава и зилотског секташења („чистих православаца“) али које је често узроковано слабим моралом појединих припадника јерархије и њиховим отуђењем од верника. Тако се појаве помодног „хипи православља“ код младих подудара са слабљењем духа јединства парохијског духовног живота и раслабљења јерархијског устројства. Ова пракса и атмосфера води одвајању делова црквеног организма и својеврсној појави „православног клерикализма“ што је туђе духу православља, односно његовој саборности.

Чести су сукоби на линији верници наспрам свештеника, свештеника према свештеницима или према владикама. Зло семе завада и међусобног оцрњивања оптерећује људе који су живе у цркви. Свађе и суђења на жалост нису реткост, спорови између неких свештеника или владика са неким верницима (без обзира ко је у праву) штете и једнима и другима али целом црквеном организму. Јаки су и спорови око увођења ново-старе обредне праксе у неким епархијама. У неким епархијама су верници огорчени одлукама владика око премештања свештеника или затварања храмова. Такве и сличне одлуке чак и ако су сасвим на месту изазивају отпоре и сукобе јер често нису довољно образложене верном народу. Круже гласине да се добра места у неким епархијама добијају „преко везе“ и да као у целом друштву и у црквеним пословима влада непотизам и „кумовске везе“.

Неки оптужују свештенике за пороке, свештеници су незадовољни верницима који су то само на велике празнике, сви заједно сумњиче поједине владике за самовољу , за шуровање са политичарима и богаташима. Око неких се шире опасне приче да нешто „муте са Ватиканом“. Шире се разне гласине, које можда шире и противници вере и цркве, али ипак те гласине изазивају немир међу верним народом. Многи су уплашени од могућности да се дође до „уније“ са Ватиканом, или пак незадовољни због тога што би неки довели папу у Србију. Атмосфера је наелектирсана и свака варница тог типа би могла да изазове унутрашње поделе, па можда и расколе. Ко год би водио озбиљније преговоре са Ватиканом треба да зна да они могу изазвати велико смућење, поделу у цркви и јачање зилотских и антикатоличких „екстремиста“. Уместо да се енергија усмери на унутрашње мисионарење и помагање верном народу (духовно и материјално) код нас се воде јалове борбе за и против екуменизма, за и против нове богослужбене праксе, за и против византијског појања, за и против овакве или онакве политике. Док наш народ пропада духовно и биолошки људи у цркви се исцрпљују неким небитним стварима или пак воде неке бесмислене борбе око апстрактних теолошких питања (Свети Јустин би рекао „дерматолошка питања“) које могу донети само лоше плодове. Уместо да гледамо на себе и своје спасење, на то да помогнемо ближњима код нас многи воде некакву „светску црквену политику“ која може да изазове поделе и расколе. Наш народ је толико пропатио од католика само у двадесетом веку у погромима верског карактера (сетимо се само Јасеновца) да се чини неодговорно играти са његовим осећањима и причати о могућој унији са Ватиканом.

Овакве појаве наводе само на један закључак а то је да су појединци, који су позвани да воде свој народ путем ка царству небеском, одједном постају нејаки и почињу све више да се приклањају царству земаљском. Ако поједини свештеници у Српској Православној Цркви остају заробљени у материјалном и телесном свету, и опонашају посрнуле у ватиканској творевини царства земаљског, ко ће онда да брине за спас душа верујућег народа?

Нема сумње да пословима цркве, како организационим, тако исто и духовним, односно моралним, треба да се бави сама црква. За тај посао црква мора да нађе снаге, данас више него икад. Наша црква мора да има старешине који су у стању да обаве ту улогу. Уколико таквих нема, или уколико су неодлучни, спори у реаговању на појаве које су у супротности са учењем цркве, онда самим верницима не преостаје друго него да сами подигну свој глас. Пре свега зато што је црква ту због њих а не они због цркве. Изгледа да поједини из црквених редова заборављају управо ту истину. Осврћући се горе на споменуте појаве можемо рећи да је превише појава које не доликују хришћанским верницима и свештеницима. Тако се меша политичко и клановско мешетарење са црквеним пословима у којима би прва брига требало да буде спасење и оплемењивање душа.

У неукомом посезању за целином и суштином овоземаљског живота, што је спас душе човекове кроз сам живот вечни, наговештен у жртви Исуса Христа којом смо позвани на искупљење грехова наших кроз веру у Бога и љубав према ближњима, поједини позвани да уче и воде људе, лако падају у замку властољубља понуђену им кроз искушење. Са друге стране они који би требало да следе своју јерархију показују непослушност и самовољу. На жалост, има и таквих који иду још даље и падају још више. Те зато, уместо да проповедају Јеванђеље Христову, како то православље учи, они „проповедају политику“.