Друштво: Nezavisni pakao u suverenom košmaru Постављено 24.02.2008
Тема:
KOSOVO I METOHIJA: NEVEROVATNE PRIČE
Nezavisni pakao u suverenom košmaru
"Priče sa Kosova" teško da će u doglednoj budućnosti prestati da budu
išta drugo do svedočenja o čistilištu na kojem se ne zna ko je krvnik a
ko žrtva. Jedno je sigurno: niko normalan ne želi da veruje da se takvo
Kosovo zaista događa i da na ovaj ili onaj način u tom "događaju" zaista
svi učestvujemo.
Miodrag MILOJEVIĆ
Blagoje Pavlović, Srbin iz sela Belo polje, jedan je od
četrdesetpetorice muškaraca koji su se vratili iz Srbije i deset dana
čuvali selo, koje su posle nekoliko ubistava, po naređenju Italijana
morali da napuste. Blagoje Pavlović, višestruki povratnik na Kosovo,
nekoliko meseci kasnije sa još nekoliko Srba spasava ikone iz zapaljene
seoske crkve u Belom polju. Skida crkvena zvona iz nekoliko srpskih
crkava u okolini Peći (fotografija na kojoj Pavlović drži konopac u
rukama je snimljena baš tada). U selu Petrič nije skinuo zvono jer tamo
više nema zvona, ni crkve, od nje nije ostalo ni traga. Samo je crkva u
selu Budisavcima koju čuvaju vrlo korektno Belgijanci, neoštećena dok su
ostale pod zaštitom Italijana zapaljene... Manje ili više.
Iz sela Belo polje kod Peći je šumar Miloš Ćirković, u ratu vodič
srpskih specijalaca. Njoga je Amfilohije Radović, mitropolit
crnogorsko-primorski, nazvao "novim Obilićem". Kada je još jednom, na
zahtev Italijana, Belo polje očišćeno od Srba Ćirković, koji se
odmetnuo, ostaje sam. Ispred njegove kapije, u kanalu ispred šumareve
kuće, pop Miljko i Rade Pavlović, koji su šumaru nosili hranu, izbrojali
su dvanaest mrtvih Albanaca a pred školom u Belom polju nađena su dva
zapaljena blindirana vozila koja su sa posadama izgorela. Samo se nagađa
šta se dalje odigralo sa šumarom Ćirkovićem koji je od sebe napravio
legendu. On je najverovatnije i sam poginuo, u šta, kada je o raseljenim
Srbima iz Pećkog kraja reč, niko niti može niti želi da veruje, jer je
"šumar odlično poznavao svako drvo, svaki krš..."
Teško je odrediti početak rata na Kosovu kao što je teško
postaviti granicu između rata i mira, jer je taj mir bio varljivi,
takozvani mir, zato što su i u njemu, ne zna se kako i zašto, ljudi
nestajali. Prema Juniku, Dečanima, Đakovici je uvek moglo da se dogodi
da, kada je o Srbinu reč, čovek pođe na posao, izgubi se i nestane negde
na putu između posla i kuće. Poznato je da između Dečana i Đakovice, na
trinaestom kilometru od Dečana, postoji selo Jablanica u koje za
poslednjih trideset godina nije kročila srpska noga.
Prolazeći mnogo puta kroz sam grad Peć Blagoje Pavlović kroz tesan
kvadratić od desetak santimetara vidi srpske kuće u ruševinama, vidi
putokaznu tablu za Prištinu, gde sada put pokazuje figura čoveka sa
belom kapom. Čovek sa belom kapom je i na pešačkom prelazu, na semaforu.
Tamo gde je nekada bio stadion FK "Budućnost" sada je stadion fudbalskog
kluba "Besa". Jednom prilikom Blagoje Pavlović kroz isti onaj tesan
kvadratić posmatra albanske demonstracije na kojim prepoznaje i svog
direktora. Direktor Pavlovića u zatvorenom vozilu KFOR-a nije video...
NESTAJANjE
Pored osamnaest monahinja danas se u Pećkoj patrijaršiji od civila
nalaze samo tri najupornije Srpkinje koje opstaju čekajući vesti o
najbližim članovima porodice: Julka Hadžiristić i Mitra Šaranović iz
Peći i izvesna Sloba iz Đakovice. Sve do oktobra prošle godine sa njima
je u Patrijaršiji boravio i Slavko Hadžiristić, Julkin sin koji je
kidnapovan.
Kad se Srbin, civil, nalazi u Pećkoj patrijaršiji - Italijani ga
ne puštaju iz kruga Patrijaršije. Ovo pravilo je prekršeno samo jednom,
u slučaju nestalog Slavka Hadžiristića. Zašto su Italijani Hadžiristića,
nekada radnika na terminalu u pećkoj pošti pustili van, verovatno nikada
neće biti razjašnjeno. Njemu je, najverovatnije, dojadio život u krugu
Patrijaršije pa je, računajući na poverenje, jer je nekada među
Albancima imao prijatelje, otišao na piće u obližnju kafanu - odakle je
nestao.
Sloba iz Đakovice je krenula za Patrijaršiju a njen brat je pošao
iz Beograda za Đakovicu da je evakuiše. Ne zna se koliko je Sloba iz
Đakovice putovala autobusom i kako, tek brat koji je stigao u Đakovicu
nije je zatekao kod kuće. Kad je iz Đakovice krenuo natrag prema Peći
negde u putu je nestao zajedno sa automobilom.
Zahvaljujući svom položaju, nekada je radila u Fondu za penziono i
invalidsko osiguranje, Mitra Šaranović je bila omiljena među Srbima i
Šiptarima. Zahvaljujući svojoj popularnosti među Albancima uspela je da
stigne čak do Agima Čekua, sa kojim je prošla kroz tri logora gde se
nalaze kidnapovani Srbi, videla ih je, ali svog muža među njima nije
pronašla.
Mitra Šaranović je izašla na pećki korzo gde je čekala jedna
Albanka koja joj kaže: "Mitro, sutra idem kod Agima u Junik i
Glođane"... Jedan sudija iz Peći, davnašnji prijatelj, dao je garanciju
da će se Mitra Šaranović vratiti živa. Mitra je uz pratnju Italijana
posetila logor u Juniku, bila je u drugom logoru pored Radonjić jezera i
u trećem logoru u nekom selu prema Đakovici. Koliko Blagoje Pavlović
može da se seti, najverovatnije je reč o selu Punoševac.
Naravno da to što Mitra Šaranović ni uz pomoć Čekua nije pronašla
muža ne mora da znači da on nije živ. Albanci Srbe iz Peći
najverovatnije drže ili u Albaniji ili na nekom drugom mestu daleko od
Peći dok su u logorima koji gravitiraju Peći - Srbi iz drugih krajeva.
SRPSKI NEIMARI
Na Kosovu je kidnapovan Srbin Milivoje Đuričković koji je oženjen
Italijankom. Međutim, ni to što je Italijanka uporna, ni to što je
Italijanima poznato da je ona njihova državljanka - nije bilo dovoljno
da se Đuričković, živ ili mrtav, pronađe. Italijanka se uzalud zauzimala
kod svojih zemljaka, nudila je i veliki novac, ali bez rezultata.
Jedan drugi Italijan, reč je o vojniku KFOR-a, video-kamerom je
snimio dokumentarni materijal u trajanju od četiri sata na kome se vide
Albanci koji pale i pljačkaju srpske kuće u selu Belo polje. Taj
materijal je preko Slovenije stigao u Beograd i već se uveliko umnožava.
Kad se govori o Kosovu više ništa ne može da začudi pa ni to da su
rovove za UČK kroz bogato albansko selo Lođu pored Peći kopali ne
Albanci već - Srbi. Albanci su kopanje rovova "poverili" radnicima i
mehanizaciji građevinskog preduzeća "Beli Drim" iz Peći. Vredni srpski
građevinari, ili kako je to primerenije retorici prethodnog režima
"neimari", radove su završili u roku - tačno pred sam početak rata. Pod
izgovorom da je reč o vodovodu ovo građevinsko preduzeće je kopalo
rovove dubine oko metar i po i tačno sto deset santimetara širine. O
kakvom je vodovodu reč saznalo se nedelju dana kasnije, kada je počeo
rat. U svakom slučaju, vodovodne cevi nisu postavljene - umesto njih
pojavile su se neke druge cevi.
Ubrzo po kopanju "vodovoda" na to, po logici stvari, nije trebalo
čekati, pale su prve žrtve. Kako vreme poljoprivrednih radova ume
tragično da se ukrsti sa vremenom ubijanja pokazuje sudbina Velizara
Stošića iz Belog polja. Za Stošića su patolozi utvrdili da je od svih
žrtava pronađenih u Radonjić jezeru najduže i najsvirepije mučen.
Dogodilo se to na samom početku rata kada su Srbi u Belom polju sa
puškama na ramenu okopavali kukuruze. Blagoje Pavlović se seća:
- Stari Velizar Stošić šalje sina na njivu a ja mu kažem da ne
šalje sina nego da ide on. Već na prvom punktu ga je zaustavila policija
ali se starac nije dao pokolebati. Zaobišao je ne samo prvi nego još dva
policijska punkta. Starac je stigao do njive. Uhvaćen je, vezan za sajlu
i tako je automobilom vučen od Lođe do sela Kruševca - nekih petnaest
kilometara... Oko vrata vezan za sajlu - i još nabijen na kolac.
U samom početku rata se u Lođi dogodilo "čudo iz ničega", ubistvo
Srđana Perovića i još četvorice Srba. Srđan Perović (40) je bio
policajac, rođen u Dašinovcu ali je živeo u Peći. Srđan Perović, Srbin
čije su ubistvo Albanci slavili (mesec dana su preko obaveznih
"motorola" izjavljivali Srbima saučešće) živeo je u Lođi ali je zato što
je policajac a selo je albansko izbegavao da tamo navraća. Prema rečima
Blagoja Pavlovića ubistvu Srđana Perovića i ostalih je "kumovao" Srbin
iz Lođe, danas raseljeno lice u Crnoj Gori - Zvonko Vujošević.
- Bili smo na njivi, kad je prošao sa još jednim Albancem u
automobilu Zvonko Vujošević koji kaže da im je nestalo gorivo pa idu u
građevinsku firmu "Beli Drim" da ga uzmu od radnika.
- Ovi naši Šiptari hoće vodu... - tako kaže Zvonko Vujošević.
Srđan pita telefonom Zvonka Vujoševića, koji je radio u bolnici, kakva
je situacija, sme li se u Lođu, a ovaj odgovara da je sve normalno, da
on redovno odlazi na posao i vraća se noću s posla, da mu u Lođi živi
porodica. U Lođi, inače, postoje samo dve kuće Vujoševića. Kada su Srđan
Perović i ostali stigli u kuću Zvonka Vujoševića ona je već bila
zaposednuta od strane UČK. U kanalima oko kuće, rovovi su već iskopani,
tu su se već nalazili Albanci a u samoj kući su među Albancima i trojica
mudžahedina. Sa Perovićem su poginuli Rajković, Kešeljević i još trojica
Srba, po kanalima u selu, nedaleko jedan od drugoga. Jedan među njima
se, u puškaranju koje je nastalo, spasao tako što je bežeći kroz
kukuruze za desetak kilometara promašio grad.
Od Perovića, koji je masakriran na najstravičniji način, malo je
ostalo kada je jedan od Albanaca pokazao gde je, nekih tridesetak
santimetara duboko, zakopan u blatu. Perović je sa ostalima sahranjen u
Peći. Suvišno je i pitati u kakvom se stanju nalazi danas njegov grob.
Nema sumnje da su grobovi policajaca raskopani i u pećkom groblju jer su
spomenici (makar polovina) pretvoreni u građevinski materijal i otišli u
temelje albanskih kuća.
SALI BANANA
Šta danas sve poseduje Sali sa nadimkom Banana (46) i kućom kod
autobuske stanice u Peći, verovatno ne zna ni on sam, ali je sasvim
sigurno da je Sali Banana najveći biznismen među Albancima u Peći,
najmoćniji i najuticajniji čovek ne samo u Peći nego i na Kosovu. Takav
je bio pre rata, takav je ostao u ratu a danas pogotovo. Kako pravilo da
su u ratu na jednoj strani Srbi a na drugoj Albanci ima izuzetaka
pokazuje smrt Dragana Belanovića, saobraćajnog policajca.
Dragan Belanović je izgubio život samo zato što je svojevremeno
oduzeo ključeve automobila nikom drugom do - sinu Sali Banane. Niko
drugi ne sme ni da ga zaustavi a Dragan Belanović se usudio da uzme
ključeve od automobila! Možda i ne znajući o kome je reč, što je malo
verovatno, jer i deca predškolskog uzrasta znaju ko je Sali Banana,
Belanović je zaustavio automobil koji je prolazio kroz pećki korzo.
Naravno, pešačka zona je za pešake ali Sali Banana nije pešak - niti to
može biti. On je - Sali Banana!
Došlo je do verbalnog obračuna između vozača i milicionera koji se
završio tako što je vozilo zaključano a ključevi oduzeti. Još iste
večeri je po ključeve došao Sali Banana lično i ključevi su, uz
izvinjenje, vraćeni. Sali Banana je govorio da zna da je automobilima
zabranjen prolaz kroz pešačku zonu ali da ono što se dogodilo, u svakom
slučaju, nije ni lepo ni prijatno.
Blagoje Pavlović je bio svedok kada je Dragan Belanović hitno
poslat na zadatak gde je, na Čelopeku, i poginuo. Seća se da je
Belanović, ne sluteći o čemu se radi, pošao naoružan samo službenim
revolverom. Poslednje reči su mu, jer je u zadnji čas shvatio kakva je
veza između ključeva od automobila i "zadatka" na koji je upućen, bile:
"Ovo je samo meni namenjeno!"
Izdvojio se od ostalih kada je shvatio da se od nekoliko Srba koji
su upali u klopku traži jedino njegova glava, sklonio se da zbog njega
još neko ne bi stradao.
Sali Banana je danas biznismen, cenjen među Srbima koliko i među
Albancima. Često poslovno dolazi u Srbiju, najčešće u Niš. Otvorio je u
poslednje dve godine, od dolaska KFOR-a na Kosmet, samo između Peći i
Dečana - trinaest benzinskih pumpi. Gorivo iz Crne Gore, preko Rožaja,
preko Kule, neprekidno i nesmetano stiže na Kosovo. Jednom Srbinu iz
Belog polja, svojevremeno, pred rat, Sali Banana je za hektar zemlje na
ne naročito atraktivnom mestu, isplatio dva miliona maraka. Ovih dana,
jer je sada još bogatiji nego pre rata, Sali Banana je drugom Srbinu iz
Belog polja isplatio za sedamdeset i pet ari placa sto pedeset hiljada
maraka i ovaj je odmah kupio kuću i stan u Čačku. Istom Srbinu je pred
rat Sali Banana za isti plac nudio čak sedamsto pedeset hiljada maraka!
Na placu koji je kupio pred rat, koji je platio dva miliona
maraka, Sali Banana je otvorio stovarište koje su kamioni "čistili"
radeći neprekidno više od mesec dana... Srbi su opljačkali stovarište -
zato ga danas čuva UČK.
Kada se advokati, bili oni Šiptari ili Muslimani, u Rožaju, gde se
sklapaju svi kupoprodajni ugovori između Srba i Šiptara, obaveste o
lokaciji na kojoj se imanje nudi na prodaju oni, ako je Peć u pitanju,
uopšte ne razmišljaju već samo kažu: "Zovi odmah Sali Bananu!"
Jedan Srbin iz Belog polja, jednom mesečno, odlazi u Rožaje gde mu
Albanac koji u njegovom lokalu drži stolarsku radnju, isplaćuje kiriju,
dobija za plac na atraktivnom mestu, fantastičnih - pedeset hiljada
maraka po aru...
Kad je reč o poslovima između Šiptara i Srba koji se i danas
sklapaju valja istaći da preko tih ugovora Kosovo pored mračne ima i
drugu, svetliju stranu. Rat je rat a posao je ipak posao.
ŽENSKI SNAJPERISTI
Srbin, koji se zlopati po kolektivnom centru dve godine, već je i
zaboravio da mu Albanac šumu, koju je prodao pre nekoliko godina, nije
isplatio u potpunosti. Naravno, zaboravio bi to svaki Srbin, ali
Albanac, ovakvi slučajevi nisu pojedinačni, nije zaboravio. Traži ga i
poziva u Rožaje gde ga u potpunosti isplaćuje i Srbin iz kolektivnog
centra postaje milioner preko noći.
Srbin, vlasnik prodavnice, i danas čuva svesku u kojoj je spisak
dužnika. Srbi, komšije, iako je reč o sitnim dugovima, ne pomišljaju da
ih vrate. A Albanac, kome je sve zapaljeno, vratio je svih deset hiljada
maraka duga. U Baošiću kod Herceg Novog, u kolektivnom centru živi Krsto
Matić iz Goraždevca kome je Idriz iz Peći autobusom poslao petsto maraka
pomoći...
Nedavno je u istoj svesci precrtan još jedan Albanac koji je, ne
pitam kako i po kome, poslao sto dvadeset maraka... Od Srba niko nije
precrtan - jer niko i ne vraća.
Rat je i čulo se da je poginuo, objavljeno je, Dejan Petković.
Blagoje Pavlović polazi na put sa ciljem da pronađe Dejana Petkovića iz
Peći, komandanta tenkovske jedinice. Onda ga je jedan major Vojske
Jugoslavije pozvao, poveo u jednu štalu u jednom albanskom selu.
Dogodilo se ovo negde prema Radonjić jezeru...
- Čulo se da je poginuo Dejan Petković, a tako se zove moj
pašenog, u ratu komandant tenkovske jedinice. Pošao sam da ga tražim i
saznao da je zbilja poginuo Dejan Petković, ali iz Kosovske Mitrovice.
Major, kod koga sam se raspitivao o Dejanu Petkoviću, poziva me u jednu
albansku štalu. Prizor koji sam ugledao je nemoguće predstaviti...
Štala je jako dugačka. Dužinom jasala su lancima oko vrata
privezani policajci - i svi do jednoga preklani! Brojim ja, broji i
major, po nekoliko puta. Tačno dvadesetčetvorica! Svi su iz Novog Sada.
Pohvatani su na položaju i dovođeni ovamo. Onda, kako sam obavešten,
dolazi druga grupa koja likvidira. Pokupili smo ih, odvezli u pećku
bolnicu odakle su transportovani u rodna mesta...
U vreme kada su na Kosovu boravili evropski posmatrači, "žuti"
kako su ih nazvali kosovski Srbi ili "osice" (OSCE), zarobljena je
Srpkinja iz Aleksinca, mlađa od trideset godina, bolesna od dečje
paralize. Nepokretna, u kolicima. Snajperista u albanskoj vojsci.
Prilikom isleđivanja koje je kratko trajalo, saznalo se da je ona, za
novčanu nagradu od pet hiljada maraka po oficiru i petsto maraka po
običnom vojniku i civilu, skidala snajperom. Zadatak Albanaca je da je
zajedno sa kolicima iznesu i postave na položaj. Kada je zarobljena i
otkrivena - Srbi su je živu spalili. Na sličan način je završila i
Srpkinja iz Niša. Ovakvu ili sličnu sudbinu je doživelo najmanje šest
srpskih žena.
Nikola Rašović iz sela Milovanca, živi u Beogradu, je glavu, ruku
i nogu kidnapovanog oca pronašao na Savinim vodama a ostali deo tela
kasnije u Goraždevcu. Tragajući za ocem Nikola Rašović je na Savine vode
stigao gotovo istovremeno sa Italijanima. Italijani, koji su pronašli
leš, bili su kratki:
- Pronašli smo leš, ako ga prepoznaš - sahranićemo ga...
Kako je ostatak tela u nekoj plastičnoj vreći stigao u Goraždevac
- nije poznao. Ali se zna da je Nikola Rašović sahranio oca za kojim je
uporno tragao u seoskom groblju u Vragovcu, selu koje se nastavlja na
Goraždevac.
DOŠAO SAM DA UBIJEM
Šumar Miloš Ćirković je, u izbegličkoj koloni, stigao do Kraljeva.
Posle dva dana se vraća u Belo Polje. Sa njim je u selu Blagoje Pavlović
i ostali - ukupno četrdeset i pet ljudi. Albanci se oprezno vraćaju.
Prvo muškarci - žena i dece još nema...
Prvi Albanci koje je Blagoje Pavlović video nosili su ogromne
krstove, bili su katolici. Tražili su nekog Albanca - katolika po imenu,
čija kuća nije bila zapaljena...
Onda je počela egzekucija. Stošići iz Belog polja su sedeli pred
kućom. Rade Stošić, Steva Stošić, Mirko Stošić... Dolazi grupa Albanaca.
Pozivaju Stevu Stošića da priđe:
- Ja?
- Dođi ovamo! Gledaj me u oči!
Zatim pištoljem - dva metka u čelo.
Zapanjen, prilazi Mirko Stošić:
- Ubiste mi brata!
- Ovo ti je brat? Dođi i ti ovamo!
I njemu dva metka u čelo.
Ubijeni su i Rade Stošić i Filip Kostić.
Sa dva metka u glavi, Mirko Stošić, koji kao raseljeno lice živi u
Gornjem Milanovcu, preživeo je. Jedan od dva metka je izvađen, drugi,
koji je na nezgodnom mestu, još nosi u glavi. Nosi kapu, ponekad (jer je
čelo pod prstima meko), oko glave omota šal...
U selu Belo polje je od žena ostala jedino Marica Mirić, devojka
od dvadeset četiri godine. Živčano je obolela a majka je ostala sa njom
da je čuva. Jedan od braće joj je policajac, inspektor za sitne krađe.
Pred kuću dolaze četvorica Albanaca a među četvoricom je i kućni
prijatelj Mirića, predratni prijatelj koji je često navraćao. Družio se
sa inspektorom.
-Tetka Majo, da li me poznaješ?
- Kako da ne!
- Došao sam da vas ubijem! Stiglo je naređenje da vas ubijem ili
će celu porodicu da mi pobiju!
- Da nas pobiješ?
- Ja ovo moram da učinim! Ja moram...
Staricu su bodljikavom žicom vezali za dženeriku pred kućom a
Maricu Mirić su, pred majkom, silovali pa zaklali. Marica Mirić je
sahranjena u Pećkoj patrijaršiji. Nije moglo biti ni govora da bude
sahranjena na seoskom groblju u Belom polju, jer se tamo od Italijana i
Albanaca koji su stigli, izmešali se, nije smelo prići...
U selu Belo polje ostaje sam šumar Miloš Ćirković. Kada je
autobus, koji su Italijani dovezli, stigao, braća su pokušala da ga
povedu sa sobom. Ubeđivanja nisu pomogla. Ćirković je podigao pušku: -
Braćo, pobiću vas! Vi idite - ja ostajem!
Hranu mu nose Rade Pavlović i pop Miljko. Pop Miljko je rodom iz
sela Nakla ali drži parohiju u Belom polju. Hranu ostavljaju čas u
staroj, čas u novoj kući, kako šumar menja položaj. Osmi dan - šumar
nije uzeo hranu...
Albanci su mu zapalili kuću, na krovu spaljene kuće pop Miljko je
video kozju glavu...
Ovde se i ovako završava priča o Milošu Ćirkoviću, rođenom 1961.
godine i počinje legenda o njemu. Kišnu kabanicu koja je pronađena u
šumarovoj kući poneo je sa sobom vladika Amfilohije Radović, koji ga je
proglasio Obilićem...
NIČEG VIŠE NEMA
Blagoje Pavlović iz Belog polja je ponovo u Peći. Ispred svake
ustanove, pred kafanom, prodavnicom američka, albanska i italijanska
zastava. Stovarištima na kojima Albanci prodaju vrata, prozore,
građevinski materijal iz opljačkanih srpskih sela - ni broja se ne zna.
Pavlović sve to posmatra iz vozila KFOR-a, kroz onaj tesan kvadratić.
Putujući prema Dečanima čuje kako Albanci vrše gađanje na strelištu, što
podseća na pravi rat.
Blagoje Pavlović je bio u Patrijaršiji kad preko Italijana stiže
vest da je u selu Siga, na trinaestom kilometru od Peći, srpskom selu od
120 kuća, crkva zapaljena, da zvonara gori. Ali se Italijani zbog toga
ne uzbuđuju. Dozvolu, niti pratnju Italijana, da skidaju crkvena zvona
Srbi iz Peći nisu dobili. Monahinje iz Patrijaršije šalju Blagoja
Pavlovića sa nekolicinom Srba igumanu manastira Dečani koji je dobro sa
Italijanima i može da obezbedi pratnju.
Polazi oklopno vozilo, italijanski kamion, četvorica Srba u
pratnji devet italijanskih vojnika. Zvona iz Belog polja, Sige, crkveno
zvono iz sela Nakla, iz Durakovca, danas su u Pećkoj patrijaršiji. Zbog
blizine Italijana groblje u Belom polju nije u potpunosti srušeno a
groblja po ostalim srpskim selima jesu. U selima Siga i Brestovik
grobovi su raskopani. Dok zatrpava grobove, sakuplja i vraća lobanje,
Blagoje Pavlović počinje preko prevodioca, razgovor sa italijanskim
zapovednikom.
- Ovo niko na svetu ne radi, samo ovi psi, Šiptari...
- Ćuti, i vi ste njima svašta radili!
Pretpostavlja se da su Albanci tražili oružje - zato su raskopani
grobovi policajaca. Ko je policajac vidi se na slici - i te slike su
izvađene, istucane, razbijene. Ali je bilo raskopanih grobnica u kojima
su civili.
- Pronašao sam i alat koji su Albanci napravili specijalno za ovu
priliku. Kuke napravljene od armature za izvlačenje mrtvačkih sanduka...
Kada stigneš u posetu, a posete ne traju duže od pet-deset minuta,
moraš se kretati samo tamo gde te Italijani upute. Prethodno ti oduzmu
sva dokumenta. Ugledao sam i prepoznao dve Albanke, katolkinje, koje su
ili pošle Italijanima ili su krenule u pljačku. Nisam izdržao. Počeo sam
da ih psujem - poseta je prekinuta...
Bio sam na groblju u Belom polju, bio sam u selu. Selo i groblje
su jedno isto. Selo je postalo groblje - groblje selo. Selo Belo polje
je pretvoreno u smetlište, Albanci ispred srpskih kuća bacaju smeće...
I uvek je, koliko god puta Blagoje Pavlović odlazio u selo koga
više nema, nailazio na pustinju. Sve veću i veću. samo jednom je, kad se
popeo na sprat svoje kuće, ugledao "dve krave kako u Dićovo pasu", i
Šiptara kako u daljini čuva stoku. Tog sprata, jer rušenje preostalih
kuća još nije stalo, više nema...
- Što se Italijana tiče, Albanci bi kad god to požele, mogli da
sruše crkvu u Belom polju, ali se sa tim, iz nepoznatih razloga, prestalo.
Ovo je bila priča o Belom polju, selu u kome nema ljudskih lobanja
koje vire iz trave ali selu bez žitelja. Ničeg više nema.
