Вишеслав Симић

КОНАЧНО!

или: О посети српских главара и(ли) како је принц Александар II
походио Косово и Метохију

Коначно!
Наканили су се западњаци, крепко, после толиких натезања и исход њихов сада дели свет на оне који му хрле и оне који ни да примиришу не могу.

Сада ћемо видети ко су све копрофилијаци данашњице и ко ће све челом лупити пред ноге моћника и тиме оставити печат и на исходу мука њихових и на своме образу, за цео свет да га види и осети.

За Србе се свршило доба катенотеизма! Више им нису потребнау дела Макса Милера да спознају малоумност и бескорисност очаја и убеђења да глумом вере у сваког лажног бога као врховног и јединог могу себе да спасу беса и похлепе и крвожедности обичних земаљских, смртних моћника. Као што су јадни и измучени Индијанци ишли од идола до идола, приносећи им жртве, сваког, у том тренутку, проглашавајући најмоћнијим и врховним, да би ипак неумитно подлегли глади, болештинама или ропству освајача без милости – тако су и наши залудни и празноглави лидери клечали пред сваким отелотворењем људских нискости и гадости америчких и европских „вредности“, покушавајући да искамче бар мало подршке и обећања да ће им бити дозвољено да и даље дангубе на заседањима владе и скупштине, или да стрепе над имовином нахрпаном на очиглед свих.

Сад ће морати или да главу покорно положе под ноге сопствених силоватеља и да полижу шта је унеређено, или ће се уљудити, усправити и одмаћи од задаха и окужења гадости и измета белосветског.

Лажљива прича више не одводи мисли ка утешним илузијама.

Неправда отвара очи и најзаслепљенијима.

Смрт наде у немогуће надахњује снагом за једини могући живот.

А сада је очигледно да је нама дозвољен једино Српски живот – живот за Истину и Правду – јер, чак и када бисмо неки други хтели да живимо, не допушта нам се.

Чак и када је део нашег народа себе убедио да ће моћи, пода ли им се у потпуности и принесе ли им на жртву чак и своју прошлост коју западњаци презиру, да почне да живи животом на коме завиди западњацима, западњаци су, безобзирно кршећи сва обећања и ругајући се њиховој лаковерности, тај огранак нашег народа ошинули корбачем још болније него већину која није одустајала од Српства. Сада је цео народ сатеран у исти тор, понижен, одбачен и жигосан.

Ипак, хвала америчким и европским насилницима, лоповима и лажовима!

Хвала, Тачију и целој шиптарској банди!

Хвала, Наташи Кандић!

Опет у историји Срба имамо гомиле заслужних за наш опстанак и окрепљење. Осим ако данашњи лидери Срба прокоцкају овај час и овај дар историје, Срби ће чисте савести и неупрљаних руку ускоро моћи да са слашћу осветника и задовољством коначног победника припремају ослобођење и повратак на Косово и Метохију јер неће протећи много времена пре него што преварена и опљачкана шиптарска гомила запуца на оне који су им поклонили лажну независност под чизмом туђинске војске и корбачем њихових једнородних лопова и убица.

Узалуд ће Шиптари вапити за заштитом Наташе Кандић, јер Наташе Кандић више неће бити! За Запад је обавила задатак и бескорисна им је, а у Србији њена реч више неће бити ни примећена. Пред Наташом две су стазе али воде ка истом циљу: вечном бесмислу. Крене ли једном, престаће да скрнави Србију својим присуством одлазећи у изгнанство. Одлучи ли се на другу, остајући у Србији, нестаће је у општем изопштењу из живота Срба, осим као вечите мере огавности и дволичности.

Много је догађаја и људи који данас подсећају на прошлост. Још у антици су рекли да је све већ под небеским сводом већ урађено и виђено. Ипак, многе ствари, многе личности запрепашћију нас, као да се по први пут догађају. Па, ко ће да се сети свега што је било и сваког ко је био...

Био је, тако, некада, у Месопотамији, краљ Шулги – млад, леп, најпаметнији, свезнајући, моћан... Сам је себи хвалоспеве писао. Преведене су недавно читаве хрпе глинених плочица са клинастим писмом. Каже на њима краљ Шулги: „Толико сам млад и издржљив да ми нема равног у краљевству. Прави сам магарац!“ Наравно, у тој култури то је најбоље што шеф државе може да пожели да буде. И још каже: „Довољно ми је да ми приведу само једну овцу и ја својим моћним умом све одмах знам шта треба да радим.“ И није морала то да буде овца из његовог личног стада – било која му је била добра! У то време је шеф државе савете за будуће деловање тражио у јетри жртвоване овце. Није то било као ово данас где би имао целу Скупштину и владу на располагању! Или да трчи по туђим престоницама и амбасадама да дозна будућу улогу.

Такође, Шулги је увек био, онако млад и крепак као магарац, на челу, како то и доличи, свог народа и војске, кад год је било потребно. Никада он није одлазио другима на поклоњење! Сви су њему амбасадоре слали, а ти изасланици су пред њега ничице падали и дивили се моћи његовој.

А тек што је био паметан... Па учен и надарен... Сам је себи певао како га „сарадници, као идиоти са дивљењем посматрају“ док обавља државничке послове. Кад је био мали, пева он, „толико је био паметан да је најбрже научио да пише“, и то „лепо и читко“. Ма, није то мала ствар – клинасто је то писмо било!

Па је још научио и да дели и одузима! Онај део плочице где је, сигурно, записао да је учио и да сабира и множи, претворио се, током векова, у прах. Од тежине речи записаних, можда...

Ама, ништа њему није било тешко и у свему је био „савршен“, чак „и у песми и игри“.

И тако је владао до краја живота...

Писари следећег владара су оставили плочице чији превод је, у први мах, збунио истраживаче Сумера и Акада – кажу записи да је и свом народу, а и свим околним, постало неиздрживо толико савршенство па су га најурили. На власт је дошао обичан човек који је више волео да народ буде у средишту пажње и бриге, ма како несавршен и необразован био. Е, тог владара оплакаше кад се са душом у старости раставио. И ко после да каже да историја није учитељица живота!

А кад се већ прича о краљевима и магарцима...

На сам дан оглашења шиптарске отимачине и беснила, владика Артемије окупио је Србе на молитву у новој цркви Св. Димитрија у Митровици косовској. Молила се, са народу, и једна српска песникиња и преводилац, повратница из земље која је предводница признања отимачине. Храбро, смирено и са надахнућем истине и мудрости, показала нам је како се брани и чува Косово данас, следећи благословени и свети пример владике Рашко-призренског Артемија – јединог од вођа Срба данас који на лицу места и непоколебљиво тамо истрајава и не посустаје. Није та песникиња и преводилац међу Србима данас позната и призната ни по својим узвишеним стиховима, ни по својим, невероватно верним и другом језику потпуно уверљиво прилагођеним преводима. Слава и признања су већ дуго код Срба резервисани за једну вртешку срећника који се на постољима почасти смењују као годишња доба. Али, током година изгнања, међу Американцима, Русима, Французима, Енглезима, па и међу Србима дијаспоре, не само да се познаје и признаје лепота и узвишеност њених стихова и превода него је и она сама узор и подсетник на животодавну и благодејствујућу непопустљиву оданост истини, правди и узвишеном човекољубљу, најпоузданији пример и судија отмености и достојанства, најсветлији пример неустрашивости, али и мере у храбрости и жртви.

Међу народ српски је тог дана зашао и један од наследника британског престола који се у сред Републике Србије представља као краљ Срба и потписује своје име са редним бројем иза њега – Александар Други. Зна се да само владајући монарси могу да се тако назову и да је, у супротном, такав поступак раван државном удару и непризнавању уставног поретка државе. Наравно, сам се никада не би усудио на тако нешто, али читава свита га на то свакодневно потстиче, поцупкујући за њиме, надајући се да ће његов замишљени сјај обасјати и њихова помрачена виђења српске будућности. Ни не претварају се, чак, да народу српском монархију предоче само као један од предлога за државно уређење, но су на интернету већ прогласили свог господара за краља Србије, а себе за Крунски савет. Да сви живе у истој згради у улици Крунској, и да су чланови кућног савета исте, још би им неко и поверовао да какву корисну и стварну дужност и обављају...

И тако, тог Дана Отимачине, самозвани претендент на непостојећи српски престо одржа говор народу српском на Косову, у цркви и пред владиком. Пренесе им заповест својих надређених да у Европу морају по сваку цену!, да морају да увиде и прихвате стварност, и да се повинују заповести да се врате на прави пут. Запрепашћени народ му је опет опростио те светогрдне и самоубилачке речи. Још једном је благородни народ српски себе убедио да немушти још муке мучи покушавајући да правилно понови поруку Карађорђа да слобода, независност и целокупност српске земље мора да се постигне по сваку цену. Још једном га нису извиждали, попљували и заувек најурили, претварајући се да верују да је све било грешка и да ће следећи пут чути праве речи из његових уста.

Ни песникињи српској и преводиоцу нису промакле речи које пробадају српско срце и раскидају српску душу, изговорене од некадашње наде изгнаних Срба на чијем се крштењу молила за будућност Срба.

Игром случаја, касније тог дана, у манастиру Бањској, изниклом из рушевина исламистичког шиптарског дивљаштва и мржње, за трпезу монашку су, једно до другог, посађени песникиња и овај Други.

У разговору, пред бројним сведоцима, поданик Запада је рекао да је на Косово дошао да, као пријатељ, владику Артемија врати на прави пут, да му помогне да јасно види стварност и да је прихвати. То све, рече, мора да учини, јер је владика само обичан човек и треба му помоћи.

Када је, након тих речи, од саговорнице добио још пријатељскији савет да престане да говори наопаке ствари и да звучи као службеник британске или америчке владе, тај Други се разјарио и развикао, најгрубљим речником, на енглеском наравно, напавши добронамерну саговорницу, претећи јој се уносећи у лице и упирући прстом у њу. Онда је, поставивши се иза њене столице, на грозоморном српском, наставио са увредама особе која је удобност и безбедност Америке заменила за живот и рад у манастиру, на домак шиптарских убица и западних плаћеника. Пред свима је обзнанио да се сада зна зашто је дошла на Косово – зато што је против Запада и против прогреса, и зато што верује у теорије завере. И, што је најгоре, да се усуђује да поставља услове Европи! И још ју је оптужио да је фашиста!

На упозорење оптужене да не диже глас на њу одговорио је, наравно и даље вичући, „да ће да виче“, „да свесно виче“ и да му је „[то] у крви“! Као и увек, ни овога пута нико из његовог Савета није се усудио да ишта предузме, па је друга супруга Другог ускочила да објасни да њен супруг све то ради из љубави према Србији, подсећајући присутне да је он „краљ“! Добила је одговор да он краљ није и да то никада неће ни бити!

Тек касније, један члан Савета је похвалио песникињу што је Другом рекла оно што треба да чује, добивши одговор да је жалосно то што се Савет све ове године није одлучио да то уради.

Ипак, Савет је успео да изда „Саопштење поводом проглашења албанске државе на тлу Србије“. То шаролико друштво још увек не престаје да се заноси малоумним веровањем да је на празној глави енглеског кукавичјег јајета посађена некаква круна. Нема у Србији ни круне ни престола али има жаљења и стида што се особе које претендују на водеће улоге у политичком, културном и научном животу Србије не усуђују да кажу истину недостојном потомку славних предака, и што дрхте пред његовом супругом да их опет не разјури из дворова као на дан усељења у њих.

Права српска принцеза би их разјурила што у Саопштењу нису отимачину земље њеног мужа оквалификовали као криминал, издају и државни тероризам, и што су слагали да смо ми Срби „поражени“ и да је „остварен део пројекта Мусолинија и Хитлера“. Па зар не знају да нема краја историји и да ће ова српска морална победа ускоро да постане и војна и политичка! Била би, принцеза српска, похваљена за повику на Савет што се усуђује да каже да ми Срби „не треба да [ишта] пребацујемо Албанцима“, већ да „треба да [им] одамо признање за истрајност у мржњи према Србима“!

Ипак је најбоље то што се овде заправо ради о коначном и јавном падању маски које већ предуго не дозвољавају Србима да схвате да се овде репризира представа Краљ Иби, уз садејствовање његових дворских луда.

Ових дана, уз све потресе политике, као да смо се преслишавали градиво из наставе историје, психологије и филозофије. Наслушасмо се лекција о праву, етици и логици. Као да нам је народ напрасно и на живим примерима изучио највише школе и примакао се спознаји истине и мудрости. Још да схвате и примене строге и немилосрдне законе економије и финансија, па да искористе могућности и понуду Истока – Русије и Кине – а не да се слепо ухвате за плот економских и финансијских ограничења који им Запад не дозвољава да пређу и појаве се на њиховом тржишту као равноправни партнери.

Говори претње и поруге разних странаца су нас подсетили да је немогуће да нисмо у праву. Када вам представник империје, која је разорила Кину, јер је њена влада одбила да сопствени народ присили да користи опијум за рачун Британије, одржи говор о праву и части, онда вам је јасно да је вашу владу присилио да вам натури савремени опијум у виду разних медија и невладиних организација. Разне тзв. невладине организације и информативни студији више готовине троше својим финансијерима, али се они надају да ће им се, на дуге стазе, тај улог вишеструко вратити добијањем покорних поданика и минимално плаћене радне снаге која је истренирана на слепу послушност.

Када вам они који нису прстом мрднули да испуне своје обавезе 17. марта 2004. поруче да сте „прекршили међународно право“ јер је народ, разјарен силовањем државе, полупао прозоре њихових амбасада, онда сте научили шта значи разбојништво и подвојеност психе. На Србе се подигла вика Запада да су прекршили међународно право разлупавши амбасаде земаља које су проузроковале косовску кризу. Истовремено, Запад угушује сваку оптужбу да је највеће кршење међународног права баш та отимачина која је и изазвала нападе на амбасаде. А њој је претходило још горе кршење међународног права разарањем Србије 1999. године. И 1999. и данас су нам поручили да нас воле упркос свему. Изгледа да су им, следећи њихов пример понашања, неки Срби спалили амбасаде показујући им своју узвратну ватрену љубав.

Када они који се представљају као борци против насиља у породици, и који су увек пуни разумевања за туђе жртве, оптуже један намучени народ да је „диваљ и разбојнички“ јер је, избезумљен и понижен, у немоћи да досегне своје мучитеље, починио насиље највише над самим собом, онда знате да сте упознали морални отпад човечанства и видели докле доводи негација и искривљивање принципа етике.

Замислимо жену која је групно силована на сред трга, уз покличе суграђана и њихово посредно патолошко уживање у њеном страдању и понижењу – а онда од њих оптужена да је дроља која је распусно изазвала сопствено силовање, и остављена у блату и крви без саучешћа и прве помоћи. Ко нормалан и моралан би се усудио да јој приговори што би у бесу, понижењу, немоћи и очају све око себе разлупала и сопствене косе рашчупала? То је стање Србије данас! То је реакција српског народа на насиље Запада. Свака психички здрава нација на свету би показала сажаљење и упутила саучешће а не би подигла глас оптужбе и постала саучесник злочина!

Као што смо, ових дана, ми јасно примили поруке Запада, исто тако смо и ми њима упутили неколико. Најглавнија, најјаснија и најснажнија је она коју су им млади Србије послали учешћем у протестима широм земље, па чак и несувислим, али разумљивим, разарањем симбола Запада у Београду. Оно што Запад мора са ужасом да разуме је да су већину у тим протестима чинили млади – исти они који су учествовали у рушењу Милошевића, надајући се да ће ускоро бити прихваћени као добродошли и равноправни грађани Европе. Тако млади и пуни наде, горко су разочарани, увређени и опљачкани. Није им само негирана и отета њихова поносна и величанствена прошлост, њихова легитимна територија и света земља Срба – негирано им је право на достојанство и равноправност, право да буду оно што јесу и да се осећају безбедним у сопственој кући. Запад сада мора да се суочи са деценијама српског неповерења, сумњи у сваку реч Запада, зебњом да сваки покрет Запада може да буде кобан по живот и имовину Срба. Млади Србије су разарање из 1999. вољно заташкали утехом да се насиље над њима више неће поновити и да је оно прошло било само због режима којег су, на крају, сами срушили. У дубоки заборав су потиснули скоро три месеца смрти и уништавања јер су веровали обећањима да ће довека живети као равноправни и слободни грађани Европе. Када су заблуде распршене и наивност брутално силована, млади су поручили Западу да од сада са њима може да разговара само као са искусним и непопустљивим преговарачима иако се на Западу углавном наводе речи студената који изјављују да им не треба сиромашно Косово, већ добро плаћени послови у претставништвима западних компанија у Србији. Наравно да никада неће подсетити никога на богатство руда Косова чијом би експлоатацијом Србија могла сама да обезбеди благостање свом народу.

На другој страни, говор недоученог и празноглавог министра иностраних (не)дела Србије пред западним великашима је могао да буде лична порука ради лаке разоноде квази-логичком акробатиком да није био пример горког психопатског мазохизма и филозофског бесмисла. Рушио је основни закон логике и потврђивао основни принцип закона идентитета: нико не може да буде две различите ствари у исто време! Можда је неискусни министар покушао да изиграва Галилеја или Бруна пред потомцима инквизитора али му то није успело. Галилеј и Бруно су били спремни на муке бранећи законе свемира и људског ума. Он је, у најбољем случају, само разонодио савремене инквизиторе покушавајући да их убеди да истовремено осећа управо оно што тврди да не осећа и да је истовремено „Европљанин који се стиди“ и „Европљанин који се поноси“... Основна претпоставка његовог става, да је Европљанин, њима је била збуњујућа – тешко да је ико од инквизитора уопште тако нешто, изговорено од представника Срба, могао у својој расистичкој свести да прихвати. Кад им је то немогуће, како би тек замислили да Србин може да има икаква осећања!

На крају, очигледно је да никако не можемо да задовољимо захтеве и очекивања Запада. У сваком случају све радимо наопако, чак и када се повинујемо њиховим наређењима. Председник Србије није се усудио да у својој земљи поведе демонстрације свог народа против отимања своје земље. Да би се умилио Западу, отишао је на Запад одлазећи на исток – из Румуније нам је поручио да нас очекује боља будућност са Европском унијом и НАТО-ом, баш тако дивна као садашњост његових домаћина. Ипак, иако је Србима показао да му је прече да он из земље оде него да задржи земљу коју се заклео да брани и животом, Запад је то прогласио кукавичлуком и поручио му да мора са Србима да буде чвршће руке. Али, и поред тога, председник засигурно и даље више воли Запад од својих колега на власти и у опозицији у Србији. Да ли је председник на студијама читао о томе да је установљено да се дешава да, након дужег ропства и мучења, утамничени толико заволе тамничара, а мучени мучитеља, да најчешће постају немоћни и невољни да се ропства и патњи ослободе.

Стога, нама Србима остаје да се сетимо речи наше добре и мудре Ксеније Атанасијевић. Питали су је како је уопште и физички и психички опстала здрава и читава, мудра и ведра, под оптужбама најгаднијим и најразорнијим. Смирено је, знајући да целом свом роду наук упућује, рекла: „Децо моја, две ствари су ми помогле да преживим: чиста савест и познавање закона идентитета, по коме не могу да будем у исто време и нормално несавршено људско биће и чудовиште каквим ме представљају моји непријатељи“.