Aleksandar Dimitrijević

USPON I PAD UN U NOVOM GLOBALNOM PORETKU

Ako ne možeš da pobediš svog protivnika
u ratu a ti mu se onda pridruži!

– Cicero

Pre šezdeset i dve godine u svetske vode porinut je brod “lepe želje, velika očekivanja”. Zaplovio je sa namerom da ostvari tri zadatka. Na prvom mestu, trebalo je da zadovolji interese vlasnika. Onima za koje je bio namenjen, trebalo je da zadovolji njihove potrebe. Kako su pak postojale razlike između interesa prvih i drugih, trebalo je iste dovesti u sklad sa realnošću. Zbog ovakve misije broda, bio je sagrađen tako da odoleva nemirnim vodama. Njegova potonja plovidba nije bila ništa drugo nego traganje za tajnim prolazima do mirnih luka, uz izbegavanje podvodnih grebenova. Tokom godina plovidbe brod je trpeo manja i veća oštećenja. Taj brod su zapamtila sva velika svetska mora.

U ponedeljak, 19. decembra 2007. godine sa vidnim tragovima zuba vremena na sebi, spomenuti brod je pristao na dok Long Island, vidno istrošen ali još uvek blistavo ukrašen zastavama i lepršavim trakama. Na njegovom komandnom mostu stajali su: Njihova Ekselencija gospoda ambasadori Lin Zhenmin, Jean-Maurice, Vitali Čurkin, Sir John Sanjers i Zalmay Khalilzad. NJegova internacionalna posada bila je iz Belgije, Konga, Gane, Indonezije, Italije, Paname, Perua, Katara, Slovačke i Južne Afrike. Na dočeku broda, te stare dame, među izabranim gostima bili su zapažene mnoge zvanice, a među njima i Condoleezza Rice, Robert Gates, Ben S. Bernanke, Bennie G. Thompson, kao i gospoda Meg Lundsager, Daisulke Koteganja, Klaus D. Stein, Alex Gibbs i Scott E. Guggenheim. Posle simboličnog zadržavanja broda na doku i razmene protokolarnih izjava, uz zaglušujuću dihotomiju Marseljeze, islužena lađa “lepe želje, velika očekivanja” krenula je na svoje poslednje putovanje - u staro gvožđe. Tako je završena priča o Organizaciji Ujedinjenih Nacija.

Na strašnom iskustvu dva svetska rata Organizacija Ujedinjenih Nacija osnovana je 26. juna 1945. u San Francisku. Tom prilikom doneta je Povelja u kojoj su definisani principi zasnivanja i delovanja Organizacije. U svom prvom članu Povelja ističe da je zadatak Organizacije Ujedinjenih Nacija da održava međunarodni mir i sigurnost, a da istovremeno preduzme sve potrebne korake da predupredi, ili otkloni, svaku eventualnu pretnju miru, da se suprotstavi aktu agresije ili povrede mira, oslanjajući se u tome na principe pravde i međunarodnog prava. Dalje, Povelja ističe da ima zadatak i razvijanje prijateljskih odnosa među nacijama, uz poštovanje podjednakih prava svih država zajednice na samoopredeljenje po želji njihovih naroda. Ubrzo zatim bivaju osnovani komiteti kao operativna tela Organizacije. Ustanovljeno je i donošenje izvršnog dokumenta u formi Rezolucije Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija, kao najvišeg tela te Organizacije. Taj dokument tako postaje vid pravne autorizacije donetih zaključaka i mera Organizacije Ujedinjenih Nacija.

Posle sednice Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija od 19. decembra 2007. godine, posvećenog raspravljanju pitanja Kosova i Metohije, izostala je bilo kakva odluka, bilo kakav zaključak. Nije bilo ni nove rezolucije. Umesto toga, u političkoj borbi između država članica Saveta koje su raspolagale pravom veta, SAD, Velika Britanija i Francuska pronašle su jedno sasvim novo, originalno rešenje za ometanje eventualnog veta Rusije. Za takav epilog postojala je realna opasnost pošto dogovor o spornom pitanju nije postignut. Tim zaokretom države Zapada su izbegle su poraz zbog svoje pogrešne politike prema Republici Srbiji. Sednica je jednostavno završena bez odluke. Tako je na pitanje Kosova i Metohije stavljena tačka. Posle ovoga Sjedinjene Američke Države su ovlastile Evropsku Uniju da čitav slučaj preuzme u svoje ruke. Sledećeg dana svetske novinske agencije su objasnile šta se u stvari dogodilo na sednici. Naime, kažu one: propuštajući da donesu odluku po pitanju statusa Pokrajine Kosova i Metohije u Republici Srbiji, Ujedinjene Nacije su time priznale svoj neuspeh i nemoć. Ovo je drugim rečima značilo da OUN više nisu u stanju da ispunjavaju svoju osnovnu funkciju, čime je doveden u pitanje sam smisao i svrha njihovog daljeg opstajanja. Čini se da posle ovoga čina Organizaciji Ujedinjenih Nacija ne preostaje ništa više nego da sama sebe ukine.

Već duže vremena čuju se glasovi u svetskoj zajednici kako je došlo vreme za izvršavanje korenitih reformi OUN. Suočene sa finansijskim problemima, sa problemima organizacije i upravljanja, sa glomaznim birokratskim aparatom, Ujedinjene Nacije sve teže efikasno funkcionišu. Na svečanoj sednici Generalne Skupštine Organizacije Ujedinjenih Nacija 1995.godine, u povodu jubileja pedeset godina od njihovog formiranja, tadašnji Predsednik SAD Bill Clinton, upoznao je prisutne sa novom vojnom doktrinom SAD i njenih saveznika kojom je NATO od odbrambenog vojnog saveza pretvoren u preventivnu intervencionističku vojnu grupaciju, koja će u budućnosti da interveniše bilo gde i bilo kada u svetu, kad god nađe da su vitalni interesi njenih članica, a pre svega SAD-a, ugroženi, ili da samo postoji opasnost od toga da budu ugroženi. Naravno, nije ni tada propuštena prilika za isticanje kako buduća eventualna intervencija pre svega treba da obezbedi mir i slobodu u svetu, postojanje slobodnog tržišta i daljeg razvijanja demokratije. Ubrzo nakon toga usledilo je bombardovanje Republike Srpske, potom i agresija na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju, da bi završilo sa napadom na Afganistan i okupacijom Iraka, kako bi se pokazalo da ono što je juna 1995. rečeno ima realnu supstancu.

Nekako u to vreme pojavila se jedna interesantna knjiga u javnosti. Reč je o knjizi pod naslovom “Kraj istorije”čiji je autor Francis Fukuyama. U svojoj knjizi gospodin Fukuyama iznosi tezu da je moderna liberalna demokratija nadvladale svoje istorijske ideološke rivale oličene u naslednim monarhijama, fašizmu i najzad komunizmu, dostigavši tako kraj u čovekovoj ideološkoj evoluciji. To drugim rečima znači da kapitalizam ostajući kao poslednji i jedini izraz ideološkog državnog ustrojstva u stvari dovodi do kraja samu istoriju ljudskog društva.

Ima tome neko vreme kako pojedini visoki funkcioneri Administracije SAD, u nezvaničnim prilikama istupaju sa jednim vrlo interesantnim stavom kada govore o politici Sjedinjenih Američkih Država. Sa namerom da naprave distinkciju između Amerike i ostatka sveta, oni kažu da je Amerika danas u situaciji da stvara istoriju, dok sve druge zemlje uče iz istorije. To drugim rečima znači da je Amerika danas u stanju da brzo i samostalno donosi političke odluke i sprovodi akcije u vezi sa tim. Taj proces se događa takvim brzinom da sve druge države u svetu bivaju zatečene i ne preostaje im ništa drugo nego da samo analiziraju posledice već izvršenog čina, koji nikako nije podložan opozivu. Time je nastupio trenutak kada više ne postoji potreba za tajnim državnim poslovima. Istovremeno, Administracija na vlasti više nema potrebu da predlože svoje buduće mere državnim organima i da čeka na odobrenje za njihovo sprovođenje. Sada je postupak odlučivanja postao reverzibilan. Najpre se odluka sprovede a zatim sledi formalna procedura njenog ozakonjenja. Time je nastupio trenutak javnog rada Administracije. Do ovakvog obrta u unutrašnjoj i međunarodnoj politici SAD-a je došlo zato što je nastupila jedna nova faza svetske geopolitičke realnosti. Posedujući do sada nepoznatu, i do nesagledivih razmera veliku finansijsku, političku, ekonomsku, tehnološku i vojnu snagu, SAD su u stvari postale subjekt i objekt svetske političke istorije.

Otuda je postalo moguće i očekivano da onoga trenutka kada SAD više nisu mogle pravnim putem i merama da obezbede sprovođenje svojih globalnih interesa, one su pristupe nametanju političkog rešenja. Primer su sednica Saveta Bezbednosti pred napad na Irak i sada usvajanje američkog plana za Kosovo i Metohiju. Ignorišući istorijske činjenice i pravna dokumenta, uveden je novi mehanizam političkog definisanja realnosti. Ova praksa početak svoje eskalacije ima ignorisanju Saveta Bezbednosti u slučajevima bombardovanja SR Jugoslavije. U najnovijoj situaciji vezanoj za stanje na Kosovu i Metohiji, Amerika je odlučila za zamenu nadležnost OUN-a na Kosovu i Metohiji sa nadležnošću Evropske Unije, koja postoji u istoj funkciji kao i Savez Američkih Država ali politički još funkcioniše na drugim principima. Ovaj manevar daje mogućnost sprovođenja davno zamišljenog plana. U ovom slučaju taj plan vodi stvaranju još jedne marionetske države na putu realizacije velikog plana ostvarenja globalnog poretka započinjući sa akvizicijom malih država, upravo nešto slično onome kako je radio Hitler u slučajevima Sudetske oblast, regiona Gdanjska i Austrije.

GLOBALNA BANKA

Ako ne direktan plan a ono sigurno jedna jasna tendencija u čijoj osnovi je ideju stvaranja jedne svetske centralne banke, jedne univerzalne valute, jedne administracije, jedne vlade i jedinstvene armije. Puna realizacija ideje vodi do stvaranja jedinstvene svetske države. Prateće proces ostvarivanja koncepta jedinstvene svetske države, istovremeno se radi i na ustrojstvu jedne univerzalne religioznosti nju ejdž tipa, upotrebe jednog zajedničkog službenog jezika (engleski) i stvaranja jednoobrazne pop kulture na temelju. Ovo su samo neki od elemenata jednog sasvim novog tipa državnosti, koji počiva na principima slobodnog tržišta i liberalne demokratije. Drugim rečima na delu je ostvarenje Novog Svetskog Poretka.

Početak realizacije ovog projekta seže kojih stotinak godina unazad, obavijen velom tajanstvenosti, pa čak i misterije. Tokom novembra meseca 1910. godine, na privatnom ostrvu pored malog grada Brunswik-a u državi Džordžija, sastalo se u potpunoj tajnosti sedmoro zanimljivih osoba. To su bili najuticajniji pojedinci u svetu tadašnje američke politike, finansija i industrije. Nelson Aldrich, senator republikanac, predsedavajući Državnog Monetarnog Saveta, tast John D. Rockefeller Jr. Abraham Piatt Andrew, Pomoćnik Državnog Sekretara Fonda Rezervi. Frank A. Vanderlip, Predsednik Nacionalne Siti Banke u Njujorku, koja je predstavljala William Rockefeller i Međunarodnu investicionu banku Kahn, Loeb and Co. Henry P. Davison, Stariji partner JP Morgan kompanije. Charls D. Norton, Predsednik JP Morgan Prve Nacionalne Banke iz NJujorka. Benjamin Sitong, prvi čovek JP Morgan Bankarskog Trusta. Na kraju, tu je bio i Paul M. Warburg, partner u Kahn Loeb and Co. i predstavnik bankarske dinastije Rotschild u Engleskoj i Francuskoj, inače brat Maxa Warburga, koji je bio prvi čovek bankarskog konzorcijuma u Nemačkoj i Holandiji.

U toku nedelje dana boravka na ostrvu pod imenom Džekil (Jekyll), postavljeni su temelji modernog bankarstva. Rezultat toga skupa bio je dogovor o strukturi i radu bankarskog kartela. Ciljevi formiranja ovog kartela bili su: ostvarivanje najvećeg mogućeg profita, umanjivanje konkurencije među njegovim članovima, otežavanje ulaska novih učesnika u polje bankarstva i obezbeđivanje podrške vladine administracije, upotrebom njene političke moći u potpomaganju kartelskog poslovanja. Osnivanje ovoga kartela nije značilo ništa drugo nego obezbeđivanje privatnih interesa o zajedničkom trošku, uz proklamovanu zaštitu interesa potrošača. Onog trenutka kada je ideja prošla zakonsku proceduru, do čega ne bi nikada došlo da pripreme i stvarni ciljevi za formiranje jedne centralne banke nisu bili sakriveni od javnosti, ovaj bankarski sindikat dobio je naziv Sistem Federalnih Rezervi, započinjući tako svoje javno delovanje, budući pogrešno identifikovan kao agencija državne administracije.

U svojoj knjizi “Neman sa ostrva Dzekil” Edward G. Griffin piše: “Skrivena stvarnost iza takozvanih kredita za razvoj jeste da Amerika i ostale industrijski razvijene zemlje bivaju podrivane ovim procesom. To nije slučajno; to je suština ovoga plana. Verovatno je da jake nacije neće da odstupe od svog suvereniteta. Amerikanci neće da predaju svoj monetarni sistem, svoju vojsku i sudove svetskom telu kojeg sačinjavaju vlade koje su inače despotske prema svojim državljanima, tim pre što je većina tih vlada već ispoljila neprijateljski stav prema Americi. Ali ukoliko bi Amerikanci bili dovedeni u situaciju da trpe posledice propasti vlastite ekonomije, narušavanja civilnog reda, stvari bi postale sasvim drugačije. Kada stanu u red za hleb, suočeni sa anarhijom na ulicama, bili bi lakše spremni da predaju svoj suverenitet u zamenu za pomoć Svetske Banke i mirovnih jedinica Ujedinjenih Nacija... Ove države bivaju pokorene sa novcem umesto oružjem. Uskoro, one više neće da budu stvarno nezavisne države... NJihove političke vođe bivaju odnegovane da postanu vazali u novom visoko-tehnološkom feidalizmu, odano služeći njihovim gospodarima u NJujorku. Oni su sve više spremni da im služe u zamenu za privilegije i moć u okviru “Novog Svetskog Poretka”. Ovo je poslednji čin u predstavi.” str. 108-109

U istoj knjizi autor biva još određeniji o stvarnoj pozadini i etapama uspostavljanjna Novog Svetskog Poretka, pa kaže: “Trilateralni Komitet je osnovan od strane David Rockefeller da bi koordinirao ostvarivanje Novog Svetskog Poretka u saglasnosti sa Gardner strategijom: “Krajnji cilj je oduzimanje nacionalnog suvereniteta malo pomalo.” Cilj je da Sjedinjene Države, Meksiko, Kanada, Japan i Ujedinjena Evropa formiraju političku i ekonomsku zajednicu. Pod parolama kao što su slobodna trgovina i zaštita prirodnog okruženja, svaki narod treba da se odrekne svog suvereniteta “deo po deo” sve dok potpuno nova jedinstvena regionalna uprava ne nastane iz celog ovog procesa. Nova vlada će da kontroliše radne uslove, plate i takse svake od pridruženih država. Kada se to jednom bude dogodilo biće relativno lako spajanje regionalnih vlada u jednu globalnu. To je prava stvarnost u pozadini takozvanih trgovinskih ugovora između članica Evropske Unije, Severnoameričkog Slobodnog Trgovinskog Ugovora (NAFTA), Azijsko-Pacifičkog Ugovora o Saradnji (APEC) i Generalnog Ugovora o Trgovini i Cenama (GATT). Oni imaju vrlo malo zajedničkog sa trgovinom.” (str. 112)

Upravo iz ovih razloga pitanje suvereniteta Republike Srbije nije ni od pravnog ni istorijskog značaja u konceptu međunarodne politike za SAD i EU. Iz istog razloga nisu važna ni osećanja srpskog naroda, ni njegova tradicija i kultura. Nije važna ni osmovekovna državnost, pa ni teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije. Iz tog razloga oni su sistematski i smišljeno previđani od strane svetskih političkih zvaničnika. Međutim, tu nije reč o tome da ih oni ne poznaju ili dovoljno ne razumeju. Preživeli pravni poredak, koji nikoga na Zapadu ne obavezuje, ne može da postane predmet pozivanja Republike Srbije u traženju odgovora na otvoreno pitanja njenog državnog integriteta. Za Zapad je relevantna samo politička realnost današnjeg trenutka u funkciji ostvarenja njihovog velikog plana, sumiranog kroz njihove finansijske i strateške interese, formalno proklamovanim pod nazivom Novog Svetskog Poretka. Suština poslednje etape u ostvarenju toga projekta jeste apsolutna dominacija kapitala. U tom smislu sve postojeće i poznate pravne, državne i ekonomske institucije i forme biće zamenjene sa novim, čija jedina svrha ostaje zaštita interesa svetske finansijske oligarhije.

Pravljenjem presedana po pitanju uskraćivanja suvereniteta Republike Srbije nad delom njene teritorije, protivno svoj do sada poznatoj pravnoj praksi uređivanja međudržavnih odnosa, demonstrirani su strategija i princip moći novca primenjeni od strane SAD i i vodećih država članica EU. Na eventualnoj promeni takvog kursa a time i svetskog istorijskog toka, ukoliko je to uopšte logički i praktično sada (više) moguće, vrlo malo može da bude urađeno sa do sada poznatim metodama i sredstvima političke delovanja.