ДАНАШЊИ ВИДОВДАНСКИ ИЗБОР: ИЛИ НА КОСОВО ИЛИ ОСТАВКЕ

Погледајте резултате анкете Видовдан.орг о томе да ли Министарство за Косово и Метохију треба да се пресели у Косовску Митровицу или не. Резултати све говоре, индикативни су. Они нам говоре да, бар што се посетилаца сајта Видовдан.орг тиче, видовданска етика првенствено почива на – вођењу примером. Другим речима – Видовдан, сваки дан.

А вођење примером је оно што у српском политичко-друштвеном врху недостаје још од 1946. и стрељања ђенерала Драже Михаиловића, који је изабрао, за разлику од своје „владе“ па чак и свог краља, да подели судбину са својом земљом и својим народом, у првим борбеним редовима, по цену живота.

Уместо тога, данас, након губитка једне историјске битке – али никако и рата(!) – имамо призор где владајућа странка за чијег мандата је до тог великог пораза дошло – дели дугмиће са слоганима „Косово је Србија“ усред Кнез Михаилове улице у Београду. Још горе, то је тренутни врхунац политичког деловања међу свим странкама за чијег мандата је дошло до најновије изгубљене косовске битке.

И сада нека неко објасни како се делење дугмића, или изостанак чак и једног таквог једног чина – поклапа са видовданском етиком и целим значајем Косова? Наш одговор је – никако.

Да разјаснимо пар ствари. Кнез Лазар није за косовском вечером рекао окупљеној српској господи: „Бранићемо се свим правним и дипломатским средствима која су нам на располагању“. Нити је изостао из Боја да би, са раздаљине од неколико стотина километара, викао „Косово је Србија“. Данас би Кнез Лазар и његови витезови били проглашени у српским медијима за „екстремисте“ и „ратне хушкаче“ који не желе мир и који „дестабилизују регион“, јер не верују у преговоре. За данашње поремећене стандарде би и Вук Бранковић био велики патриота.

Све ово значи да „Косово“ није само земља и простор. Косовска земља ван контекста Лазареве жртве сасвим је различита ствар. То је онда земља попут српских земаља и манастира западно од Дрине или јужно од Пријепоља и манастира Св. Прохора Пчињског. Ништа мање наша, али не са истим митским култом, са значењем које, како се тврди из премного уста, „дефинише цео наш идентитет“. Јер, политичари за чијих мандата су изгубљене бројне српске земље данас не говоре ни за једно друго изгубљено парче да је и даље „срце Србије“ – осим за Косово.

Но, Косово то није захваљујући њима и бранковићевској политици која је овде вођена деценијама у континуитету, већ искључиво захваљујући поступку Кнеза Лазара и целе његове војске на Видовдан 1389 – војске која, узгред, није била искључиво српска, нити свесрпска – јер је и тада постојала „Друга Србија“ која је сматрала да јој место није на бојном пољу против надмоћног противника.

Дакле, Косово захтева посебну етику и посебно делање, посебан, видовдански стандард. Или га уопште не треба потезати ни у говорима, ни у програмима, ни у песмама.

И, то не мора нужно и неизбежно да буде тренутна спремност да се гине пред надмоћним непријатељем. Не, то може да буде и преузимање одговорности за изгубљену битку коју си, из разних разлога, преживео.

Стога, ко год није кадар да, ако бар не може, не уме или не сме да пресели једно једино – Косовско – министарство на ту свету земљу којом се бави, ко није спреман да бар дели „Косово је Србија“ дугмиће на самом лицу места – на Косову – тај је, по нашем схватању видовданске етике, дужан да понуди оставку, као и онај који је недавно изабран за највишу државну функцију нудећи програм „И Косово и ЕУ“, као и они који се одмах после потписивања Кумановског споразума нису повукли из владе у којој су били министри.

Говорећи сасвим прагматично, чин понуђених оставки би једини био у стању да стабилизуе политичку сцену у овом тренутку, уозбиљи је и врати је у додир за садашњим животним тренутком у Србији. Мимо разматрања и расправљања о томе да ли је нечија одговорност за садашњи косовски пораз објективна или субјективна, нека се оставке понуде као морални чин, као знак пијетета према нечем драматичном и трагичном што нам се свима догодило.

Не заборавимо да су челници садашње власти током читаве претходне деценије тражили од Слободана Милошевића да поднесе оставку, а захтеви су почели само пар месеци после његове више него убедљиве победе на „првим вишестраначким изборима“ 1990. пре него што је изгубљено ишта више од обичних скупштинских избора, а камоли Крајина, Босна, Зета, Хум, Скендерија и Приморје, Косово и Метохија.

При томе су ти захтеви често долазили због разлога који су у односу на губитак Косова сасвим безначајни.

Ако би којим случајем код наших политичара прорадила савест, што би било равно чуду, и понудили оставке оне можда не би биле усвојене. А можда ће ти исти који су их дали поново добити поверење на следећим изборима. Али, видовданска етика и видовданска логика нам говоре да се не може ићи даље као да се ништа није десило. Говоре нам да не може бити здраве, истинске, креативне динамике у друштву без преузимања личне одговорности – и то не на речима, већ на делу – и прављења места за друге да нешто покушају. Говори нам, дакле, да нема повратка косовске земље без повратка Косова у наш сопствени дух, у нашу сопствену средину и у сваки наш поступак. Наравно, за оне којима је до Косова, до видовданске етике уопште стало. А то пребројавање нам сада, неизбежно, предстоји.