Историјат тајних контаката и сарадње Вашингтона и Ватикана, сеже у време Другог светског рата и потпуно је у складу са стратешким документом - "Студијом о рату и миру" Савета за спољње послове. После завршетка ратног сукоба, тајни дипломатски контакти две до јуче формално супротстављене стране се интензивирају. Високи функционер америчког министарства правде Лофтус укључен је у формирање "антикомунистичког конзорцијума", који је окупљао најчешће окореле ратне злочинце из редова сила Осовине и њихових сателита. Они преко ноћи стичу имиџ "бораца за слободу" против комунистичке диктатуре. Директор ЦИА Ален Далс упутио је у Лондон познатог обавештајца Вилијама Кејсија, који има задатак да уз помоћ британске тајне службе Ми-6, потпомогне функционисање "пацовских канала" ради пребацивања ратних злочинаца у САД и државе Латинске Америке. Римски Папа Пије XII са сарадницима био је до детаља упознат са операцијом коју ће обавештајац Лофтус назвати у својој књизи "најтајнијом и најсрамнијом у историји Ватикана".
Британци ће формирати и посебну масонску ложу међу емигрантима у коју ће бити укључени и лидери Балкана. Кључна личност - мозак операције за спасавање усташких злочинаца биће монсињор Крунослав Драгановић, секретар братства Светог Јеронима у Риму. Он је као хрватски представник укључен у активности групе "Интермариум", која је руководила операцијом на релацији Рим-Лондон-Вашингтон, а на чијем је челу био бивши члан краљевске Владе, Словенац Миха Крек.
Ипак све до осамдесетих година прошлог века и ере "реганизма", односи и контакти две стране одвијаће се без пуне обнове дипломатских односа. Разлога за то има више. САД нису одржавале дипломатске односе са Ватиканом због уставноправних одредби, али и снажне опозиције окупљене око протестантских цркава у земљи. Традиционално протестанти гаје антикатоличка осећања а амерички пуританци нису заборавили догађаје из 1867. године, када је римски Папа Пије IX , протерао све протестанте и затворио све протестантске цркве. За америчку спољњу политику, догађања у Другом светском рату и сарадња Католичке цркве са нацистима и фашистима, као и тешки злочини које је Ватикан подстицао и подржавао, били су препрека за све видове сарадње на јавном дипломатском плану. Наиме, то би свакако урушило брижљиво грађен мит, о моралном праву Америке да учествује у европским пословима, под изговором победе над фашизмом.
Католичка црква која је подржавала концепт сила Осовине, из рата је изашла тешко дискредитована и у очима својих верника. Многобројни докази о злочинима припадника Католичке цркве, посебно у усташкој Независној Држави Хрватској, умешаност у прогоне православних "шизматика" у Украјини, као и неприкривена подршка нацистичкој стратегији погрома Јевреја, разлог су због којег концепција тајне дипломатије у односима са Америком и Великом Британијом , у том тренутку одговара и "светој столици".
Папа Пије XII ће дати "очински благослов'', приликом стварања НАТО алијансе 1949. године. Пракса сусрета обе стране на највишем нивоу биће редовна, у периоду "хладног рата". Председник Никсон биће гост Папе Павла VI, 1970 . године. Ипак, до успостављања пуних дипломатских односа, доћи ће тек у време Регановог председниковања и вођства Папе Јована Павла II у Ватикану, 15. септембра 1983. године. Формализовању међусобних односа, претходила је дипломатска офанзива коју је покренуо врло утицајни католички лоби у администрацији америчког председника. Директор ЦИА Вилијам Кејси и његов заменик генерал Вернон Волтерс, успоставили су лични контакт са Јованом Павлом II. Кејси се као практикујући и ватрени римокатолик састајао најмање два пута годишње са Папом Војтилом, снабдевајући га најповерљивијим обавештајним информацијама, улазећи са њим и у "најинтимнију спиритуалну конверзацију''.
Према доступним изворима, разговори на релацији Вашингтон - Ватикан обухватали су најразличитије теме, од унутрашње политике у Совјетском Савезу и Кини, њиховој војној снази и технологији преко здравља председника Брежњева па до питања Латинске Америке и "теологије ослобођења". После два неуспела атентата на председника Регана и Папу Војтилу, током 1981. године, међусобни контакти и размена писама је настављена. Чињеница да су приликом атентата избегли смрт, учврстила је код две високе личности, уверење да им је "провиђење доделило историјску мисију'', па су и са тим уверењем приступили формирању "једне од највећих тајних алијанси свих времена'', која ће на пресудан начин, утицати на касније догађаје у источној Европи и Совјетском Савезу.
Председник Реган и Папа Војтила састали су се 7. јуна 1982. године. На састанку је било речи о решењима усвојеним на Јалти 1945. године. Обе стране су у разговоре ушле водећи првенствено рачуна о практичним интересима, игноришући питања идеолошког и теолошког карактера. Америчка администрација, и поред тога сто су је чинили ватрени римокатолици, сарадњу са Ватиканом сместила је у контекст "реал политике'', дајући предност Католичкој цркви као институцији. Вашингтон је пошао од процене да духовна снага Папе има шири спектар од војне силе, као и да са практичног становишта, може да убрза разарање Источног блока.
Овакав идеолошко-спиритуални приступ политичкој стратегији потпуно је у складу са основним особеностима америчког политичког естаблишмента који је образован на постхришћанским и псеудорелигијским темељима (масонерија, њу-ејџ...), да не кажемо и на антихришћанским принципима. Председник Реган, пореклом ирски католик, никада није одлазио у цркву. Његова политика према Ватикану, првенствено је проистицала из стратегије трилатерализма у односу према Совјетском Савезу, и моделу "прикривених акција" ослоњеном на акције Католичке цркве.
Успостављање формалних дипломатских односа, изазвало је велике полемике у самој Америци. Представници протестантских цркава отворено су критиковали политику администрације, пре свега због привилегованог статуса који Католичка црква добија у самој Америци, после 1982. године. Они су указали, да влада злоупотребом религиозних организација "за информације, ако не и за шпијунажу, угрожава не само кредибилитет порука које шаље, него и животе у ратом захваћеним земљама".
Ватикан је такође приморан на озбиљне уступке. Реч је о теолошком карактеру савеза, који је био у потпуној супротности, са традиционалним односом Католичке цркве према либерално масонским учењима и организацијама. Наиме, европска конзервативна етика проистекла из католицизма, у супротности је са верзијом либералне економије и неижбезном култу човека који из ње произилази, а који проповеда масонска организација. Папе Пије IX и Лав X, крајем 19. и почетком 20. века, отворено су осуђивали "савремене заблуде наших дана", рационализам и идеју прогреса, позивајући на одлучну борбу против либерализма, социјализма и готово паганског обожавања биолошког човека. Наравно да су Папи Војтили биле познате ове чињенице.
Изванредни познаваоци ватиканске политике тврде, да се Јован Павле II на овај ризичан потез определио, имајући у виду катастрофални духовни пад католичанства у Западној Европи. Папа је подржао концепцију глобалистичког трилатерализма, првенствено уверен да ће нестанак Совјетског Савеза и рушење комунистичких система, ослободити огромне католичке енергије и снаге на Истоку које ће потом "распламсати ватре вере из згаришта и пепела у срцима западњака''. Папа Војтила, очекивао је од савеза са Вашингтоном, и велико обогаћење новим верницима са Истока, посредством политике унијаћења у традиционално канонским подручјима Православља.
"Геополитика Божијег дела"
Политику Ватикана потребно је анализирати и са становишта процеса унутар Католичке цркве. Они нису нимало једноставни и лаки за разумевање. Дубоке поделе унутар Католичке цркве, неће разрешити ни Други ватикански концил, сазван са намером да одговори на сва "отворена питања која оптерећују римокатоличанство у модерној епохи". Концил који је трајао, од 11. октобра 1962. године до 8. децембра 1965. године, није успео да разреши изражене спорове између "реформатора и конзервативаца" у самој Цркви.
Предводник реформистичке струје Папа Јован XXIII, захтевао је осавремењавање цркве, зависно од времена и околности ван цркве. После његове смрти, 3. јуна 1963. године, реформаторску палицу наследио је Папа Павле VI. Он је први храбро изјавио да ће "монолитно римокатоличанство крајем XX века нестати под притиском развоја науке, грађанске непослушности и нових алтернатива хришћанству''.
Многобројни истраживачи Другог ватиканског концила, концепт модернизације Католичке цркве објашњавају утицајем нових идеолошких трендова а у конкретном смислу утицајем масонерије, која је током 20. века, дубоко продрла у сам врх римокатоличке цркве. Наиме, кардинал Ронкали, тадашњи папски нунције у Паризу и будући Папа Јован XXIII, имао је врло интензивне контакте са појединим угледним масонима непосредно по завршетку Другог светског рата 1947. године. Заједнички садржај свих тих контаката био је екуменизам, односно како је Папа Јован XXIII касније рекао "зближавање, затим сусрет и на крају потпуно уједињење са свим хришћанима'', што је потпуно одговарало визији „пинк хришћанства" коју промовишу припадници (пара)масонских структура.
На Другом Ватиканском концилу, насупрот реформистима, веома оштро иступала је конзервативна група, првенствено пољских бискупа. Према њиховом концепту, римокатоличка црква однос према модерном свету мора да заснива на бази "противреформације''. Овакав став проистиче из уверења да је "црква савршена заједница изнад историје'', односно како је тадашњи краковски бискуп Војтила говорио "чувар Божије истине које свако људско биће треба да следи како би дошло до истине''. Пољски бискупи на челу са Каролом Војтилом, прихватили су дијалог са некатолицима, али под условом да се изричито призна да је "црква истина део друштва али изнад њега''. Војтила је сматрао да се не може говорити истим језиком са католицима и некатолицима, верницима и неверницима, са онима који се боре против цркве и онима који верују у Бога.
Због свега реченог, поједини угледни аутори с правом констатују, да је са данашње временске дистанце, Други концил само једна епизода у неуспешном покушају ослобађања Католичке цркве од утицаја фундаменталиста, који ће скоро деценију касније, потпуно превладати у круговима Римске курије, за време понтификата Папе Војтиле. Коначно, стратегију ватиканске политике није могуће разумети, без анализе избора Карола Вотиле за римског Папу.
Наиме, његовом избору претходиће многи мрачни догађаји, који до данас представљају велику мистерију. После смрти Папе Павла VI, 26. августа 1978. године, за новог Папу биће изабран кардинал Албино Лучијани, који ће симболички узети име оба своја претходника - Јован Павле I. Као син сиромашног социјалисте и као кардинал заузимао је независан став у односу на Римску курију. На папском трону се задржао само 33 дана. Умро је под мистериозним околностима, изненада, а да никада није урађена аутопсија. У најширој јавности веома је распрострањена теза да је отрован. Познато је да његов избор није био по вољи америчке администрације, као и утицајних масонских ложа, посебно ложе П-2, за чије деловање се везују многи највиши кругови у Ватикану. У сваком случају, његовом смрћу била су широко отворена врата за избор Војтиле за Папу, што ће се после чак девет гласања коначно догодити, 16. октобра 1978. године.
Политику Ватикана потребно је анализирати и са становишта саме личности Карола Војтиле. Иако је о њему као римском Папи написана огромна литература, постоје многа недоречена места у његовој биографији. Она су остала на нивоу разних шпекулација све до његове смрти. Поједини истразивачи, истицали су његово чланство у организацијама светске закулисе, попут Трилатералне комисије или Билдерберг групе. Одређени истраживачи, у његовој биографији, као посебно споран истичу период Другог светског рата и наглашавају блискост идејама Адолфа Хитлера.
Оно што је међутим неспорно, то је везаност Папе за рад тајне организације "Божије дело - Опус Деи", која у кулоарима ватиканске политике (о којој је код нас најбоље писала проф. Смиља Аврамов), представља "цркву у цркви". Чини се да је највише захваљујући њеним активностима, Карол Војтила изабран је за римског Папу. Но не само то већ је захваљујући утицају ове организације, успостављен је геостратешки савез са трилатералним капиталом. Крајем осамдесетих година прошлог века, "Опус Деи" директно је укључен у стратегију урушавања комунистичких система у источној Европи, али и борбу против све већег утицаја "теологије ослобођења" у Латинској Америци, чији су најзначајнији предводници били поједини угледни католички свештеници из тог дела света. Чланови ове тајне организације, представљали су најтврдокорније језгро католичанства, које је све до смрти безрезерво подржавало геополитику Јована Павла II. Папа Јован Павле II дубоко свестан те чињенице, оснивача организације Хосе Ескриву, прогласио је за свеца, чиме је и симболички допринео њеном успону у кулоарима власти и утицаја римокатоличке цркве. Захваљујући акцијама Опус Деи-а, ватиканска политика је у последње две и по деценије извршила невиђену верску мобилизацију у неколико праваца. Поред финансирања промена у источној Европи, ватиканска стратегија деведесетих година прошлог века, била је директно укључена у разарање бивше Југославије, ширење екуменског дијалога унутар и изван хришћанских заједница, али и у акцијама отвореног прозелитизма на просторима који су канонски одувек припадали Православљу. Једном речју, политика Папе Војтиле, била је на фону епохалних промена које су наступиле у последњој деценији 20. века, које су широко отвориле врата идејама политизације религије и појавама верског фундаментализма.
Организација Опус Деи, као спроводник католичког фундаментализма, неоспорно део је тог процеса, који има снажну психосоцијалну димензију и представља католички одговор на свеобухаватну кризу кроз коју пролази западно друштво али и цео свет. Због свега наведеног, идеју о "новом светском поретку" и савез Вашингтон - Ватикан, потребно је анализирати и у религиозном контексту, уз пуно уважавање чињенице, да секуларна рационалност није искључиви начин размишљања у пројектовању политике. Преплитање идеологије, теологије (које је некада тешко разликовати) са реалним геополитичким и материјалним интересима је у овом случају било комплексно, но једно је јасно у том савезу је Ватикан био млађи партнер Вашингтону у његовом глобалном походу на свет.
Трилатерализам Ватикана је са једне стране пораз ове верске организације пред силама капитала (Мамона) и глобалне моћи, али са оправдањем да је то начин да се ослободе баласта кривице у Другом светском рату и пут консолидације сопствених редова. Ако се томе дода и нада да се у посткомунистичком хаосу Ватикану кроз директни прозелитизам и кроз „меки" екуменизам отвара нова „мисионарска земља" на православном истоку, онда се чинило да Ватикан и није тако лоше прошао. У том смислу се могу тумачити и изјаве Папe око Косова где својом суздржљивошћу око тога да међу првима призна сецесију Косова настоји да остави отворена врата према српској цркви „преко које жели да дође до Москве". Што би наш народ рекао „да се Власи не досете".
Милорад Вукашиновић
