Свети владика Николај

О ПСОВЦИ И ХУЛИ НА БОГА

Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика - један француски официр, који је био са српском војском, на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе.

Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш?

У Светом Писму пише: срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло (Мудрости Соломонове 15, 28). Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму: Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости С. 13, 3). Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја, да не ригају блатом; И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе?

Ружећи другога човек испољава само своју душу. Има прича, како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао - а сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по артији.

- Ти не слушаш шта ја говорим? рече псовач сликару.

- А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам тога твог несретног суседа.
Тако псовач продужи свој посао а сликар свој.
Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу,
- Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик а не онога гада.

Одговори сликар: ја сам сликао према твојим описима тога човека. Онако гадан, и прљав и неваљао човек како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако.
Кад то псовач чу и виде пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара.
Ето, како језик човека испољава самога човека.

А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч.

Заиста, лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. Заудара језик псовача као што њива са коровом и жабокречином заудара.

У таблицама Мојсејевим била је урезана на трећем месту заповест: Не узимај узалуд имена Господа Бога свога. Најузвишенија, најстрашнија и најспасоноснија реч, коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара, јесте реч Бог, т. ј. она реч која означава Онога, који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога?

Какво добро очекујете од Бога, ви што грдите Бога? Никакво, сем проклества себе и свога порода и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина; животиња није толико ниска, да хули на Бога, но на против, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба.

Најжалосније је у српском народу то што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено је пљувати, но нису написали нигде забрањено је псовати. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли. Ко ово није успео томе школовање помаже само да једном наученом вештином зарађује себи хлеб као што школован (на свој начин) међед зарађује себи хлеб својом наученом вештином играња.

А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача:
Породи аспидини! Како можете добро говорити, кад сте зли? јер уста говоре од сувишка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи, дати одговор у дан страшнога суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити. (Матеј 12, 34). Чујте и разумите ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судијом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камо ли да не чује ваше богохулне речи.

Но богохулство није само када директно хулиш на име Божје. Бого хулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули на ковача који је секиру сковао.
А благо вама, који држите језик под гвозденим катанцем. Вели се у Светом Писму: језик је праведников сребро оковано (Мудрости Сол. 10, 20). Заиста ваше речи оправдаће вас пред Богом, јер ваше су речи чисте и светле као сребро оковано.
Заиста, стеница не осећа свој смрад, но они који имају нос осећају смрад стенице. Тако и псовач не осећа смрад свога језика, но они што стоје око њега, окрећу свој нос од њега.

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, на име: на утеху људима а на славу Бога. Неће анђели небески окретати своју главу од вас, као што ви окрећете своју главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера. Завладајте језиком својим, и завладали сте најјачом тврђавом. Нека вам Свемоћни Господ буде у томе у помоћи.

Пресвети и Пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете, да га у истини очисте и освете. Да би језик и српског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инструмента наше утехе а твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну.

-


"Не узимај узалуд име Господа Бога својега" (Трећа Божја заповест).

Шта? Зар има некога, ко се усуђује узети узалуд или вређати страшно и моћно Име Господа Свевишњега? Кад се на небу помене Име Божје, небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, архангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути Име Најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаја чежње? Или још више и још страшније: ко се усуђује да вређа или псује свесвето Име Божије?

Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но кад му поменеш једно једино Име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим погледом благодариће ти на помену тог Имена.

Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му Име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.

Кад навале на човека зли дуси, па га лажним сведоџбама доведу до окова и тамнице, и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо Име Божје.
Заиста у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе - мастило наде и поверења - и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.

Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсудном тренутку између живота и смрти помене Име Божје, снага његова се удвоји.

Кад се човек нађе опкољен дивљим зверовима, и док год се нада
само у своју снагу и вештину, дотле изгледа слаб и смешан гладним зверовима. Но у тренутку када призове Име Божје у помоћ, он постаје одједанпут страшан зверовима.

Кад се научник мучи да реши неку тамну загонетку природе, и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленог разума, и уједном помене Име Божје, име Сверазума, светлост озарава душу његову и загонетка почиње да се казује.

О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би Те изговорила немарно и узалудно. Нека би била проклета ако Те опсују и увреде.

Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше Име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се због тога узмути и узнемири. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија опет ћуташе и чињаше се невешт. Врати се опет кујунџија, много срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт.

Кујунџија бесан од љутине, осори се на хаџију:
Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла?

Одговори хаџија мирно:
Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалуд викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути: Бог или ти, кујунџијо? - А кујунџија се застиде, врати се у дућан, па подви ноге на тезги и језик у устима.

Нека вам, браћо, Име Божје непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка.

Живљаше неки Црнац као роб у кући белога човека, који имађаше обичај у љутини, да ружи и хули Име Божје. А Црнац беше смеран и благочестив човек. И беше у белога газде псето, кога газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда ружаше и хуљаше Име Божје. Спопаде Црнца мука од тога, па ухвати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну: Шта то радиш са псетом?
- Оно што и ти са Богом, одговори Црнац мирно.

А у једној болници на југу беху доктор и његов помоћник на послу међу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имађаше прљав језик, којим као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долажаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштеђен, јер Његово Име овај псоваше.

Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ из далека.
Доктор га позва да присуствује операцији једне гнојне ране на болеснику. А с доктором беше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно на стомаку, када виде страшну рану, из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше.

Упита пријатељ доктора:
Како можеш да слушаш овакве богохулне речи?

Одговори доктор:
Ја сам се навикао, пријатељу, да познам ране и оно што из њих мора да истиче. Од гнојних рана мора гној отицати. А ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној, из душе своје.

О Сведржитељу, како Те во не ружи, а човек Те ружи? Зашто си створио вола с чистијим устима од човека?

О Свемилостиви, како Те жабе не псују, а човек Те псује? Зашто си створио жабу с племенитијим грлом него човека?

О Свестрпљиви, како да змија не хули на Тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом ангелима него човека?

О Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд Имена Твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек?

О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би Те изговорила немарно и узалудно. И нека би био језик мој проклет, ако би Те ружио или псовао.

+ + +

Свети Јустин Ћелијски

О ПСОВЦИ И ХУЛИ НА БОГА

Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех, већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство и духоборство. То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44). Хула је на Светога духа свака псовка имена Божјег и светиња Божјих, вређање свесвете славе Божје. Упорно псовати значи хулити на Светога Духа, јер то значи намерно предавати себе ђаволу и бити ђавоиман, свесно сe и непрестано противити Духу Светоме (ср. Д. А. 7,51). Затo се непокајана псовка и хула на Духа Светога неће опростити, ни на овоме свету ни на ономе.

Због неопростиве хуле на Духа Светога Господ Христос је изобличавао фарисеје, као и Свети Јован Крститељ (Мт. 3,7): Породи аспидини, како можете добро говорити кад сте зли? Јер уста говоре од сувишка срца (Мт. 12,34). Овим речима Господ открива порекло и извор њихове хуле: зле речи и псовке и хуле само су род и пород злог срца и богохулне душе.

Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства, и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбоље сведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу.

Срце човеково је ризница или добра или зла. Главно богатство добром или злом. Из злог срца свог људи износе зло: зле речи и псовке о Богу, о Господу Христу, о Духу Светом откривају не само њихово зло, већ и злоимано срце њихово.

Све што је у човеку има вечну важност: и зло и добро. Човеково добро има своју вечност, а то је рај; и човеково зло има своју вечност, а то је пакао. Зато Спаситељ и вели: Ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити (Мт. 12,36-37), -"Празна реч, вели Свети Јован Златоуст, јесте реч несагласна са делом, реч лажна, која одише клеветом; празна реч је и псовка и све оно што побуђује на гњев или на непристојан смех, што је срамно, стидно, непристојно". Празна реч је свака она реч коју уста Христова не би изрекла.

Свеправедни Господ дао је човеку власт да сам себи буде вечни судија. На Страшноме Суду, у присуству безгрешног Судије Христа, сваки ће човек речима својим, изговореним за живота на земљи, или оправдати себе или осудити.