ЧУВАРИ ВЕРЕ

Постоји прича у диалогу између митрополита Евлогија из Париза ин папе Пија XII. Папа је писао митрополиту да му објасни православно учење о улози епископа као чувара вере. Одговор митрополита Евлогија био је кратак и јасан: »Што се нас тиче, сви верујући су чувари вере.« Питање које се намеће гласи у ком ступњу важи ово учење данас у Цркви? Каква је одговорност лаика у чувању вере и Светог Предања?

Митрополит Сурошки Антоније описивао би себе не већег од лаика који је посвећен. Његово виђење улоге јерархије у Цркви била је пирамида која је окренута наопачке. Врх јерархије, епископи, постоје због једног и јединог разлога да буду слуге својој пастви (стаду). Иако неки православни вољно критикују улогу папе у Римокатоличкој Цркви треба се и потсетити да једна од титула које носи у свом називу одражава његову улогу као епископа који служи – »Слуга слугу Христових«. Међутим са правом се можемо запитати да ли су у окриљу Православне Цркве наши епископи и клирици (сословие) бољи или гори од клирика других цркава на том плану. Одговор зависи од два угла или приступа, једног од клира и другог од пастве.

ЕПИСКОПИ:

Монаси носе камилавке, оне изображавају човека који се моли. Епископи нису пак само монаси (људи од молитве). Док служе литургију носе три ствари које представљају још две њихове улоге, омофор који изображава пастира, као и касније додатке епископским одеждама, круну (митру) ин сакос који симболишу монарха. Митра која изображава епископску власт појављује се веома касно у Православној Цркви. Православним епископима који су морали да приме улогу да буду и политичке вође хришчанске раје у Османском Царству после пада Византије одређено је од стране исламског султана да носе митру. Она је, због тога, символ авторитета а не службе. Прилично слично, мада из другачијих историјских разлога, триара (була) римских папа подједнако је означавала раст улоге папе од »Слуге слугу Христових« до »Врховног Понтификса«.

Од три представе православног Епископа једна је, како рекошмо, монаха који се моли. У задње пак време много је епископа који су монаси само по имену и који нису никада заправо живели у манастирима. Неке владике су истински пастири у својим епископијама док се друге чине да им више прија улога апсолутног деспота. Пастир подучава, монарх издаје прогласе. Пастир зна своје овце и слуша их (назива по имену). А монарх очекује ћутљиву покорност од »својих« људи. Пастир привлачи своје овце да иду за њим. Монарх их тера и намече им своја правила.

СВЕШТЕНИЦИ:

Свештеник је слика свога епископа. Што се може речи за епископе једнако се може речи и за свештенике. Више је вероватно да ће свештеник да следи пример свога епископа него не. Ако је владика »пастир« и свештеници че вероватно и сами бити пастири. А ако је епископ монарх онда ће и свештеници бити склонији да се понашају као деспоти а не као слуге. Зато се може сматрати да се понашање једног епископа одражава на целу његову епархију. Стварност владичиног односа до његове пастирске службе кључ је за разумевање живота у њој.

ЂАКОНИ:

Можда прво питање које би се требало поставити у вези ђаконата у Православној Цркви данас је зашто се је његова улога и важности толико смањила у Цркви? Где постоји, његова улога је у главном литургијска, а добар ђакон се распознаје по његовој способности да лепо пева и не по правилу служења. Црква је установила ђаконат у времену Апостола да би изразила своју пастирску бригу до њених чланова. Помало је невероватно како је суштинско служење и улога ђаконата који је дао Цркви првог мученика толико изчезла. Овај губитак није ограничен само на ђаконе него се губитак оних који нису имали власт да поучавају и чија је једина улога била да (другима) служе односи и на целу Цркву. Са губитком ђаконата у његовој пуноћи, Црква је изгубила нешто што је део њене сопствене природе и улоге у свету. Губитак делујућег и служећег ђаконата, као што се може приметити, био је чинилац који је допринео губљењу смисла и жара посланства Цркве.

И ако би се неко већ и сложио да прихати осакаћивање ђаконата чија је улога више или мање сведена само на литургијску функцију, безбројне парохије без и једног јединог ђакона показују да је и ова једина преостала његова функција изчезла, унаточ чињеници што богослужбене књиге веома јасно и прецизно изражавају потребу за ђаконом код већине служби. На пример како може свештеник који служи сам да ишчита све молитве за јектеније ако мора сам да пева прозбе и возгласе? И ако неки ово прелазе на начин да читају молитве гласно, други свештеници једноставно их испуштају.

Текст Свете Литургије написан је за свештеника који служи заједно са ђаконом. И само служење литургије од стране свештенства заједнички је и не индивидуалистички чин. Ово нас доводи до разматрања улоге која припада ђакону. Зашто је он значајан? Ђакони имају улогу да сачињавају мост између свештенсва и народа. Симболишу и читају молитве целе сабране и окупљене Цркве, хитононисане и нехиротонисане. Док живе убрајају се у клирике, кад умру на укопу за њих се не читају службе које се дају за владике или свештенике веч које важе за обичан народ. Чак и само стајање ђакона, испред Царских Двери, између народа и свештеника у олтару означава његову »повезивајућу« функцију. У раној Цркви, по неким изворима, ђакони су стајали у припратама и бринули се за ред и дисциплину код сабраног народа. Због очитог недостатка мира и тишине у неким црквама за време трајања службни ова њихова улога би се морала поново успоставити!

Црква Еладе недавно се заузела за поновно успостављање ђаконата за жене. Можемо се само надати да је овај потез део обнављања улоге ђаконата у целини, било мушког или женског.

ПАСТВА (СТАДО):

Ово је занимљив назив за верујучи народ (гр. лаос). Обично када се православне вође, посебно епископи, позову као пастири своје пастве, интонација се придаје начину како се стадо чува. Источни пастир, тако нам је побожно пренето, као и пастири на Блиском истоку, предводи своје стадо које га прати. Ово је дакако много повољније од стандардизиране слике западног пастира које своје стадо гони од позада. Када се томе дода да је сам Господ Исус Христос био Пастир у својој земљи на Истоку добије се потпунија слика супериорности источног од западног пастирства. Што очито фали опис је природе самих оваца. Потпуно је неважно да ли че пастир употребити источни или западни модел ако у реалности један и други гледају на овце на једнаки начин. Ако су овце у свести неких људи поглупа и лакомислена бића којима се мора рећи шта је што. Гурају ли се овце или се воде, резултат је исти.

Свако ко је чувао овце зна веома добро да овце нису баш само забите или послушне животиње као што неки сматрају. Разлика између овце и овце у понашању може бити једнака разлики између једног и другог човека. Неке су кротке, друге владајуће, неке су тихе, а друге гласне, док су једне вође, друге воле да прате итд. Претстава да су овце лако поводљиве једнако је обмањујућа. Пастир мора овце дворити да иду куда он хоће. Мудар пастир (владика или свештеник) не потерује свог стада, већ га лагано убеђује да крене у правцу који жели. Ово не чини обично сам без пса чувара (ђакона).[1] Пастир и пас чувар су успешни у чувању свога стада у односу на степен који познају своје овце. Али нису сами, у свом послу морају да се уздају и на овце. Овце чувају једно друго а тако и пастира и пса чувара када затражи прилика.

За време совјетског режима када је била Црква под сталним притиском и претњом гоњења један протојереј из Петрограда (Тада се звао Лењинград) рекао је да се људи кад се жале патријарху жале највише због свештеника који не служе правилно. Свакако је било много разлога зашто су ове оптужбе биле ограничене на питање литургичке исправности, међутим једнако је значајно што су се верујући људи који су живели у Совјетском Савезу бринули о тим стварима. Често се каже да је оно што је за нас изнад свега служеча Црква. У СССР-у све што је остало од Цркве био је често њен литургијски живот. Шта више литургички живот је најбољи начин за изражавање Светог Предања као што и одступања од њега јаче одсијавају озбиљне поремећаје у »животу Светог Духа у Цркви«. Ово одражава и чињеницу да је клир чувар, а не властник литургијског живота Цркве.

Када се традиционална равнотежа између епископа, свештеника и ђакона поремети, верујући народ мора да преузме посебну одговорност у чувању и очувању свете вере и предања Цркве. Понекад је да се реши проблем довољно да се верујући обрате своме свештенику. Међутим понегде је и минимална сарадња изгубљена, тако на парохијском као и на епархијском нивоу. Шта верујућими у том случају могу да ураде? Могу да се обрате патријарху или глави локалне Цркве у нади да се врати или држи одређена пракса. Ако и то не уроди плодом, поставља се питање, шта онда верујући могу и морају да учине?

До неке мере одговор на ово питање овисан је од степена и озбиљности нарушавања и кршења правила Цркве. На пример ако је реч када треба да се праве поклони, што се разликује од Цркве до Цркве, или о учесталости осењивања крстним знамењем, не би требало да се диже прашина. Међутим ако су у питању озбиљне ствари које стварно задирују у веру и традицију Цркве, озбиљнији одговори су више него нужни. На пример ако свештеник својим понашањем вређа или унижава самог Бога и тако мења веру о оно што Бог јесте. Ако се свештеник (или епископ) оглуши и одбије да промени погрешну праксу, онда оно што верујући народ може да уради јесте да са онима који свесно и арогантно раде како неваља не сарађује. (На пример када свештеник одбија да причешћује народ, када причешћује причеснике ван литургије – тј. после поделе антидора, када скраћује молитвословја и обреде, венчава некршене или у времену поста, задушница, не носи мантију, моли се са јеретицима, када уводи протестантску литургијску праксу итд…) У историји Цркве постоји много примера када су верујући бранили Цркву коју су клирици, посебно епископи, остављали. Добар пример за то је Православно Братство које је одбило да прихвати Унију. Одговор и одговорност нехиротонисаних чувара вере је стога веома јасна. Свако мора да се повуче и не учествује у чиновима које се произвољно и погрешно раде, иако је то болно. Ово је вредно жаљења, али нужно, пошто је веома јасно да је једино решење успостављање правилне и исправне сарадње (синергије) између хиротонисаних и нехиротонисаних чланова Цркве. Понекад се чини да је једини пут ка сарадњи да се овце потсете да су стадо и не покорна декорација. Управо је та сарадња (синергија) нешто што означава биче живота Православне Цркве. У разним временима различитим деловима Цркве запало је да бране Свето Предање и веру, међутим у свим временима сви подједнако за то сносе заједничку одговорност као што је у своме одговору папи Пију XII. рекао митрополит Евлогије.