ВОЈНО ИНДУСТРИЈСКИ КОМПЛЕКС НОВОГ РИМА

Америчку стратегију у постхладноратовском периоду, није могуће разумети без озбиљније анализе улоге и утицаја војно индустријског лобија. Реч је о изузетно важном и сложеном питању које је повезано са свим сферама америчког друштва. Амерички председник Двaјт Ајзенхауер, у опроштајном говору одржаном 1961. године, упозорио је на опасност за демократију којој прети хегемонија “војноиндустријског комплекса“, који је израстао у џина у хладном рату. Ради се пре свега о интересном савезу, у ужем смислу састављеном од професионалних официра и индустрије наоружања, који је још у то време почео да енормно шири утицај у многим сегментима америчког друштва. Председник Ајзенхауер, касније је у својим мемоарима писао, да је током година свог мандата“ осећао све већу нелагоду због утицаја огромних војних издатака, у мирнодопско време, на нацију“.

Војно индустријски комплекс, веома је значајан сегмент не само америчке, већ и привреде осталих западних земаља, окупљених у НАТО алијанси. Према традиционалној републиканској идеологији, држава не би требала да се меша у тржишну игру, већ да смањењем пореских оптерећења приватних прихода, појача привредну динамику. Истовремено, привредне гране, које су на светским тржиштима суочене са озбиљном конкуренцијом, треба да уживају снажну подршку и заштиту администрације у облику дефицитарног финансирања. Реч је пре свега о индустрији војног наоружања, која представља основу за комплетну ваздушну и космичку индустрију у САД.

Веома је важно рећи да се у ери председника Регана, догодила приватизација војноиндустријског комплекса, чију најмање једну трећину производа купује америчко министарство одбране Пентагон. На тај начин смањује се у многим предузећима губитак настао у пословима са цивилним ваздухопловством.Комбинација смањења пореза, са субвенцијама и милијардама долара, имала је од тада значајан ефекат на привредне токове. Економиста Џон Галбрајт, наводи да је реч о „једној друштвено политичкој стратегији“. Национална сигурност, последњих деценија, служи као изговор за масовно задуживање, ради дефицитарног финансирања америчког буџета. Добитници у наведеној игри су милиони Американаца, запослени у горњој трећини платне пирамиде америчког друштва. То су осим „власника капитала“ пре свих предузимачи, менаџери, високо плаћени специјалисти у индустрији и официри у оружаним снагама. Истовремено губитници су социјално најнижи слојеви друштва. Оваква прерасподела у САД, уочљива је у дужем временском периоду. Приходи једног процента радно способног становништва износили су око половине прихода 40% радно способних са нижим приходима, 1979. године. Већ 2000. године, та размера се још више померила у корист најбогатијих, тако да је један проценат зарађивао колико 40 % радно способних .

Постхладноратовска епоха,  представљала је додатни стимуланс тим процесима, не само у САД већ и широм света. Кејнзијански модел економије, заснован на комбинацији смањења пореза и дефицитарног финансирања иако теоријски оспорен је током хладног рата био основни механизам финансирања „државе благостања“, па и начин да се решавају друштвени проблеми. Но иако се после полако редуковала социјална функција државе механизам дефицитарног финансирања је остао на снази. Али не више толико финансирања социјалног и другог старања над грађанима колико финансирања великих војних и инфраструктурних пројеката.

Неколико година после победе у хладном рату, амерички корпоративни капитализам доспео је у дубоку кризу. Његова ударна песница, војно индустријски комплекс, нашао се у посебно тешкој ситуацији, у трагању за „новим глобалним непријатељем“. Наиме, „индустрија безбедности“, своје интересе у Вашингтону остварује преко једног сложеног и стрпљиво грађеног система лобирања. Њихови производни погони расути су по целој земљи, тако да сваки конгресмен мора да води рачуна о радним местима у својим изборним окрузима, очекујући прилоге и за своју кампању. Заједно са снажном војном бирократијом, индустрија наоружања од завршетка хладног рата, води успешно борбу против преусмеравања друштвеног богатства у корист социјалних фондова. Главни инстримент њиховог утицаја је надувани буџет Пентагона, као извор дефицитарног финансирања сектора високих технологија. Пет великих концерна индустрије наоружања, бави се производњом електронике и њихови производи налазе примену на цивилним тржиштима. Временски радар, мобилни телефон, интернет, ЦД и ДВД читачи, првобитно су били намењени за потребе америчке армије.

Чувена Силиконска долина настала је ради пружања услуга америчкој војној индустрији. Свој невероватан успон овај део Калифорније дугује и произвођачу наоружања попут фирми Локид Мартин, који је још осамдесетих година, био  главни наручилац услуга од приватних компанија, попут Интела и других. Олигопол индустрије наоружања, закључује бројне подуговоре са приватним компанијама и тиме у појединим савезним државама, постаје важан елемент структуралне политике. Приликом израде једног америчког борбеног авиона, удео добављача у новонасталој вредности, порастао је, са некадашњих 50% 1990. године , на 70% 2000. године .

НОВА ЕСТЕТИКА СУКОБА

Председник САД демократа Бил Клинтон, одмах по преузимању власти, смањио је војне издатке. Милијарде долара преусмерено је на умањење јавног дуга. Као директна последица смањења поруџбина Пентагона, уследио је талас фузија у индустрији наоружања. Већ у другој половини деведесетих година прошлог века, систем је ушао у озбиљну кризу. На хиљаде компанија из сектора високих технологија, нашло се у врло тешкој ситуацији. Догодила се велика рецесија, десетине хиљаде људи остало је без радних места  Вредност појединих компанија била је прецењена на берзама, којој је претио потпуни крах.

Таква ситуација захтевала је одлучне кораке. У Републиканској странци САД, формиран је почетком 1997. године, ексклузивни клуб неоконзервативаца, на челу са Доналдом Рамсфелдом и Ричард Чејнијем. Они су представили документ “Пројекатза ново америчко столеће“, у  којем  је отворено захтевано од председника Клинтона, “да одлучно преузме кормило светске политике и повећа војне издатке”. Стварни инспиратори овог прогласа седели су у војно индустријском комплексу.

Посебну тешкоћу за реализацију овакве стратегије престављала је околност да САД нису имале никаквог ривала из периода хладног рата. Непосредно по окончању хладног рата, почетком деведесетих година прошлог века, војно индустријскикомплекс, припремао је модел ратних дејстава  која би био прихватљив за већину Американаца.

Директор Центра за међународне односе на Бостонском Универзитету пуковник Ендрју Бацевич, о томе је написао веома интересантну студију  “Нови амерички милитаризам – како су Американци заведени ратом”. Професор Бацевич наглашава, да је Америка у периоду од 1989 до1999. године водила десет ратова, скоро сваке године по један. Према његовим речима, администрација Била Клинтона дневно бомбардујући Ирак и Босну, ратну операцију учинила је рутином. Он напомиње да је “рат некада био варварски, дивљачки, примитиван, а данас се представља као виртуелни, технички савршен“. На тај начин, наставља амерички пуковник, “за америчку јавност сила и њена употреба постали су прихватљиви”. Америка се постепено ослобађала  “вијетнамског синдрома”. Клинтонова стратегија, деведесетих година прошлог века, потврдила је да је подршка у политичком естаблишменту концепцији “милитаризације спољне политике“ далеко шира од круга радикално настројених неоконзервативаца .

Проф. др. Радован Радиновић, указујући на последице агресије НАТО на Србију и СР Југославију, такође уочава  феномен „милитаризације светске политике, али са монополом једне силе на милитаризацију“. Анализирајући ову појаву, на примеру рата против наше државе 1999. године, познати војни аналитичар закључује да би  “сви политички циљеви који су истицани као мотив за агресију били успешније остварени без војног фактора, него помоћу њега“.  Генерал Радиновић наглашава потпуно изврнуту логику рата који је покренут. Политички циљеви и политика послужили су војном фактору, уместо обрнуто, да војни фактор буде средство политике. „Хуманитарна катастрофа и заштита права Албанаца“ измишљени су ради легитимисања оружане агресија и нове доктрине НАТО алијансе, доктрине интервенционизма по сопственом избору, коју је требало и практично испробати.

Агресија НАТО алијансе на СРЈ , биће забележена као својеврсна прекретница, у историји ратовања. Наиме, изостали су судари зараћених страна на бојном пољу, односно тзв. одсудна битка или фронтални сукоб ратујућих страна. Интересантно да је агресор био тај који је избегавао фронтални судар, и поред неупоредиве технолошке супериорности у односу на Војску Југославије. Наредни ратови, у Авганистану и Ираку, показаће да је уочени парадокс, постао закономерност. Упркос очекивањима и у ова два рата, изостао је фронтални сукоб. Парадокс рата, односи се и на његов исход. Наиме, никада се до таданије догодило, да страна која није поражена, напусти одређену територију и препусти је непријатељу. Исход ратног сукоба није одлучила битка на бојном пољу, већ политички пораз руководства Србије и Савезне Републике Југославије. Нешто слично догодило се и у Ираку 2003. године. Тада  је, после месец дана  англоамеричке агресије, без икаквог озбиљнијег отпора ирачке војске, уследио улазак агресорских јединица у главни град Багдад.

Коначно у савременим америчким ратовима, веома важну улогу имају медији. Они фактички делују као део оружаних снага САД. Ово се посебно односи на глобалне електронске медије, преко којих се шаљу пре свега поруке “пројектованом непријатељу” али и америчкој јавности. Деловање медија, долази до изражаја у свим фазама ратних операција. Прва фаза је веома значајна јер претходи, самом ратном чину. Противник се медијски демонизује, приказује много јачим него што јесте. Лансира се велики број дезинформација о руководству и политици државе, која ће бити нападнута .Систематски се ствара се атмосфера о неопходности “америчке интеревенције”, која је мотивисана  “моралним разлозима”.

Непосредно пред агресију, лансирају се шокантна открића, попут наводних зверстава над невиним цивилима, тајним плановима о употреби забрањеног оружија итд. Током непосредних војних дејстава, слике и информације са ратишта, строго се цензуришу. Пуштају се у етар искључиво информације о успесима америчке војске и расулу у редовима непријатеља. Посебно се цензуришу подаци о људским и материјалним губицима америчке армије, још увек осетљиве на слике из Вијетнама. Рат се приказује, као виртуелна видео игрица, без крви и невино страдалих цивила.

Нова естетика рата, потпуно мења физиономију медија и садржај новинарске професије. Током агресије на Ирак 2003. године, промовисан је концепт „придруженог новинара“. Реч је о новинарима, који са ратних попришта извештавају, уз припаднике америчке армије. На тај начин, постиже се потпуна контрола информација са терена, јер се новинари и емоционално везују за припаднике америчке војске, а при томе је њихово кретање и деловање строго ограничено. Оваква очита злоупотреба новинара, наишла је на оштре критике и у САД. Представници новинарских удружења и интелектуалци изрекли су најоштрије критике.То међутим, није утицало на тон и приступ извештавања главних медија о рату и Ираку, али и другим деловима света. Разлог је у чињеници, да целокупан медијски простор Америке, контролише свега шест мултинационалних компанија, које су у спрези са војноиндустријском комплексом и моћним финансијским круговима који су главни покретачи америчких ратова у постхладноратовској епохи.

Спрега медија, моћних корпорација и финансијера са политичким и војним врхом је створила империјални механизам који се данас тешко може зауставити. Војноиндустријски комплекс је само срце тог империјалног механизма који маргинализује америчку демократију и од Америке ствара нову глобалну империју којој нема премца у досадашњој историји. Тако и тренутне игре око Косова, које дестабилизују Србију, Балкан, Европу али и досадашљи светски поредак, имају смисао само у светлу потребе војноиндустријског комплекса за новим кризама и сукобима унутар којих они остварују своје стратешке и економске циљеве.