Владимир Димитријевић

Још мало о Србима и толеранцији

Сада, када су Срби проглашени од неких чудовишта за кривце за сва зла овога света, збива се и процес претумачивања наше историје, коју треба представити као историју разбојника и убица (од Милоша Обилића до Гаврила Принципа, зар не?). Медији које плаћају разне „међународне кризогене групе“ и моћници којима је, по повољним ценама, стало до србске имовине (рудника Трепча, на пример) покушавају србском народу да наметну кривицу за читаву историју, доказујући да је кнез Лазар био сањар и фанатик, неспособан за „суживот“ и „толеранцију“, а да су књиге попут Његошевог „Горског вијенца“ малтене „уџбеници геноцида“. Зато нам је важно сећати се историје онакве каква је била и чувати достојанство свог сећања за будућа поколења.

Зато ћемо, кроз неколико, несистематично поређаних, али смисаоно повезаних записа других о нама, покушати да се вратимо свом историјском лику, од кога недобронамерници хоће да направе карикатуру.

Да кренемо од србских ослободилачких ратова 1912. године. Тада је код нас био Норвежанин Хенрик Ангел, који је у „Српским војничким причама“ (Београд, 1995) овако описао понашање наших витезова у Старој Србији:

„Српски војници, српске власти, заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље, Ја и многи моји земљаци, лекари и људи, као и капетан Нерегор, можемо потврдити да је у подручјима где смо се кретали поступање било веома хумано, сасвим другачије хумано од онога на шта смо иначе навикли у Европи. Витешко поступање Срба са заробљеницима и избеглицама може да превазиђе само оно које показују Црногорци. И то кажем по сопственом увиду, а не по причању других. Случајност је учинила да сам једном становао са неколико стотина мухамеданских избеглица. Нисам видео ни трага лошег поступања. Срби су им обезбедили бесплатан превоз возом, дозвољено им је да се сместе по вагонима и око њих, од војника су добили чак и хлеб. (Од својих једноверних у истом селу добили су само мало дувана.) Видео сам да те избеглице толико верују војницима да су, када су они, једно туце њих, лакше болесних, дигли логор и кренули, скоро сви пошли за њима. Жене су упртиле децу на леђа и узеле за руке, натовариле на себе оно мало што су поседовале и пожуриле за њима. Видео сам војнике како помажу деци, како уплаканој деци дају воду и храну... Ја сам, што се мене тиче, напустио Србе пун највишег дивљења према витешком, пажљивом начину на који су власти, како цивилне, тако и војне, поступале у освојеним подручјима. У Кочанима сам видео стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. У Манастиру сам видео исто, само у још већем обиму. Нисмо баш навикнути да то увек доживимо од народа који се хвале да су на вишем културном нивоу од Срба. Дозволите ми да додам да ја и моји другови никад нисмо видели ни једног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника То мора да значи да српски војници имају пре свега јаку народну дисциплину. Онда се може разумети да се у таквом народу могу образовати и о употребљиви војници за само 18 месеци. Нужна војничка дисциплина природно исходи из народне дисциплине“.

У књизи „Солунци говоре“ Антоније Ђурић наводи случај српског војника који је заробио болесног Бугарина док је овај на извору пио воду.

Бугарин га је молио да га убије, јер више не може да издржи. Уместо тога, српски ратник је заробљеника посадио на свог коња, а он је коња повео у правцу српског логора. Тамо су срели војводу Степу Степановића (оног, дубоко побожног, који се сваки пут пред битку молио за своју војску и народ). Кад је видео ту слику, велики војвода је, уместо да свог војника укори (што је овај и очекивао), ускликнуо: „Хиљадили се такви синови!“ Јер док је таквих, Срби не могу пропасти.

Драгиша Васић у делу „Карактер и менталитет једног покољења“ описује судбину српског војника Пацка, који је, на ничијој земљи. између српске и бугарске линије фронта, искористивши прекид ватре због магле која је пала. изашао из рова да би сахранио бугарског поднаредника Касанова, који је лежао на ничијој земљи. Пацко му је и крст издељао и побо му га више главе. Кад се магла разишла, неко од Бугара је угледао Пацка, пуцао у њега и убио га на месту. Он је пао преко крста на гробу свог непријатеља.

После пораза код Битоља и Облакова, Џавид-паша се са разбијеном турском војском повлачио. док су га гонили војвода Вук и пуковник Зисић. Престолонаследник Александар је сазнао да међу Турцима у повлачењу владају глад и заразне болести. Зато је наредио да се непријатељу пошаљу храна и лекови. Дирнут оваквим поступком, паша је одмах послао своје парламентаре ради преговарања.

Када су, у славном српском 19. веку, Црногорци заузимали Никшић, њихова команда је поручила Турцима да Црногорци топовима могу разорити град, али да би то значило и рушење града и покољ нејачи, па су православни официри гарантовали Турцима да могу да пређу у Босну, са целокупним наоружањем. ако то желе – то јест, да могу да се повуку без борбе. И заиста, Турци су се повукли без борбе, а Црногорци су одржали своју реч. Браниоцу Скадра. Есад-паши, због храброг држања наши официри оставили су знаке официрског достојанства – сабљу и револвер. Есад-паша ће то Србима вратити добрим. и касније, кад су се повлачили преко Албаније, настојаће да им помогне.

А однос према Јеврејима:

Јесте ли већ чули да:

- је угледни припадник јеврејске заједнице Србије, Јаша Алмули, 2002. године објавио књигу „Живи и мртви: разговори с Јеврејима“ (изд. Слободан Машић), у којој се налазе сведочења домаћих Јевреја који говоре о својим страдањима и патњама за време нацистичке окупације као и о односу Срба према њима у те страшне дане.

- у тој књизи Мориц Марци Леви, резервни официр у краљевској југословенској војсци, описује како су му Срби 1941. помогли да преживи дајући му лажне документе и скривајући га, и тврди да су до 1942. београдски Јевреји страдали само од немачких окупационих снага, а не од „домаћих издајника“, „недићеваца“: „Ми нисмо никакве контакте имали са српским окупационим или квислиншким снагама у Београду. Ми смо имали контакте само са Немцима, искључиво са Немцима. Ја напомињем да на Ташмајдану није била никаква стража, а код Топовских шупа тврдим да је била немачка војна стража, Вермахт. Нису били домаћи. У логору на Бањици то је било под Специјалном полицијом, али на стрељање су их водили Немци. Има живих логораша, постоје три књиге. Егзекутори свих страдалих Јевреја су били Немци“;

- у истој књизи, писац Ђорђе Лебовић, родом из Сомбора, вели да је он у средњој школи осећао антисемитизам код Немаца и Мађара, али „КОД СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА НИКАДА ГА НИЈЕ БИЛО“;

- да је професор Јаков Данон за време Другог светског рата живео у србском окружењу, и да су се Срби дружили с Јеврејима: „Били су на нашој страни и критиковали и показивали негодовање према Немцима. Изузетно су били против Немаца“; говорећи о Србину који је спасао његову и још две јеврејске породице, професор Данон каже да је дотични ризиковао своју породицу и помогао им, „без икакве материјалне добити“;

- да је познати професор Медицинског факултета у Београду, др Максим Штернић, у разговору са Алмулијем истакао: „За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или српским Јеврејима“, то јест: „Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су се декларисали да не воле Јевреје, можда и горе од тога, али у службеној политици тога није било, ни код Двора ни код влада“;

- да др Марко Анаф, чији је брат погинуо као партизан, тврди да су се Немци хвалили како је Београд „био први велики град Европе очишћен од Јевреја“ и да ђенерал Михаиловић није био издајник;

- да је др Никола Рот, са Философског факултета Универзитета у Београду, у овој књизи изразио веру да ће поједини Јевреји у свету појмити зло у антисрбској политици тзв. „међународне заједнице“: „Надам се да ће они јеврејски кругови у свету који имају погрешан став према Србима ускоро увидети да тај став треба напустити, да је врло важна борба за праведност, за часност. Треба да имају на уму да не може цео један народ бити крив као што Србе окривљују. Пре свега то на уму треба да имају Јевреји, који су два миленијума непрестано били нападани и страшно прогањани, и то цели народ, без кривице. Не би смели сад да суделују у прогону једног народа који исто тако није крив и који је исто тако прогањан“;

- да је чувени композитор Енрико Јосиф у Алмулијевој књизи изјавио: „Живети у једној Србији и не осетити да сте Јеврејин, то нигде у Европи ни пре Хитлера није било. То је по.природном закону тако. Срби су један невероватан народ, ја га зовем загрљајни народ, који чак туђина више пригрљује него самога себе“.

Да ли сте чули за Михајла Јанковића из Ниша, кафеџију и трговца, чија је мајка Султанија била дворска дама краљице Наталије, и који је прихватио породицу Јакова Данона и друге јеврејске породице? Познат као Мика Араџија, овај витез човекољубља спасао је многе прогоњене. За време рата бавио се само трговином, јер у кафани није хтео да служи Немце. После рата, комунисти су му одузели имовину и умро је од срчаног удара, без пензије, као „чувар отпада на свом имању, датом у закуп“ („Вечерње новости“, 8. октобар 2002. године). О њему Јаков Данон сведочи: „Дошли смо у Ниш (из Београда, нап. В.Д), јавили се Мики Араџији, и одмах од њега добили кућу, џак брашна, пасуља, шећера, дрва за огрев и све то без икакве надокнаде. Мика нам је обезбедио и лажне легитимације.“

Да ли сте знали да је у јединицама ђенерала Михаиловића постојала и Јеврејска чета, која се, скупа са Србима, борила против Немаца?

О томе да ли данас има праве антијеврејске мржње у Србији, каже рабин Исак Асиел: „Нема у овој средини озбиљних проблема ове врсте, при чему сам спадам у људе који су склони да о свему суде са добре стране. Недавно је на новосадском гробљу порушено неколико јеврејских споменика, било је тога и у Београду, искрсне понекад непријатан графит... Организованих напада ипак нема – све су то појединачни ексцеси с којима се среће свака верска заједница. У сваком случају, много их је мање него у Мађарској или Словачкој. Има земаља у којима, чим сиђеш с воза и виде твоја јеврејска обележја, повичу: „Напоље, Јуде“. Овде се то не догађа“ („Новости“, 27. јун 2003.)

Знате ли да је Јеврејин Џонатан Леви, експерт међународног права, који је водио процесе у корист Срба и Украјинаца, жртава усташког терора за време Другог светског рата, после упознавања са мученичком историјом православних Срба, у Кијеву примио православље и да се сада зове Јован? („Јутарње новине“, 13. новембар 2001.)

Знате ли да су Шиптари, скупа са Србима, из Приштине протерали и Јевреје, чија је тамошња заједница била стара пет стотина година? Аца Сингер о томе каже: „јеврејска култура је 1999. године на Косову уништена и то након што су наводно завладали мир и безбедност“ („Експрес политика“ 23-24. август 2003.)

Да ли сте чули за др Саву Станојевића из Трстеника, лекара који је спасао трстеничке Роме да их Немци не побију у доба када су широм Европе ширили идеје „новог европског поретка“? Александар Митровић својевремено председник заједнице трстеничких Рома, истакао је да они с колена на колено преносе повест о овом племенитом човеку, који је у ромском насељу прогласио епидемију „трбушног тифуса“ и тако спасао све његове житеље од погрома („Глас јавности“, 17. октобар 2002.)

Низ ових чињеница, без уопштавања и анализе, ту су да нас подсете само на једно: Србин није мрзитељ ниједног народа под капом небеском – ако је прави Србин, то јест ако је укорењен у светосавском завету. Уместо да оваквим примерима буди испуњени наши медији и да се на њима уче ђаци, неки нас оптужују да смо звери, убице, кољачи, и хоће да читаву нашу историју претумаче у новом, „политички коректном“ кључу у коме Свети Николај Жички, заточеник Дахауа само што не испадне главни Хитлеров саветник у писању „Мајн кампфа“... Али, нека! Како рече Марко Краљевић:

Пијте, Срби, у славу Божију,

и ‘ришћански закон испуњујте!

Ако јесмо царство изгубили,

душе наше губити немојмо.

Буде ли душа, биће и Царства.

Небеског и земаљског.

Часопис

Свети Јустин Философ