Данашња Србија, хоћу рећи ова постпетооктобарска Србија, највише подсећа на Вишијевску Француску, утолико различито што је у нашем случају данас већинско парче територије окупатор дао на управљање локалним политичким савезницима а мањински је директно са својим војним снагама и локалним наоружаним терористима окупирао. За разлику од Вишијевске Француске, ми имамо војно-политичко-географски окренуту ситуацију, то јест, окупатор нам је дозволио да умислимо да сами управљамо севером а што се тиче југа, ка њему нам је увео и граничне прелазе.
Неко ће рећи да је поређење неумесно јер су у Француској тада живели само Французи а док ми на директно окупираном подручју као већину имамо Шиптаре. Примедба би била умесна да не постоји једна ситница - Међународно право територију једне државе / па макар и окупиране / препознаје као јединствену и недељиву без обзира на бројност националних мањина и без обзира на тренутни вид и време њене потпуне или делимичне окупације од стране трећих војних сила. То осим и готово свршених правника и доктора права који истим предају што преко катедри а што преко владиних конференција за штампу знају и српске владике, рецимо Артемије. Није ми само јасно зашто се Његовом преосвештенству сада не гади да из срца говори оно шта мисли о Европи и Западу уопште а гадило му се за време Оног диктатора за којег тада није хтео да се моли по канонима / власт од Бога дата / док се за ове садашње до судњег 17.фебруара молио.
Но, он има коме да се исповеди, вратимо се нама, стаду без пастира. И ондашња Вишијевска Француска је попут данашње досовске Србије сматрала да ће више урадити за свој народ ако уђе у тадашње модерне интеграције које нису имале алтернативу, ономад се то звало интеграције у Силе осовине или макар само Трећег Рајха, насупрот мањинском мишљењу силоосовинских скептика који су ипак одабрали да прате тада магловите идеале Де Гола и тако ипак стрпљиво дочекали операцију Оверлорд и слободу. Наравно да уопште није мало Срба који се интимно надају да ће и они дочекати некакво савезничко искрцавање које би се у нашем случају звало Сверлорд а које би садашњим српским властодршцима направило коридор током бежаније у неки модерни Зигмаринген где би уживали заштиту досадашњих спонзора.
Наравно ако се из свежих лакших искустава Биљане Плавшић или драстичнијег покојног Бабића као и других који су из редова нашег народа са њима пактирали, може уопште и рећи да су Силе Новог светског поретка неког од својих српских политичко-финансијских клијената уопште икако заштитили. Много има сада онога чега је било и тада. Истребљује се на једном парчету територије читав народ а и концлогори су ту, само се сада зову базе и кампови.
Но, ових наших 15 до 20 Петена су приморани да фингирају какву такву демократију и расписали су изборе за 11.мај, које опет избегавају да зову изборима већ их непрестано преименују у референдуме, што апсолутно показује да они основну тековину избора, смењивост, хистерично и острашћено доживљавају као борбу на живот и смрт. Синергија њихових агресивних акција утеривања само од њих одобреног типа вишеумља се претворила у једноумље најгорег вида фашистичког или бољшевистичког схватања власти и то тако да се има на сваки начин очувати демократура олигарха као замена некадашње диктатуре пролетаријата а разни југенди и скојеви организацијама попут Отпора, Јукома, обојеним женама и центрима за борбу против српске некултурне контаминације. Како ми скоро рече један пријатељ из некадашње Митеранове администрације, (француског председника који је за разлику од злочинца Ширака и силеџије Саркозија рекао да док је он жив Француска неће ратовати против Срба) - Благо Вама Србима. Не само да можете да бирате него Вам је већ речено и ко ће бити изабран. Тотално сте се приближили модерној Француској а она се ипак из све снаге труди да ваш народ врати у отоманско доба.
Сви српски Петени, свако на свој начин, гламурозно су одиграли свој део демократског игроказа, уз префињену мирноћу иза које се сакрио страшан ,цунамијевске снаге талас одлучности да се после победе на председничким изборима коначно докусуре ти српски новосветскопоредски скептици и једном за свагда се са њима заврши. Плашим се да се за ову најновију игру Европа заиста припремила и на живот и на смрт домаћих политичких такмаца. Не би им било први пут јер нема ни пар дана како су Срби обележили смрти двојице својих виђенијих политичара. Пошто ми немамо политичаре који се могу утешити веровањем у живот после смрти у овој изборној кампањи се може свашта очекивати. Улог је велики, ЕУ по налогу САД се у намери да коначно стигне до своје зацртане слике предкумановске Србије докопала на последњим изборима једне од 4 полуга власти у Србији и тако нас војно преко Врховног команданта ставила под контролу а пошто финансијске власти одавно имају у џепу, сада су јој остале још само једна ипо полуга власти у Србији, парламент а преко њега влада и судство где су врло близу да га коначно у комплету скембају под своје.
ЕУ је кренула да по сваку цену буде своја на нашем. Хоћемо ли ми издржати да останемо своји на своме, показаће време, ако нас у времену остане.
