Март 24, 2008. Београд

Оливер Вуловић

Дугинови „евроазијски Срби“

Тешко ми је било да приступим овој писмени јер није лако изразити неслагање са одређеним ставовима таквог ауторитета за Евроазију какав је Александар Дугин.. Но, ако већ годинама изражавам неслагања или слагања са реакцијама домаћих  и страних посленика који су се бавили или се још увек баве Србијом и српским народом уопште, онда сматрам да ипак треба да кажем и оно шта мислим о Дугиновом погледу на Србе у датом историјском тренутку.

То желим да урадим   због тога што мислим да попут Срђе Трифковића који је кроз призму сопственог вида српског национализма здушно радио да прво у Србији на власт дође Коштуница, а касније опет и преко српских гласова  у Америци у корист Џорџа Буша, а који су се испоставили као кључни јер је тек након ручног пребројавња гласова се Буш докопао места председника, те Јелене Гускове која је такође у неколико наврата рекла да су Срби већ увлачили Русију неколико пута у рат и која је као најпознатији руски балканолог на РТСу говорила да Американци неће напасти СРЈ.

Дугин несвесно или не дај Боже свесно такође констатује да су Срби кривци за изазивање оба Светска рата / "на известан начин испровоцирала оба Светска рата/ , а што је без обзира на његове добре и засигурно са становишта руског родољуба и просрпске намемере на жалост апсолутно компламентарно са ставовима породице Хабсбург и њихових политичких потомака у модерној Европи и осталих српских непријатеља који су комплетну политику према Србији и Србима градили па и сада граде на основу матрице да су по светски мир Срби  реметилачки фактор. Исту такву матрицу су, али на локалном нивоу ка разлог за истребљивање Срба већ три пута пробали да спроведу хрватски фашисти.

Дугинов поглед на Србе - који могу да промене точак историје – са панславистичког и евроазијског стајалишта има за суштину проглашавања Србије и Срба уопште пијемонтом свеславенског отпора Новом светском поретку и походу НАТО пакта на Русију и евроазијски простор у целини и он је  диван за српско ухо али дубоко опасан за српски опстанак. Ствари изнете на такав начин / кроз интервју са Биљаном Живковић а који је пренео Видовдан/ одличне за руске евроазијске стратешке интересе али Срба више нема толико да и ако оптуживани и са запада и са Истока  да "изазивају светске ратове" опет буду нечији "окидачи". Србима је доста гигантских улога за рачун Великих сила и доста смо ми били "изменитељи токова историје" ма колико то некима у Русији незахвално звучало после њихових последњих дипломатских акција у Савету безбедности и другим светским политичким телима а поготову после последње Путинове политичке акције у интересу организације слања конкретне хуманитарне помоћи српским енклавама на Космету.

Дугина, који тврди да Срби треба само да позову руску војску, треба подсетити да су Руси били од администрације Слободана Милошевића позвани на Космет а где су у врло ограниченом броју на крају нашег рата са НАТО пактом  и дошли и то без знања Јељцинове администрације, а вољом неколицине патриота из тадашњег војног врха Русије али су тада, уместо размештања на север Покрајине и у средине где је постојала већа концетрација српског живља разместили се само на приштински аеродром што је допринело да у ситуацији због повлачења југословенске војске ,данас Срба на Космету  има мање него што би засигурно било да су руске трупе другачије поступале на терену.

Знам и слушао сам сведочења руских војника о њиховим осећањима током страшног пострадања Срба од разуларених шиптарских банди и победом опијених НАТО трупа и знам колико су били бесни што њиховим присуством нису заступали у свету респектабилну војну силу већ само део НАТО војно-политичке икебане. Можемо само да претпоставимо колико би и српска преговарачка позиција била данас јача са руским контингентом на северу Космета и у његовим централним деловима.

И онда када су се руске снаге повукле са Космета под изговором да неће да учествују у стварању независног Космета није било Србина који се није запитао - а зашто Руске снаге нису, под истим изговором, испословале стратешко прегруписавање у српске делове покрајине уместо њеног напуштања са чиме су и де факто после политичког протеривања били и војно на дужи период  отерани са Балкана.

Било је тада правдања руске елите, која се по ставовима није много разликовала од ставова француских филозофа / иначе не би дозволили да у Савету безбедности дође до изгласавања онако нехуманих санкција према нашем народу/  да Бугарска, Румунија и Мађарска нису дозвољавале прелет руских карго авиона за подршку њиховим снагама на теренеу. Па ни Американци својевремно де јуре нису могли да прелећу до Западног Берлина па су ипак прелетали и достављали помоћ и својим трупама и Западним Немцима.

Американци своје непријатеље гађају томахавцима, знају то Срби добро, али су и зато својим клијент државама, а што би смо ми без обзира на све мелодрамичне пансловенске, евроазијске и остале псеудониме ипак  исто били Руској држави, правили Маршалове планове и чинили све да њихове клијент државе економски колико толико буду стабилне за разлику од данашње јаке и моћне Русије која је са Бугарском склопила аранжман о 30.000.000 метара кубних протока кроз Јужни поток, а са Србима ипак само 10.000.000 и купила НИС по економски нижој цени захваљујући економском амбијетну у којем се нашла Србија.

Ни случајно да подржавам позиције Динкића, и такав какав је енергетски аранжман са Русима је по мени бољи од било каквог другог на око материјално јачег енергетског аранжмана са државама које су бомбардовале или здушно радиле у свим сегментима на антисрпској ствари. Ја се само питам зашто сада, у тренуцима енергетске а из ње и дате политичке моћи Руси не направе и сами нам понуде неки њихов Маршалов план за Србију у вредности од рецимо десет милијарди долара и тако за вијек вјекова избију српским непријатељима из уста крилатицу да Европа нема алтернативу.

Тада би се  код Срба заиста једном за вијек вјекова накалемио осећај вађности за великог Руског брата и наш народ одрдио оним "срцем планете" о којем Дугин говори. Колико год Дугин епски био настројен и пун љубави према нашем народу и колико год ми Срби волели Русију, а волимо је свим срцем и искрено, Србија ипак није центар света  и није моћна да мења токове историје, а поготову не може да буде духовни пијемонт једној Руској Федерацији и изазива својом политиком промене власти у њој.

Таква Дугинова констатација ме је у најмању руку запрепастила и ако хоћете да знате истину, за тренутак поколебала у посматрању њега као евроазијског аналитичара и натерала да његове ставове више посматрам као политичке изјаве руског патриоте који кроз судбину мањег и слабијег, али потрошног словенског брата гледа шта највише може да извуче доброг за своју мајчицу Русију, што је легитимно и што уважавам, али што не желим да слушам камуфлирано евроазијским или ти којим већ све другим политичким анализама.

Србији су такве евроазијске анализе биле много потребније током напада НАТО-а на Српску, РСК и Србију али праћене врло реалном и безусловном војном и материјалном помоћи, па нам данас, овако војно, економски и духовно осиромашенима и окупиранима, Дугиново „Тајно Срце“ планете може пријати само на литералним вечерима, али не и у озбиљној реал политици, па ако већ хоћете и у озбиљној евроазијској политици.

Дугин је у праву када каже да ће без обзира што ће Путин бити ту негде око али не и на председничком месту Руска политика у блиској будућности више подсећати на политику из 90-тих, јер досадашње претње празним пушкама Атлантистима нису донеле готово никакав резултат јер су и Срби и Руси у обручу из којег се тешко види излаз а да није у складу нове погодбе између Атлантиста и Руске Федерације а што ће у одређеним битним сегментима засигурно бити на штету српских интереса.

Дугин каже - сада, сада морате историјски иступити и позвати Руску армију. Опростите господине Дугин али ја мислим да смо ми у последњих двадесетак година у крвавој борби са Атлантистима, али и исламским милитаристима иступили не три, не тридесетитри и не тристатри пута него много више пута и не видим у чему је овај историјски тренутак  са Ваше тачке гледишта ексклузивни морални моменат у којем би ми као народ требали да будимо уз велику Руску Федерацију и по којем би ми ако тадићевски квислинзи дођу на власт прецртали све наше жртве у досадашњој борби.

Имала је Србија много таквих ексклузивних моралних момената, оне праве али и оне  које су организовале стране службе, осим енглеске и руска, на пример 27.марта 1941-е, те сам заиста у ишчекивању да коначно видим и један ексклузивни морални моменат и од неке велике словенске силе, а који неће допринети да мој народ опет крвари, већ да нас у име свесловенске љубави сопственим војним снагама заштити од даљих патњи макар упола од онога колико су то Американци учинили за Шиптаре.

Евентуална победа „жутих“ квислинга у Србији евроазијски аналитичари и политичари у Русији су могли најбоље да спрече утицањем на сопственоу администрацију да агресивно економски продре у Србију, али у интересу наглог подизања општег стандарда становништва под патронатом руских петродолара а не стратешким игрицама које завршавају на дискетама просечних аутора софтвера и хардвера, а у циљу забаве евро-атлантских адолесцената.

Да је то још било, рецимо последњег 17.марта пропраћено и Руском "хуманитарном интервенцијом" без сагласности Савета безбедности на северу и централном делу  Космета  онда би смо тада заиста могли да говоримо о Србији и Србима које руска браћа виде као "срце планете". Ценим код господина Дугина то што је из разговора са руским руководством схватио да они седе на две столице и да би их наш позив да интервенишу препао те кроз ту призму и посматрам Путинову рођенданску честитку Тадићу пред саме изборе, али бих такође ценио када би нас господин Дугин поштедео атрибута Давида који је упутио изазов светском Голијату јер Србија и Срби нису никог изазивали нити су  имала намеру да крваре за човечанство већ само за сопствена дворишта из којих нису излазили и даље нападали и вршили агресије.

Да би се крварило за човечанство ствари би требало да буду тотално другачије окренуте, дакле не ми да повлачимо Русију и тако дајемо шлагворте Кинкеловој и Гускиновој опсервацији и закључцима о Србима као реметилачком фактору по светски мир већ би Русија ако је искрена у својој политици према Србији и Србима на Балкану и ако је заиста убеђена у своје евроазијске циљеве као што су Американци убеђени у своје  циљеве на овим просторима,  требала много снажније да дела у нашу корист због саме себе.

И 1995-е у подруму председништва Републике Српске за време напада НАТО авијеације, током разговора са председником Радованом Караџићем, када је он тврдио да постоји велика могућност да Република Српска буде тај пијемонт око којег ће се окупити Србија и Црна Гора, нисам се либио да искажем своје неслагање, јер како сам тада посматрао однос Србије према Републици Српској и Републици Српска Крајина, тако и данас, наравно сходно географској даљини и  ипак даљим рођачким односима него што су били између Србије и Српске, посматрам и схватам какав би заиста требао да буде однос Русије према Србима на Балкану током окупације од Атлантиста.

1997-е године када је Милошевићева администрација била свесна скорашњег америчког напада на нашу земљу и очајнички молила Русију за помоћ, не у смислу да је увуче у рат како је то олако Јелена Гускова једном изјавила, већ да нас истински и како треба наоружа не би ли тако одвратили непријатеља од напада, шеф Балканолошког института у вашингтону - Роберт А.Вите, јасно ми је ставио до знања следеће: "Господине Вуловићу, вас су Руси, тешка срца тачно, али ипак одлучно пустили низ воду не дајући Вам оружје и Ваш народ ће бити отеран са Космета и Руси ће бити протерани из Украјине и Грузије. То вам је судбина све до оног момента док Русија не схвати да ће озбиљније штитећи интересе Вашег народа на Балкану, а под тим озбиљније мислим и војно, моћи да обезбеди и повратак свог апсолутног утицаја у сопственом најближем окружењу".

Можда су се у овом навођењу негде и срела Дугинова и Витеова виђења односа Руса према Србима али то се сигурно није десило у делу у којем је српски народ виђен као политички пијемонт или замајац великој Русији. На крају, врло је добро што се господин Дугин укључио у српску предизборну кампању. Кад могу немачки, амерички и британски амбасадори у Београду, зашто такво право не би имао и господин Дугин. Његови упливи са својим размишљањима о тешкој српској ситуацији су веома добродошли и не могу да штете и можда додају који глас у наш патриотски блок и на томе му велико хвала. Но не бих волео да се због једног оваквог предизборног интервјуа а због неких његових врло дискутабилних делова, учини таква ситуација да Срби попут залуђивања каква су имали од стране Срђе Трифковића, па својевремено и Јелене Гускове и неколицине грчких политичара гласају како треба и ипак стану окрећу ћи главу према Русији.

Неке ствари и ми морамо да научимо да одрађујемо одмах након гласања, па што да не, и у паузи док се гласови још броје. Научили су нас да се то тако ради и то морамо урадити сами, па после мођемо на миру разговарати о евроазијској ситуацији и што да не и о могућој федерацији Русије, Белорусије и Србије, ако у Москви заиста има неког ко то искрено жели.