ИДЕНТИТЕТ СЕ ОСТВАРУЈЕ САМО У ЗАЈЕДНИШТВУ

Сваки човек понаособ саображава у себи неколико момената: својеврсност карактеристика и способности, аутономију, идентитет, самосвет и слободу. Како су то велике категорије! И колика је љубав Господа који нам је све то даровао! Шта урадити са тим и како максимално искористити посебности које ми, као хришћани, препознајемо као дарове? Па ипак, велико је питање како живети у заједници, шта је уопште заједница и да ли ми, како наводе понеки, губимо у заједници ове наше посебности?

Ипостас, односно личност, јесте оно што се налази испод маске. У том случају ипостас у себи садржи и етичку и вредносну конотацију, психолошке и психофизичке способности, па чак и улоге које има у једној друштвеној организацији. А ако говоримо о друштвеној организацији онда она може бити сагледана у једној заједници, у овом случају хришћанској заједници. Но, ово не мора и не сме да буде ограничење, јер хришћанин на сваком месту и у сваком тренутку треба да буде спреман на љубав према другом човеку. Зашто је ово важно? Из разлога што је сваки човек, односно личност, у ствари Бог у малом, како пише св. Григорије Богослов.

Већ је довољно видљиво тренутно стање у коме се налази човечанство. Свуда наоколо влада дух себичности, похлепе, потрошачки менталитет, егоцентричност. Дакле, све оно што директно води у отуђеност. Та отуђеност огледа се само у једном, а то је недостатак љубави. Треба да знамо да друштво није тек прост збир појединаца, већ вишеобразни збир личности. Ово значи да човек не постоји као јединка, већ као личност, у вези и заједници са другим личностима, па и целокупним светом. Личност се тако рађа и развија у друштву, а друштво не може да постоји без личности. Поставља се питање како афирмисати личност и заједницу и између њих успоставити хармонију?

Православна Црква јесте целоносни, целовити и потпуни људски идентитет. Специфично хришћанска идеја о заједништву изграђена је на идеји о љубави, која је чин слободе и стваралачке спонтаности спасеног човека. Управо унутар православне идеје о саборности одржано је велико поштовање личности и слободе као суштинског елемента хришћанске заједнице љубави. Личност се овде доводи у органску везу са заједницом. Тако да човек располаже том својом природом на свој личносни, непоновљиви начин. Што даље води закључку да  смо сви уникати.

Човек мора да познаје Бога да би познао човека, зато што је човек по Богу створен. А то даље значи, како каже блаженопочивши владика Данило Крстић, да је нужно успоставити правилан вертикалан однос са Богом и рећи волим те Боже, мрзим те сатано, јер ћемо једино тако моћи да и у хоризонталним круговима (ми са породицом, ми са пријатељима, колегама итд.) усмеримо љубав, а не мржњу. То ће бити због тога што ћемо у сваком човеку видети живу статуу Бога. А онај који успостави супротан однос тај ће зрачити мржњом. Дакле, љубав је први али и тотални принцип, да тако кажем, који треба један хришћанин да носи у себи. Тотални јер он у себи садржи све остало. Са овом идејом улазимо у заједницу.

Идеја саборности се састоји у томе да и сваки појединац и цео народ треба да саграде сопствени саборни (васељенски, универзални) ум, љубав, бригу, осећање и одговорност. И појединац, али и група дужни су да изађу из себе, да се саживе са другим и да сарађују са другим. Тако је хришћанство примање и прихватање другог. Вера је сусрет Бога и човека. А хришћанско знање подразумева сусрет, однос, комуникацију два бића. Тако да поменута слобода није слобода од другог, већ за другог. А сусрет са другим већ је спасење. Све док човек не доживи да је сам за себе и по себи неподношљива празнина, получовек, док не спозна да је ништа, док га не обузме бол и вапај за другим, он увек тапка у месту, лишава се истинске радости и пуноће живота, сведочи о. Радован Биговић у својој књизи Црква и друштво.

У личности верника, пише св. Максим Исповедник, пројављује се Христос. Пошто су верни тијело Христово и удови понаособ (1Кор 12,27), они морају узрастати у Христу и напредовати ка духовном савршенству. Јер свака заједница верних која молитвено прославља Христа и савршава Свету Евхаристију живи Христово присуство и постаје Тело Христово.

Кроз цркву, дакле, треба да реинтегришемо себе, да пронађемо свој идентитет, своју личност, односно ипостас,  оно што је под маском. Треба још да знамо да живети у заједници са другима и имати исти дух не значи губити себе у колективитету, већ напротив, задржати своју личност и сопствени израз, са свим својим добијеним и стеченим даровима, и заједно са другима тежити опстанку у Апсолутном. А то значи наћи себе и спасавати се од отуђења кроз истинску заједницу са другима.  

Татјана Радић

Православни мисионар

јануар-фебруар 2008.