НОЈЕВИ ИЛИ ОРЛОВИ

Знате ли, какве су то птице нојеви? Ној је највећа је птица на свету. Највећа, али не може да лети. Нојеви су чувени сваштоједи. Гутају све и свашта нарочито сјајне и металне предмете, што може имати кобне последице по њих. Тако и ми у духовном смислу отежали од западних идеологија и пропаганде коју гутамо са РТС (он је само симбол лажних митова и пропаганде) под комунистима, Милошевићем и после њега. Све то неможемо сварити што по многе има кобне духовне и егзистенцијалне последице.

Тако су и „нас“ као наивне и радознале нојеве привлачио лажни сјај западних утопија - комунистичког или демократској раја, да смо све то гутали и били на смрт болесни од великих лажи и још већих глупости. Идеолошки експерименти на нама су изгледа наша судбина. Судећи према историји грађанске, комунистичке, југословенске, несврстане, а сада либералне и западњачке опције међу Србима. Ми изгледа остајемо као нојеви који гутају све што сија и што долази са запада, све лажне утопије и варљива обећања да ћемо у блиској и "светлој будућности" живети у комунизму или ући у Европску Унију. А тамо "рај на земљи" - земља дембелија у којој живимо на кредит или од донација.

Још једна позната особина издваја нојеве из целокупне заједнице, чинеци од њих предмет шала и исмевања. То је прича о томе да у случају опасности забијају главу у песак. То значи да ако ја не видим непријатеља неће ваљда видети ни он мене, тако ми замишлљамо да размишља ној. Али ово је само још један од људских митова о животињама. Ној не завлачи главу у песак пред опасности, он само спушта главну на гнездо да греје јаје на коме седи. Али ако то ној не чини, чини човек. Човек је још једном своју ману пројектовао на једну недужну и оклеветану животињу. Иако нојеви не завлаче главу у песак, ми можемо рећи да је Србија пуна нојева који то чине. Сви ми знамо да није истина та прича о „европској шаргарепи“ но никако да извучемо главу из песка помодних идеолошких парола и лажних обећања.

Не мислимо при том на ону малу фарму у околини Лесковца, када је један досетљиви приватни предузетник помислио да може обогатити извозећи у свет српску нојетину. Мислиммо на нојевски народ Србије који се понаша горе од нојева. Боље да производимо нојеве него да будемо нојеви.

Погледајмо мало око себе, а најпре се загледајмо у себе. Свако пре свега за себе одговара. Док гледамо у себе, ако смо искрени питамо се видим ли испред себе разумна људска бића или ноја који бежи од реалности и одговорности? Ми једва да смо људи. Ми смо пре смесне птице тркачице, птице побегуље за бојног поља који се живот зове. Тешко је себи признати да ми нисмо истински људи већ пре плачљиве, плашљиве и прождрљиве животиње. Тешке речи више боле јер су истините. А размислити о овом и признати себи искрено да се „нојевски понашамо“ је једини пут отрежњења и промене у нашим животима. Докле ћемо понижавати себе и људско достојанство глумећи најкомичнију птицу животињског царства?

Чепурају нас, нас људе-нојеве, и духовно и материјално. Остали смо голуждрави у сваком погледу и спремни смо за клање. Остали смо голи и боси, без своје вере и традиције, без имена и идентитета. Остали смо без Републике Српске Крајине, без дела Републике Српске, Црне Горе а сада и Косова. Постали смо најбеднији и најкукавичкији народ у Европи, народ кукавних људи-нојева. Наша држава је југославенски, комунистички а сада и демократски експеримент је само нова врста "животињске фарме", у нашој варијанти фарме српских нојева.

Вучемо се без циља по земљи заборавивши како изгледа полетети, како изгледа бити поштен и праведан човек јер је још Свети Сава рекао да су прави људи – свети људи заправо небески људи и духовни орлови. Тако смо ми од народа духовног и светосавског пали на земљу изгубивши крила вере и духа и постали бедан род. Од орловског постали смо нојевски. Ми данас гутамо све сто вам се кроз „евроунијатске“ медије сервира потврђујући тако пословичну нојевску прождрљивост и глупост. Ћутимо тупо и кукавички и трпите због своје слабости и глупости. Заболе ли глава од тог силног забијања у меко тло?

Човек човека не може у очи да погледа, свако је забио своју главу у свој сопствени песак у свој сопствени мрак. Човек најтеже сам себе у очи сме да погледа у огледалу савести, у огледалу светосавског и предачком морала. И ту смо најдубље забили своје главе у тло, у материјалне бриге, ситне зависти, похлепе и сујете. Питамо се како дишемо јер нам зрнца песка упадају у ноздрве, како се не погушимо? Без плаветног и чистог неба ми се гужимо у бездуховној атмосфери. Без вере у небеско и соларно ми смо само нојеви који не могу да полете. Рекли су нам властодршци попут Ђинђића и Динкића и Тадића да се више не опредељујемо за небеско већ само за земаљско. Они су прогласили као званичну нојевску идеологију, јер су своју орловску веру продали за вечеру или пак „евроунијатско обећање“ вечере. Ми смо постали идолопоклоници западне нојевске вере – земаљске и егоистички материјалистичке.

Е моја браћо српска и нојевска, не могу ни да нас жалим ако и даље ћутимо, ако макар не подигнемо главе из песка кукавичлука и дефетизма. Откуда та помиреност са грехом у себи и око себе? Одакле та зла толеранција према злу и неправди? Ћутимо јер ако писнемо могу вам заврнути шију, а боље је преживети, па макар очерупани и голуждрави, него завршити на нечијој трпези. Бојимо се за своје мале животе, за своје послове, за каријере и остале пролазне вредности којима допуштамо да нам каљају образ (ако се још увк сећамо шта је то) и унижавају људско достојанство. А оно што је најважније је да тако своју душу и своју вечност упропаштавамо, тако издајемо и Бога и себе.

Али морамо да се запитамо: чему преживљавање ако ће то и даље бити живот са главом у песку, по цену губљења образа? Чему живот без вере и духа, чему живот без смисла? Јер ако је све само ово што видимо, ако нема "оног" света и овај је прокелет и бесмислен. Ако је материјализам у праву онда нема смисла ни живот, ни пријатељство, ни љубав, ни рад, ни труд, ни поштење, ни држава, ни закон. Ништа нема смисла како рече свети духовни орао Јустин Поповић овај свет је онда лудница и тамница и гробница. Пакао пре и мимо пакла.

Трпети, бити пасиван и миран јер се бојимо за наш материјални сатус или "углед" у друштву, стајати док нам одузимају и послдњу храброст, поштење и искреност док нам исчупају и последње перо, то значи бити гори од ноја. Слегати раменима, препуштати се матици живота, а то значи све мањег и мањег морала и достојанства, као и зазирања од сваке изговорене истине и дозвољавати њима да нас и даље черупају духовно и материјално. Бити неопредељен када је у питању правда и истина, горе је него бити ној.

Демократски властодршћи у Србији и раде то шта раде са нама, јер очигледно имају посла са народом нојева, а не оним светосавским, косовским, хајдучким, карађорђевским, његошевским, четничким народом орлова. Вероватно би се они уплашили само нашег праведног "орловског" погледа када би се само суочили са њима. Можда би морали да затворе своју нојевску „животињску фарму“ јер на ној нису нојеви већ храбри људи. Оно што су утврдили хуманистички мислиоци (Фром, Адорно...) је да није кључ у томе што владајућа екипа третира народ у свету модерних идеологија (фашизам, комунизам, демократија) као нојеве, већ што сам народ без духовне вертикале и небеске оријентације прихвата то. Без окренутости небеском и божанском човек, рекли смо од орловске небоцентричне егзистенције пада у нојевску „материјалистичку забијеност“ у песак појавног и пролазног.

Морамо једном раскрстити у себи са собом са тим нојевским животом и рећи: Доста! Хоћемо Промене! Хоћемо да будемо слободни људи! Хоћемо да полетимо а не да забијамо главу у песак! Ове промене нису површне и лажне какве нам сервирају са запада, већ најдубље и истинске. Стога морамо себи рећи будимо људи барем једном у животу. Усправимо вратове, будимо морални и поштени, извадимо главе из песка материјализма, отворимо очи и суочимо се са животом.

Чак и ној када га нападну удара ногама попут лава, само ми пуштамо да зло и порок у нама и око нас цветају. Желимо истинске промене из нојевске у орловски живот, из ропства приземном страху и глупој материјалистичкој похлепи (коју глорификује нојевско „европејство“). Желимо истинску будућност, коју верујемо можемо задобити само унутрашњом променом, превредновањем свих материјалистичких вредности у вечне вредности. Само тако можемо постати истински слободни људи који дишу чист планински и небески ваздух и осетимо се слободни од нојевске везаности за материју! Јер ми нисмо нојеви, ми смо људи! Барем се надамо. Данас се судбина Србије ломи дал ће победити оно нојевско и ропско у нама или оно слободно и орловско, а од нас, од сваког од нас зависи која ће страна превагнути.

Dragan Milanovic