Др Александар А. Миљковић

Јесу ли архијереји Данило, Сава, Василије и Петар I Петровић били владике српске или поглавари аутокефалне црногорске цркве?

У данашње време, а нарочито откако је Црна Гора иступила из државне заједнице са Србијом и поново постала независна, црногорски комунисти и национал-шовинисти све нападније потежу питање посебности црногорске цркве. Њихова је теза да црква у Црној Гори није српска, већ да је током историје била независна од српске, то јест чисто црногорска. Упињу се из све снаге да би доказали да је православна црква у Црној Гори одувек имала своју посебност и да је СПЦ, служећи се у краљевини Југославији државом као полугом власти, наметнула православној цркви у Црној Гори да је српска. Наравно, они који познају историју цркве у Црној Гори и историју Црне Горе уопште, знају да то нема никакве везе с историјском истином, а то зна и велики део православног народа у Црној Гори, који је свестан своје националне истоветности с осталим делом српског народа, као и да је СПЦ једина њихова црква. Али иако је то тако, иако се то зна, можда је у овом политичком и историјском тренутку ипак потребно, с обзиром на агресивну пропаганду црногорствујушчих национал-шовиниста и комуниста, подсетити на неке чињенице из историје Црне Горе. У овом чланку ћемо изнети пред читаоце историјске податке о црногорским владикама 18. века: Данилу, Сави, Василију и Петру I, који су, поред тога што су се налазили на челу цркве у Црној Гори, били и врховни главари који су њом управљали и који су били заточници српства у црногорском народу. Одабрали смо да о њима пишемо, јер су они били први црквени великодостојници који су после Црнојевића управљали Црном Гором.

За првог међу њима да одмах кажемо да је то онај исти владика Данило који је главни лик Горског вијенца бесмртнога Његоша. Иако је, можда, најснажније извајани лик у целокупној српској књижевности, не само 19. века него уопште, он је личност која је и стварно постојала у историји Црне Горе и српског народа. Али и као историјска личност, он је „једна од најмаркантнијих фигура наше историје“ (Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од 16. до 18. века, СКЗ 1990., стр. 250). Данила је за владику цетињског устоличио српски патријарх Арсеније III Чарнојевић. Пошто се патријарх тада већ налазио у Мађарској, где је прешао с народом у великој сеоби Србаља, Данило је хиротонисан у Сечују, јуна 1700. године. Отишао је у Мађарску да се завладичи а не у Пећ, то јест у Пећку патријаршију, „пошто није желео“ да чин владике „добије од наметнутог патријарха Калиника“ (257). Али је у сваком случају устоличен у окриљу СПЦ. То је било и нормално, јер је владика Данило себе сматрао предводником српског народа у Црној Гори. У запису на једном рукописном примерку књиге Светоје евангелије (252), који је купио „ценоју златиц пет“ од некога Ивана Калуђеровића, за себе је записао ово: „Данил, владика цетињски Његош, војеводич србској земљи“. То Светоје евангелије је оковао у сребро и украсио образима (ликовима) Христа и четири јеванђелиста, и приложио „у патријаршији пецкој храму вазнесенија Христова“ (запис је објављен код Љубомира Стојановића, у књизи Стари српски записи и натписи, II, бр. 2606).

Владика Данило је био заточник српства међу православним народом Црне Горе, Брда и Приморја. Први његов запис од 17. јула 1699. године сачувао се такође на једној књизи. У запису је изражавао радост што је купио „душеспаснују књигу житије сватаго Сави прваго архиепископа и учитеља србскаго“. Себе је у том запису скромно назвао „грешни и смерни Данил, наречени владика цетињски“ (252). Даровао ју је своме манастиру на Цетињу. И тај је запис објавио Љ. Стојановић у истоименој књизи, I, бр. 2059.

            Патријарх Арсеније је владику Данила завладичио као архијереја Зетско-приморске епархије, која је била основана још од светог Саве. У синђелији коју му је тим поводом издао, он набраја сва места његове епархије: Црна Гора, Кртоле и Луштица; градови: Бар, Скадар, Улцињ, Подгорица и Жабљак; затим Зета, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Белопавлићи. Његова је дијецеза обухватала и Боку Которску (263).

Да споменемо још једно надовезивање владике Данила на српску историјску традицију. У посланици цногорским главарима из 1714. године, која је сачувана једино у италијанском преводу, он их кори што су, док је био одсутан из Црне Горе, дозволили да их смути отоманска сила. Уверавао их је да му тада не би било жао да умре заједно са њима, и у том смислу је написао и ове речи: „Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа часно и славно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобиловић, који уби цара на Косову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца (...) оставивши послије смрти вјечну славу“.

Из података које смо навели из књиге г. Мирослава Пантића, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од 16. до 18. века, недвосмислено се потврђује да се владика Данило попео на владичански трон тако што га је хиротонисао патријарх српски Арсеније III Чарнојевић, као поглавар Пећке патријаршије која је у оно време оличавала српску цркву. То је било и природно, јер је епархија којом је управљао била основана још од светог Саве, првог архиепископа српског, а то је и остала не само до владике Данила, него све до данас.

Наредни владика који је преузео да управља Црном Гором после смрти владике Данила, био је Сава. И њега је, и то још за живота владике Данила, завладичио патријарх српски Мојсије Рајевић 1719. године (369). Он је, све до 1735., био само „спомоћник“ свога  стрица, и тек после његове смрти је преузео да и формално а и фактички управља Црном Гором. Иако то није предмет овога чланка, ипак је потребно напоменути да је владика Сава, током своје дуге владавине, само краткотрајно био без неког с којим је био присиљен да дели власт. То је најпре био његов брат од стрица, млади архимандрит, а касније такође владика, Василије, и, много година доцније, незнани пустолов који је себе називао Шћепан Мали („Stefano piccolo“).

За владику Саву рећи ћемо да је он с поносом истицао да је „рода часна и света словено-сербска-герцоги черногорски, равно тако патријархи и архијереји, свештеници и поштени људи, главари и офицери“ (397). Истичемо посебно да је владика Сава био уверен у то да су и дубровчани национално и по крви такође Срби. Ово се види на основу података да им се он, заједно с владиком Василијем, обраћа „како Серљи Сербима и својијема суседима“ (397). У Дубровачкој републици он је очигледно видео државу народа коме је припадао, када је писао: „И драго нам је владање ваше, који се ви јоште од нашега сербскога језика находите“; „Ваша славна република зна да је све господство и слава србска пала и ништо није остало до вас, нако један цвијет на вас свијет, што јоште може се сербска земља вама похвалити“ (397). Дирљиво, али и снажно и непоколебљиво уверење изражено у овим речима владике Саве, казује потомцима оно што су најодлучнији умови који су водили Црну Гору мислили о српском националном идентитету на том тлу.

Владика Василије је своје опште и, посебно, историографско образовање, које је стекао из књига, највише употпунио „боравећи између 1749. и 1751. у Пећи, средишту патријаршије српске, где га је призвао ондашњи патријарх Атанасије II Гавриловић“, образлажући свој позив тиме „да послужи неко вријеме престолу духовијенства сербскаго“ и „ да се код патријарха поучи“ (409). А и касније, кад се налазио на свом врхунцу, у свом спису Историја о Черној Гори, који је обимом мален, владика Василије се потписао: „Смирени митрополит черногорски, скендериски и приморски, и трона серскаго егзарх Василије Петровић“ (420). Владика Василије, који се потписивао и као „смирени пастир славено-сербскаго и черногорскаго народа“ (422), устао је у одбрану царског порекла српске династије Немањића. Огорчила га је тврдња Мавра Орбина у Краљевству Словена (Il regno degli Slavi), што је „за онај славни род Немањића, царева србских“ (423) написао да воде порекло од неког незнатног попа Стефана „от Пљеваљ из Херцеговини“. По њему, Немања је син Беле Уроша, „који је потицао од фамилије Ликинија и Теодоре, сестре Константина Великог, и живео је у Зети“ (423). Он се притом позива и на изворе, а то су „многије историје древније“ које се налазе „во Атонској горје у Хиландару“, а у Србији „у лаври Студеници, у Дечани, у србској патријархији пекској, у митрополији черногорској цетинској“, где се налазе подаци, како вели „о царјех сербских и герцогјех черногорских“ (423). Са овим и оваквим сазнањима и схватањима, владици Василију не би никако могло пасти на памет ни да је црногорски народ неки други народ од српског, нити да црногорска црква није интегрални део српске цркве.

Немамо намеру да овом приликом улазимо у излагање историјских чињеница које се односи на раздобље када су Црном Гором управљали владике Данило, Сава и Василије. Али је сигурно да не може бити никакве сумње да се црногорски комунисти и национал-шовинисти, као ни представници тзв. Црногорске православне цркве, не могу позивати на историјске чињенице како би доказивали да је црква у Црној Гори, током владавина владика Данила, Саве и Василија, била независна од српске, односно аутокефална. Данило, Сава и Василије нису били архијереји ЦПЦ, мада су били црквени поглавари у Црној Гори, који су, уз то, управљали том земљом и народом у тим тешким и смутним временима њене историје.

Владика Петар I Петровић, „Свети Петар Цетињски“, своје владичанске и државничке дужности је преузео у 18. веку, преневши их на свог синовца Петра I I Петровића Његоша, на самом крају треће деценије 19. века, тиме што га је одредио за свог наследника (владика Петар I је умро на Лучиндан 1830). Владика Петар I је још за живота уживао неподељено поштовање у читавом „славено-сербском народу“, како је он називао Црногорце, као и код „остале браће Србаља“ (437). То је свакако један од разлога што је после смрти проглашен српским светитељем. Иначе, зна се да је владика Петар I завладичен у Сремским Карловцима (478), где се налазило седиште избегле српске архиепископије.

У вези са националним ставовима владике Петра I навешћемо један податак који се налази у књизи г. Мирослава Пантића, коју смо користили за овај чланак. У књижици под насловом Неколике пјеснице – старе, нове, преведене и сачињене С. М. Сарајлијом (то јест Симом Милутиновићем), која је штампана у Лајпцигу 1827. године, објављене су, уз остале, и четири песме које уместо наслова имају натпис Мирослава Пантића, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од 16. до 18. века, Мирослава Пантића, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од 16. до 18. века, I, II, III и IV црногорска. За ове песме наш познати предратни песник и историчар књижевности, Трифун Ђукић, утврдио је да је њихов „сочинитељ“ у ствари владика Петар I. У првој од њих, која је написана 1798., даје се савет читаоцу „да прихвати, за живот нека политичка, верска и морална становишта, која су (...) противтурска, патриотска и хришћанска“ (513). У другој, „црногорској“, писаној 1806, песник моли руског цара да „помогне усталој Србији“, која „жели турски јарам сврћи, - себ` слободу драгу стећи“, да „утврди своју слободу“ и „в род и родов` буде силна“, да „обнови `цркве и олтаре`“, да као „наша општа мати (...) границе распространи“ и „ „састави сву државу“, да „царствује и да цвјета – у Србију правда света“ (513-514). За четврту „црногорску“ г. Мирослав Пантић вели да можда и не потиче сва од самог владике. Но, поред ове четири песме, у цетињском календару Грлица за 1835. годину, објавио је његов уредник Димитрије Милаковић песму „спјевану покојнијем митрополитом Петром Петровићем Његошем на похвалу покојноме Карађорђију Петровићу“:

„Колико је српскога народа

Што се зове славенскога рода

(...) сваки своје дневи препроводи

У весељу и драгој слободи.“

А затим следе ови стихови:

„Преко Босне и Херцеговине

Да се с Црном Гором саједине,

Којано је, побре, од старине

У слободи вазда пребивала,

За слободу крвцу прољевала,

Како и сад што је пролијева.“

У овим стиховима је изложен најважнији део националног и политичког програма владике Петра I, па чак и више од програма. У ове је стихове владика преточио своју националну и политичку визију. Ова ода Карађорђу као да претходи истој таквој оди коју је четрдесетак година касније, као посвету „праху оца Србије“ (тј. Карађорђу), написао његов синовац Петар II Петровић Његош и ставио на почетак свог Горског вијенца, највеличанственијег дела српске књижевности. Карађорђе је очигледно изазвао дивљење обојице владика и пробудио наду у обнову јединственог српства.

Иначе, мисао владике Петра I, која се садржи у овим стиховима, нема потребе коментарисати. Она је јасна и недвосмислена. На жалост, међу Црногорцима су се нашли и такви којима то није јасно, попут Секуле Дрљевића, црногорских комуниста, Јеврема Брковића и пост комунистичких чланова тзв. Дукљанске академије са Мијатом Шуковићем, који је био члан ЦК СКЈ, а сада се издаје за „његошолога“, тј. за аутентичног тумача мисли и књижевног дела владике Рада.

Када се баци укупан поглед на овде наведене текстове црногорских владика и митрополита, више је него јасно да је у Црној Гори 18. и 19. века у народу живела једино свест о националној припадности српском народу, као и да је једина православна црква у тој земљи као и у Боки которској била она српска. Све данашње приче о некаквој аутокефалности црногорске цркве и суштинским разликама – то јест разликама у народносном смислу – између црногорског и осталог српског народа, потичу из србомрзачке кухиње Секуле Дрљевића, по диктату Стаљинове комунистичке интернационале. Историјске неистине и фалсификати које су они лансирали и лансирају помели су многе данашње Црногорце да забораве како су о томе њихове владике и главари, у ствари њихови преци мислили и шта су о томе говорили и писали.

Напомињемо на крају да смо преглед који смо дали у овом чланку о црногорским владикама, о њиховом националном ставу као и њиховој објективној и субјективној припадности ЦПЦ, направили углавном на основу података из поменуте књиге Мирослава Пантића (сви наводи, и они из текстова црногорских владика и самог аутора Пантића, су из ове књиге, с наведеним бројем стране иза сваког навода). Подсећање на ове податке неопходно је после разорног деловања комунистичке и посткомунистичке пропаганде која је активна више од пола века. Подсећање, макар и повремено, на то шта нам о томе казују аутентични историјски извори, један је од начина борбе за истину о овом питању, али пре и више свега за очување националног идентитета народа у Црној Гори.

Искра, Бирмингем, 01. марта 2008.