Prof. Dr. Rajko Doleček, DrSc., profrajkodol@quick.cz                   22/27.02.2008.

ZAŠTO JE NEZAKONITO  PRIZNANJE „REPUBLIKE KOSOVO“?

(kako gledaju na celu stvar prijatelji srpskog naroda iz Češke)

            Članci docenta J.Pelikána i J.Dienstbiera, koji informišu o krizi oko srpske provincije Kosovo (=Kosovo+Metohija) u češkom dnevniku PRAVO od 28.decembra 2007 i 8.januara 2008 treba još dopuniti podatcima, zašto je došlo do tako značajnih promena u etničkom sastavu (broju) stanovnika Kosova i Metohije (Kosovo, Kosmet, KiM) na štetu Srba. Odmah  na početku treba reći, da je predsedník Češke Vaclav Klaus rekao, pošto je bio ponovno izabran, da ne treba žuriti sa priznavanjem Republike Kosovo, da tu tek treba mnogo stvari objasniti, da ne dodje do ozbiljne greške. Tako nekako je to rekao. On je pokušavao i u prošlosti da  popravi greške  protiv Srba bivšeg predsedníka Havela, za koga je bilo svetinja, šta su rekli Amerikanci ili Evropa ( NATO).

Albanci ne upotrebljavaju naziv Metohija za zapadni deo Kosova sa gradovima Peć, Djakovica, Prizren, pošto grčka reč metoh znači crkveni imetak i pokazuje na hiljadugodišnje prisustvo Srba i pravoslavne crkve u ovoj oblasti. To u ostalom pokazuju i toponimi (geografski nazivi) ove oblasti. Na Kosovu i Metohiji je živela izrazita Srbska većina do XVII-XVIII veka. Još u XIX. stoleću je tamo živelo približno isto toliko Albanaca kao Srba i Crnogoraca. To se vidi iz izveštaja Joseph Müllera, ličnoga lekara pećkoga paše, objavljenog u Pragu 1844, Petra Kukolja, objavljenog u Beču 1871 i iz publikacije u  Beču iz 1899. Prema Mülleru je živelo u gradovina Peć, Prizren, Djakovica 57% Srba,  gradjana, pravoslavnih i muslimana (31 650 duša) i 43% Albanaca, muslimana i katolika (23 650 duša). Danas, posle etničkog čišćenja, omogućenog NATO agresijom u 1999, tamo ne živi više ni jedan Srbin. Vojno-geografska skica P.Kukolja iz prizrenskog mutesafirluka (okruga,  sandžaka) navodi u njemu 64% Srba i 32% Albanaca (318 000 Srba i 161 000 Albanaca). Danas u Prizrenu više Srba nema. Bečka publikacija (1899) o sandžaku Pljevlje i vilajetu Kosovo, već posle čistki Srba posle srpsko-crnogorsko-ruskog rata protiv Turaka  (1876-78), saopštava da u  sandžacima (sandžak je bila turska administrativna jedinica, više sandžaka je bilo u ejaletu, novije vilajetu) Prizren, Peć i Priština živi 44% Srba (pravoslavni, muslimani, katolici ?) i 48% Albanaca (muslimani, katolici), ili 166 700 i 182 650 duša. Danas tamo  Srba nema. Značajnijih starijih albanskih spomenika u Kosmetu nema mnogo, najviše ih je oko Djakovice, kuda  su Albanci-muslimani  prodirali iz Albanije. Većina spomenika je iz XVIII i XIX veka, kada su islamizirani Albanci postali tvrdom pesnicom turske uprave protiv Srba, a Srbi bespravnom rajom. Što se tiče turskih značajnih spomenika, njih ima  viče nego albanskih.

            Tokom popisa stanovništva u Kraljevini Jugoslaviji (1931) bio je odnos Srba prema Albancima na Kosmetu 35 : 60. U toku toga popisa nisu više Srbi-muslimani smatrani za Srbe, dok je to još u XIX.stoleću važilo. Tako da su se u tome popisu već videli elementi islamizacije i albanizacije Srba pod terorom tokom XIX.stoleća. Goranci su bili islamizirani Slaveni (Srbi), kao muslimani su se javljali etnički Turci u KiM. I romska manjina je bila većim delom muslimanska.

            Informacije o “Staroj Srbiji“ (=Kosovo+Metohija), o odnosima medju Albancima i Srbima, donosi u svojoj knjizi „Slavenski problemi“ (Prag, 1928) Tomáš G.Masaryk, prvi predsednik Čehoslovačke:-„Odnosi medju Srbima i Albancima su veoma neprijateljski, pošto se turski pritisak na Srbe ostvarivao preko Albanaca..Takav je bio neumoljivi pritisak Albanaca protiv Srba. Albanci su opljačkali Srbe, oteli su im njihovu zemlju: takim načinom je bila Stara Srbija   albanizirana.“ Masaryk govori o odlasku (isterivanju) oko 500 000 Srba iz šire oblasti Kosmeta u toku dva stoleća. Počelo je to sa Velikom  seobom Srba 1690, zajedno sa nevelikim brojem Albanaca-hrišćana, koji su napuštali zemlju radi zverstava Turaka i Albanaca-muslimana posle odlaska austrijske vojske, posle više masovnih bekstava u XVIII.stoleću tokom austrijsko-turskin ratova, posle brzih povlačenja austrijske vojske, tokom dva srpska ustanka protiv Turaka 1804 i 1815, oko Krimskog rata (1853-56), tokom srpsko-crnogorsko-ruskog rata protiv Turske 1876-78, za vreme grčko-turskog rata krajem XIX.veka.Engleskinje Paulina Irby i Muir MacKenzie su putovale kroz ovu oblast polovinom XIX.veka i primetile su njeno  slavensko obeležje. Svoj putopis su nazvale „Putovanja kroz slavenske provincie Turske u Evropi“ (Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe). Knjiga je izišla triput u Londonu, prvo izdanje u 1867. Izašao je i srpski prevod. Do 1992.godine je bila u Sarajevu i ulica gospodjice Irby.

            Protiv Srba, kao „raje“ bez prava  su islamizirani Albanci mogli da vrše nekažnjeni bilo kakvo nasilje. I kad su se ponekad Albanci-muslimani bunili protiv svojih turskih gospodara, nikad to nisu bili ustanci „na život i smrt“, koje su vodili Bugari, Crnogorci, Grci i Srbi. Islamizirani Albanci su bili zaštitnim zidom turskog carstva protiv hrišćana, protiv Slavena.Većina  sultanove garde su bili Albanci, mnogi turski ministri (veziri) su bili Albanci. Gospodari Turske su čak  preseljavali Albance u srpske oblasti carstva, kao verne sultanove saveznike i jednovernike. Kad je Kraljevina Srbija tokom Balkanskog rata (1912-13) oslobodila Kosovo i Metohiju od Turaka, tamošnji Albanci su to teško podnosili, pošto su izgubili  svoj položaj tako reći apsolutne moći nad Srbima, nisu ih više mogli bez kazne zlostavljati. O albanskom teroru je izišla 1899 u Beogradu knjiga diplomatske prepiske izmedju poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu S.Novakovića i ministra inostranih poslova Srbije  Dr.V.Djordjevića sa turskim ministrom Tevfik-pašom „Korespondencija o albanskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898-99“.Nasilja Albanaca su značila ubistva, pljačke, silovanja i otmice žena, skrnavljenje crkava, svirepo batinjanje albanskim siledžijama. Jedan stranac,  putujući Kosovom, je napisao, da je u ono vreme pljačka predstavljala za  poneke Albance  uobičajenu vrstu opstanka. A to je posle oslobodjenja Kosova i Metohije prestalo, ali  bande kačaka (kačak = razbojnik, odmetnik) su i  nadalje tu i tamo napadale i ubijale. Kada je 14-godišnji autor sa roditeljima putovao kolima preko Kosmeta za Jadran (1939), bilo je zabranjeno putovati po noći izmedju Peći i Djakovice, radi mogućnosti noćnih napada kačaka.    

            Značajne etničke promene su se na Kosmetu dogodile i tokom  Drugog svetskog rata (za Jugoslaviju 1941-45). Oko 100 000 Srba i Crnogoraca je bilo na Kosmetu (u to vreme od Mussolinija i posle 1943 od Hitlera sastavni deo „Velike Albanije“) opljačkano i  isterano iz zemlje, oko 10 000 je bilo poubijano. Autor je sa nemalim brojem tako isteranih Srba imao mogućnost da u okupiranoj Srbiji priča o njihovim  stravičnim doživljajima. Na imanja proteranih i ubijenih su se na Kosmet doselile desetine hiljada Albanaca iz Albanije. Posle rata Tito nije dozvolio delu isteranih Srba i Crnogoraca da se vrate na Kosmet, tek docnije se jedan njihov deo mogao da vrati. Tito je planirao, na početku uz Staljinovu saglasnost, stvaranje balkanske federacije (Albanija+Bugarska+Jugoslavija). Bio je posle razbijanja ustanka albanskih ballista (1945-46) prema Albancima relativno blagonaklon, tako da mu nije smetalo, što se na Kosmet ilegalno doselilo još oko 100 000 Albanaca. Posle pada (1966) svemoćnog ministra unutrašnjih poslova i Titovog potpredsednika, Srbina A.Rankovića, u značajnoj meri se raspao centralizovani  aparat državne bezbednosti. Počele su da njime upravljaju same republike i provincije, uključujući i Kosmet, uz sve veće centripetalne tendencije. Ustavne promene 1974  su dale provinciji Kosovo prerogative države. Posle toga  je rastao pritisak na Nealbance,  da se isele,  često uz upotrebu sile. Radi toga su Kosmet počeli Nealbanci, uglavnom Srbi i Crnogorci, da napuštaju a njihova imanja su kupovali Albanci. Kosmet je tako napustilo, radi etničke ugroženosti, iz ekonomskih razloga ponekad, oko 200-300 000, možda i više, Nealbanaca. Prilikom popisa stanovništva (1961) je na Kosmetu živelo 67% Albanaca i 28% Srba. Porast broja Albanaca na Kosmetu je bio i posledica njihovog neverovatnog nataliteta. Na Zapadu su to poneki nazivali „rat materice“. Osim toga su na Kosmetu živele stotine hiljada Albanaca ilegalno, doseljeni iz Albanije, iz Evrope.   Navodno je tako „ilegalno“ živelo na Kosmetu oko 400 000 Albanaca.

            Kako se uspešno radjaju dezinformacije u vezi sa brojem Albanaca na Kosmetu, pokazuju i reči predsednika  Evropskog parlamenta Hans-Gert Pötteringa (u razgovoru za dnevnik PRAVO, 21.februara 2008). On je naime tvrdio, „da većinu stanovništva Kosova već nekoliko stoleće pretstavljaju Albanci“. Odakle ova dezinformacija dodje gospodinu predsedniku ? Iz neznanja, ili za to, da pomogne albansku propagandu, pošto je  to sada dobro došlo bosovima  Evropske unije (EU), u vezi sa protivpravnim priznanjem „Republike Kosovo“ od jednog dela  država EU. Kad bi g.Pöttering pročitao na primer putopis gospodjica Irby i MacKenzie iz polovine XIX.veka, možda bi drugačije govorio. Neke češke TV stanice su polovinom februara 2008 mirne duše javile, da je na Kosmetu, u toku 10 nemirnih godina, bilo od vojske, policije i poluvojnih jedinica poubijano 10 000 Albanaca, šta apsolutno ne odgovara istini. Bilo je mrtvih sa obe strane, niko nije sasvim bez krivice, ali ovde treba uvek spomenuti, da je to teroristička organizacija OVK, koja je počela sa ubijanjem srpskih policajaca, činovnika, Srbiji lojalnih Albanaca, Roma. Vlada ima valjda pravo da održava red u zemlji, upros  razbesneloj propagandi. Da li to Zapad i njegovi mediji ne žele da ponove za njih za sada uspešne dezinformacije i izmišljotine o broju mrtvih u Srebrenici, u Bosni?                   

            Jugoslavija je Albancima sa Kosmeta obezbedila mnoga dostignuća, uključujući tu i vanredno produženo vreme života (life expectancy) radi poboljšanja zdravstvene zaštite. Tokom 1952-54 su tu muškarci „živeli prosečno“ 49 godina, dok žene svega 45. Ove neprijatne brojke su se vanredno popravile, tako da su u 1982-84 već bile za muškarce 68 a za žene 71 godina. Godine 1970 je u Prištini bio osnovan univerzitet, koji je pohadjalo sredinom osamdesetih godina oko 37 000 studenata, u tome 29 000 Albanaca. U to vreme je na Kosmetu na 1000 stanovnika bilo 19 visokoškolaca, dok ih je bilo u Čehoslovačkoj 10,9. Nepodesnim izborom predmeta na albanskom jeziku (napr. istorija, filozofija, lingvistika, itd) se mnogo studenta nije moglo zaposliti ni na Kosmetu, ni u Jugoslaviji, tako da je ne mali broj svršenih studenata otišao da napasa ovce, ili  je morao, kao Gastarbeiter, da ode u inostranstvo, da  nadje zaposlenje na manuelnom radu. U Prištini je osnovano više naučnih instituta, i sama Akademija nauka i umetnosti. U osamdesetim godinama XX.stoleća je na Kosmetu izlazilo 29 dnevnika, od toga 23  albanskih, radile su dve radio stanice  (73% programa na albanskom), jedna televizijska (80 % programa na albanskom). Više decenija je Srbija, kao „matica“ provincije Kosovo, dnevno trošila prosečno jedan milion američkih dolara, da se održi provincija u hodu, za punjenje planova njenog razvoja. Mnogo sredstava se trošilo za škole. Krajem osamdesetih godina je radilo na Kosmetu oko 1000 škola, obavezno pohadjanje škole je produženo na 8 godina. Nekad je bio problem, da roditelji šalju decu u školu. Tokom osamdesetih godina je do 45% fondova federacije odlazilo u Kosmet. Mnogi Albanci su shvatili značaj pomoći Srbije i Jugoslavije provincii. Mnogo ovih projugoslovenskih, prosrpskih, Albanaca je docnije likvidirano od Zapadom potpomagane terorističke organizacije OVK. Verovatno poslednji pokušaj Beograda, da se problem Kosmeta reši mirnim putem je bila Zapadom odbačena Konferencija 25.novembra 1998,u kojoj su učestvovale dve prosrpske (projugoslovenske) albanske stranke, Srbi, Crnogorci, kosovski Romi, Goranci (islamizirani Srbi), etnički Turci. Bio je predložen dvokomorni parlamenat, u kome bi gornja komora igrala značajnu ulogu, da   ne bi ni jedna narodnost mogla da majorizuje one druge.

            OVK, Oslobodilačka vojska Kosova (UÇK, KLA – Kosovo Liberation Army) je bila organizovana inicijativom Kosovskog Nacionalnog Pokreta (KNH) u 1993, ali „prve borbe“ ove terorističke organizacije su bile javljene 25 i 26.novembra 1997 (sela Lauša, Vodnik) u nemirnoj Drenici. Regrutovanje članova za OVK je bilo organizovano u albanskim klubovima Švajcarske, Nemačke, Belgije, Švedske, itd., dok se obuka ostvarivala u Nemačkoj (uglavnom u napuštenim NATO barakama), u Austriji, Švajcarskoj, Turskoj  (tamo su na primer bili na obuci Albanci iz Makedonie), u samoj Albaniji, docnije i u SAD. Vrlo je mučno, da ove zemlje nisu ništa preduzele protiv toga, da se u njima na veliko obučavaju teroristi, ubice (killers) i da se tamo za njih više manje javno prikuplja novac. Kako su se samo drsko kršili ugovori iz Helsinkija (1975) o nemešanju u unutarnje stvari država. Albanski radnici u inostranstvu su morali da plaćaju „porez za oslobodjenje“ (navodno 3% prihoda), za kupovinu oružja, za plate instruktora, za rad logora za obuku, za plate najamnika. Instruktori planiranih terorista su bili dobro plaćeni vojni eksperti američke, britanske, francuske, italijanske, nemačke itd. armije, kao o vojnici NATO snaga, bivši oficiri jugoslovenske armije (Albanci, bosanski Muslimani, Hrvati, Slovenci). Već više godina, iz nejasnih razloga, su protiv Srba istupali na prljav način Slovenci koji su se obogatili švercom oružja za štićenike Zapada u  gradjansko-etničko-verskom ratu u Jugoslaviji (Hrvate, deo bosanskih Muslimana, Albance). Slovenci su izgleda imali i specijalne logore za obuku raznih „ratnika“ (terorista ?).  

            Švajcarski časopis Der Bund je objavio članak (17.januara 1998):-„Tokom poslednjih nedelja dana je federalna policija  predala dokumentaciju, koja dokazuje, da UÇK (OVK) ima svoju logističku bazu u Evropi, a specijalno u Švajcarskoj…Već duže vremena militantni KNH u svome  časopisu „Zëri i Kosovës “(Glas Kosovara) zove pod oružje za oslobodjenje Kosova i podstiče dobrovoljce, da se pridruže borbi…i traži novčanu pomoć. KNH je otvorio svoj račun   u (švajcarskom) Bankvereinu, a slični računi postoje u Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Nemačkoj, u Češkoj. U poslednjoj je to bila navodno Komerční banka u Brnu, kao Fondacija za Kosovo, sa navedenim njenim tekućim računom.

Veliki deo  naoružanja se kupovao za novac iz trgovine  sa drogama. Albanska narkomafija je postala vrlo  moćna u Švajcarskoj, u kojoj se vrlo povećao broj legalnih i ilegalnih  doseljenika, Albanaca sa Kosmeta. Verovatno radi značajnog udela toga „albanskog novca“ iz trgovine sa drogama u njenim bankama, Švajcarska je vrlo brzo priznala Kosovsku kvazi-državu posle njenog proglašenja. U Kosovo i Metohiju se prebacio deo ratnika iz gradjansko-etničko-verskog rata u Bosni i Hercegovini (tokom 1998 navodno oko 300), uključujući tu „svete ratnike“, mudžaheddine. Sam Usama bin Ladin (još kao „prijatelj“ SAD) je dolazio  barem dva puta u Albaniju. Bogata albanska diaspora je veoma potpomagala pripreme UÇK  pošto je trebala bezbednu bazu za  sve uspešniju trgovinu sa drogama.              

Ovde ne treba zaboraviti to, šta je o OVK govorio američki predstavnik za Balkan Robert Gelbard (23 februara 1998 u Beogradu, na konferenciji za štampu, u  hotelu Hyatt Regency): -„Duboko smo uznemireni i jako osudjujemo neprihvatljivo nasilje…izvršavano terorističkim grupama na Kosovu, osobito Kosovskom oslobodilačkom vojskom, UÇK. To je bez sumnje teroristička grupa. Neprimam nikakva opravdanja…“Ali kao dokaz neprincipijalnosti SAD je tu činjenica, da je portparol Pentagona 29.juna 1998  izjavio: -„Ministar inostranih poslova (M. Albright) odredjuje specijalnom legalnom procedurom, kada neka organizacija postaje „terorističkom organizacijom“. Ovakvo opredeljenje nije bilo učinjeno u slučaju UÇK.“ U tome je ta prevrtljivost  i spremnost Zapada za podvalu, kada njegovi predsednici republike, predsednici vlade, ministri, generali i mediji pričaju i tvrde to, šta im baš třeba, iako to nije istina, tako  da  vrlo često istinu sasvim izbegavaju.

Radi toga je Harold Pinter budući dobitnik Nobelove nagrade za literaturu (2005) ovo tačno rekao o krinimalnoj NATO agresiji protiv Srbije (1999): -„Ovaj rat je akcija bandita bez ikakvog razmišljanja o mogućim posledicama…“ (austrijski Standard 20.maja 1999). U naslovu članka je  bilo napisano „Harold Pinter o banditima i ubicama“.Šta bi rekla Španija, kad bi u Francuskoj počeli Baski da javno skupljaju novac za terorističku organizaciju ETA i tamo vežbaju teroriste? Kako se ponašala Britanija prema teroristima IRA u Severnoj Irskoj? A kako Turci protiv Kurda?

            Kada je Zapadom potpomagana (Nemačka, SAD, itd.) albanska teroristička organizacija OVK počela na proleće 1998 da ubija na Kosmetu srpske policajce i činovnike, kao i prosrpske Albance i Rome, srpsko ministarstvo narodnog zdravlja, u saradnji sa UNICEF-om, je vakcinisalo 100 000 kosovske dece SVIH narodnosti, protiv poliomielitisa. Autoru je u to vreme rekla Dr.Leposava Milićević, ministar narodnog zdravlja, da ovo nije bilo uvek lako, kad se unaokolo pucalo. Ovu stvarno humanitarnu akciju niko sa Zapada nije ocenio.

            Posle podvale u Račaku, posle skroz nefer konferencije u Rambouillet, došlo je do  78-dnevne zločinačke NATO agresije protiv Srbije, bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN, na osnovu velikih izmišljotina. Agresija je značila ogromno razaranje, ubijanje i sakaćenje civila, upotrebu  zabranjenih kazetnih bombi i osiromašenog uranijuma, imala je strašne ekološke posledice. Vojska i policija Srbije (FRJ) su posle Kumanovskog ugovora morale da napuste Kosmet, koji je i dalje ostajao, prema rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti OUN (10.juna), sastavni deo  Srbije. NATO jedinice (kao KFOR) su trebale da osiguraju mir i bezbednost Kosova i Metohije. Ali, nerazoružane jedinice OVK su počele da pljačkaju, isteruju, kidnapuju i ubijaju Srbe, Rome, prosrpske Albance, da uništavaju njihove domove i stare srpske spomenike, manastire, crkve. Tokom nekoliko meseci je bilo ujištěno oko sto manastira, crkava, mnogi od jih iz XIII-XIV.veka. U Srbiju je pobeglo (bilo isterano) do 250 000 Srba, mnogo Roma i Albanaca, oko 100 000 Srba i Roma je ostalo u getima, bez zdravstvene zaštite, bez škola, bez mogućnosti zaposlenja, bez mogućnosti nabavka najvažnijih potreba za život. Otići iz geta je bilo moguće samo u konvojima KFOR koji su bili učestano napadani.           

            Dalji udarac za ljude iz geta je došao kao  „kosovska kristalna noć“ 17-18.marta 2004, kada je albanska ološ organizovano uništila daljih skoro 50 crkava i manastira, isterala 4000 Roma i Srba iz njihovih domova, opljačkala ih i zapalila, uništila, da nemaju kuda da se vrate. Bilo je ubijeno 20 ljudi, povredjeno oko 900, većinom surovo prebijeno. Krajnje kukavički su  se ponele nemačke i francuske jedinice KFOR, hrabro su branili od ološi (byvše OVK) napadane srpske i romske civile Švedjani, Česi, Slovaci, Irci i Danci -  medju njima je bilo 35 povredjenih. Odbranili su od pobesnele ološa ne samo ljude, već i predivni manastir Gračanicu, biser srednjevekovne srpske arhitekture, pod zaštitom UNESCO. Nemačke jedinice koje su trebale da brane ostatke srpskog stanovništva i  srpske starine u „carskom“ Prizrenu su se nekoliko stotina metara povukle i iz ne velikog rastojanja su posmatrale, kako rulja uništava sve, šta ni Turci za 500 godina svoje vlade nisu uništili. Bilo je spaljeno i porušeno više crkava, raško-prizrenska episkopija, bogoslovija, izgoreo je i hram Bogorodice Ljeviške koga nije  spaslo ni to, da je pod zaštítom UNESCO. Francuska jedinica KFORa je pustila albansku rulju da uništi u centru Kosova manastir Devič, iz XV.veka. Sve to se dogodilo  u prisustvu 17 000 vojnika KFORa i 4 000 policajaca UNMIKa. Ceo Kosmet je pun  napisa „SMRT SRBIMA“. Pre okulacuje KFORom je u Peći živelo oko 20 000 Srba, danas  ni jedan. Slična je situacija u Prizrenu, gde je u junu 1999 živelo oko 10 000 Srba a danas  tamo ni jedan više nema. Srbi su „nestali“ i iz Prištine.

            Rukovodioci samoproglašene „Kosovske republike“, koju pod pritiskom SAD i podmitljivog dela Evropske unije treba da prizna što više država., Hashim Thaci, Ramush Haradinaj, Agim Çeku i njima slični,  su počinili mnogo teških ratnih zločina protiv  Nealbanaca (uglavnom Srba i Roma), ali i protiv samih Albanaca koji  nisu odobravali njihove postupke. Zapad je sasvim „zaboravio“, da su praktički uzevši svi oni trgovali sa drogama, tako da su Kosovo i Albanija jedan od najvažnijih centara narkomafije u svetu. Da li se to sme dozvoliti? Šta će biti sa poslednjim ostacima ljudi, koji su do skoro naseljavali Kosovo i Metohiju, kojima je opljačkana njihova zemlja, kako je o tome pisao Masaryk 1928.godine, koji su  bili posle isterivani, ubijani i njihove hiljadu godišnje starine uništavane? DA LI SME DA SE DOZVOLI OVAJ NOVI KOSOVSKI MINHEN (kao kad su Češku 1938 godine prodali Engleska i Francuska hitlerovskoj Nemačkoj) koji će svojim posledicama da razbije i poslednje ostatke prestiža OUN, mira, prístojnosti i zakona?       

            Cilj Srba sada treba da bude, da se ujedine opet u jednu državu, i to što pre, da se  Srbiji pridruže Republika Srpska i Crna Gora  i…