Штампа: Светлана Васовић-Мекина: С дела на речи Постављено 02.04.2008
Тема:
Светлана Васовић-Мекина
С дела на речи
Лако је држати патриотске говоре и носити беџ „Косово је Србија”, али је знатно теже испунити оно што се обећа у кампањи, рекао је на предизборној конвенцији Демократске странке у Обреновцу Драган Ђилас. Мисао је заокружио у престоници речима: „Склоните се у страну (ви што само причате) и пустите нас да радимо”.
Раскорак између речи и дела огољен је на случају Косова где је највећи проблем што је све остало само на причи. Амбасадори који су враћени у Србију полако пакују кофере за повратак у земље које су признале Косово, а мистериозни „Акциони план за Косово” у пракси је имао једнаку тежину као папир на коме је написан. Политички врх Србије одбацио је једнострано осамостаљење Косова, а онда на томе стао чим је Приштина почела да преузима власт на терену…
Мук и изостанак деловања могу се у односима између држава претворити у признање неповољних чињеница. Тако је то кад речи не прате – дела. Међународни правници дефинишу мук као „прећутно признање” онда када процене да је од некога оправдано очекивана нека изјава или акт. Отуд ћутање може изазвати „утисак признања или прихватања”, у нашем случају, независног Косова.
Стога државе које желе да докажу да су у праву у неком спору покушавају то да покажу и на друге начине, а не само речима. Тиме доказују да не „блефирају” и да мисле озбиљно. Зато су важни протести на Косову и грађанска непослушност обесправљене српске мањине, па је у најмање руку неочекивано да се министарство за Косово и Метохију нашло у жижи критике министра одбране лично.
Ништа није мање важан ни „фактор време”. Познато је да треба брзо повући потезе којима се оспоравају незаконите радње. У супротном, како уче правила међународног права, такви потези могу се касније сматрати „окаснелим, и без учинка”.
Српска влада је после проглашења самосталности Косова реаговала рационално и одмерено. То није била погрешна одлука. Проблем је што се ту заглавила. Влада која оцењује да је отцепљење Косова груба повреда интегритета земље морала би, рецимо, да покрене тужбе против држава које су признале Косово, посебно јер су тужбе биле најављене још пре осамостаљења покрајине.
Неодлучност дела некадашње владајуће коалиције који се данас хвали „делима”, а у вези с Косовом остаје на празним фразама, може да значи и признање стања које је створено против интереса Србије. У свету још важи правило према коме никакво стицање подручја које произлази из претње силом или употребе силе – не може бити признато као законито. Уколико би Србија добила судски спор, имала би на својој страни аргумент више у одбрани своје целовитости, а ако би се међународни судови прогласили „ненадлежним”, бар би демонстрирала своју одлучност и показала да се у одбрани својих права на првом месту ослонила на мирољубива и правна средства.
Оклевање Србије око „начина делања” сваког дана све више води ка „де факто” признању државности Косова, што је на Брду код Крања поздравио Хашим Тачи. Ако је већ тако, зар не би било поштеније да они који би да причају једно, а раде друго – то јасно кажу грађанима? Па нека бирачи одлуче ко ће да прича, а ко ће да ради. И шта да се ради.
