ТРАГ У ВРЕМЕНУ ИЗ ЦРНОГ ШЕШИРА

СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ НА КОСМЕТУ ИГРАЈУ БЕТЛ

Да ли УН доживљавају судбину Лиге народа и свих у историји познатих сличних организација? Да ли је Савјет безбједности изгубио она овлашћења која му даје Повеља, с обзиром на то да су и овог пута, поводом Космета, САД заобишле и минимизирале његову улогу, као најважнијег органа ОУН? Зашто су САД пребациле проблем Космета на Европу?

Пише Комнен Коља Сератлић

Ако се у овим временима упитамо о настанку једне универзалне интернационалне организације као сто су УН, онда томе питању можемо приступити са више аспеката. Такође, примарно је говорити о идеји настанка ОУН, оној фундаменталној идеји која је својствена мирољубивом инстикту човјечанства свих историјских фаза и свих меридијана. Значи, постојање и оснивање ОУН не може се само посматрати историјско-позитивистички, већ понајприје социолошки и философски.

Не може се заобићи ни Платон (који је имао сталну жељу да својом мишљу помогне владарима у стварању таквог друштвеног поретка који ће најбоље одговарати грађанима свих земаља), ни Аристотел (човјек је “зоон политикон”, што ће рећи да је нужан и примаран начин људског испољавања политичко бивствовање, што упућује на закључак да се створи такав свјетски поредак који може допустити да се у човјеку, у заједници помире противурјечности његових захтјева). Хеленизам потврђује наведене ставове, јер човјек тада први пут постаје грађанином свијета.

Код стоика политичка универзалност у периоду раног хришћанства прелази оквире стварних свјетских могућности. Иако је у почетку хришћанство само на религиозном плану остварило универзалну једнакост свих хришћана (сви воде поријекло од једног Бога и сви имају право на спас од једног истог Христа), оно је ипак проширило и политичке видике стварног живота заједнице.

Папска држава још у средњем вијеку као и данас игра једну недопустиву политичку улогу, односно то је срамотни покушај католичке цркве да се домогне политичке власти и да божанско право наметне овоземаљском праву. Познати су сви крвави сукоби које је имала са европским владарима (француским, шпанским, њемачким). Зато је још давно један наш мудри професор рекао “да католичка вјера није вјера већ занимање”.

У средњем вијеку, иако познат по милитаризму, не смију се заборавити прве идеје и зачеци планова за осигурање свјетског мира (Пјер Дибоа 1306. залаже се за успостављање концила кнезова и сталног суда). Касније се рађају велике личности, од утописта до Лока, Спинозе, Русоа, а затим Канта, Фихтеа, Хегела и др. који заговарају космополитизам и свјетски мир. Сломом Наполеона ствара се Света алијанса да чува мир и земље од разних Наполеона. Убрзо ће та Алијанса постати жандарм Европе. У крви је угушивала све прогресивне покрете. Ова болест ће постати болест свих организација, укључујући садашњу ОУН.

Свијет је одахнуо након крвавог I свјетског рата и оснивања Лиге народа. Међутим, показало се да су је основале велике силе, које су играле главну улогу и која им је служила да им осигура монопол владања у свијету и да буде жандарм новог поретка. Познато је како је завршила Лига народа (СССР није био члан, Пакт Лиге народа није имао демократски карактер, затим иступају Јапан, Њемачка и Италија, јавља се фашизам).

У току II свјетског рата рађа се поново идеја о оснивању једне универзалне организације, од Атлантске повеље до Дамбартон Окса и одржавања прве скупштине у Сан Франциску. Осим Генералне скупштине органи ОУН су Савјет безбједности, Економски и Социјални савјет, Старатељски савјет, Међународни суд правде и Секретаријат. У овом контексту задржаћемо се на Савјету безбједности и принципу једногласности (гласање у Савјету безбједности). Према члану 27 Повеље који се односи на гласање, главна функција СБ односи се на очување међународног мира и безбједности. Дакле, за сва суштинска, материјална питања сталне чланице СБ, односно велике силе, морају постићи једногласност, иначе одлука не може ступити на снагу ако постоји један негативан глас било које велике силе, сталне чланице СБ, иако би све друге чланице, сталне и несталне, гласале позитивно. Зато у духу Повеље не постоји вето, већ принцип једногласности, што значи да стална или сталне чланице не подносе вето. САД, В. Британија и СССР, свака због својих разлога прихватиле су ту Јалтску формулу, односно овакав начин гласања.

Убрзо послије II свјетског рата СБ се нашао у ситуацији да није могао одговорити својој функцији. Зато Генерална скупштина добија већи значај који јој није дат у Повељи. Постаје орган (учествују све државе чланице равноправно) који добија примарну улогу у спровођењу основних циљева ОУН. Доношењем чувене резолуције “Уједињени за мир” 03.11.1950. године сматра се да је извршена највећа промјена Повеље, а да Повеља формално није мијењана. Први члан те Резолуције гласи: “Уколико Савјет безбједности услед непостојања једногласности самих чланова не може да предузме мјере за обезбјеђење мира или рјешење проблема, може се сазвати Генерална скупштина на приједлог већине било којих чланова СБ или већине чланова ОУН”. Карактеристичан је и последњи Четврти члан: “Стварање Комитета за колективне мјере од представника 14 држава-чланица ради проучавања и извјештавања о методама који би се колективно користили у циљу јачања и одржања мира, безбједности и рјешавања проблема мирним путем”.

САД, ВБ, посебно неке несталне чланице, па и Русија нису на св. Николу (није случајно сједница СБ одржана на тај велики православни празник) предложиле да се проблем Космета пренесе на Генералну скупштину. Напротив, САД су сада тај свјетски проблем пренијеле на Европу, иако су за Космет искључиво надлежне ОУН, односно СБ (Резолуција 1244).

Са економског аспекта, САД уједињену Европу доживљавају као садашњег и будућег највећег ривала. ЕУ би могла постати гробар САД. Појава Путина и снажне, прије свега економски, Русије још више је убрзало да САД увале Европи врућ кромпир и увуку је у сукобе, а Европа је увијек била буре барута, а не Балкан, јер је она започињала крваве ратове. Да ли су европске земље свјесне шта се све може догодити након разбијања Србије и отимања Космета? Да ли су свјесне ланчаног реаговања да се на сличан начин рјешавају друге неуралгичне тачке којих сада у Европи има више од 40? САД, уз велику подршку свог сателита у скоро свим локалним крвавим ратовима ВБ, а нажалост и Њемачке, успјеле су да Европа најприје постане америчка Европа, а не азијска Европа. То, нажалост, своједобно нису увидјели ни Кол ни Горбачов, а да се не говори о Јелцину и његовој политичкој и криминалној гарнитури. То нису схватили ни они који су владали на овим просторима након Броза, да ће побједом америчке Европе, умјесто азијске Европе Србија и Срби бити деструисани.

Након петооктобарске револуције тзв. демократском режиму ДОС-а САД нису дозволиле да рјешава питање Космета. Одиграле су игру бетла, тако да су наговориле руководсво Србије да сједне за сто и то на највишем нивоу и у страној земљи са представницима Приштине, Шиптарима који су углавном били или су на листи Интерпола или су доказани терористи. Тако су, као у бетлу, стално двојица играла против трећег – Србије. Руководство Србије морало је искључиво сјести за сто са представницима САД и ријештити питање Космета. Сада је, послије 17. фебруара 2008. године, све већ касно, али то руководство упорно инсистира на наставку разговора са представницима националне мањине као да се ради о сувереној страној држави. Поново сањају (piccolo diplomatico Јеремић стално прича неке небулозе) да ће сједнице СБ (обмањују овај унесрећени народ и бираче само због заказаних избора и смртног страха да ће побиједити патриотске снаге над такозваном флоскулом “И ЕУ и Космет") и мајка Русија спасити Космет (зашто мајка Русија када су за мајку изабрали САД, или како у Скупштини рече министар спољњих: “…после двехиљадите државу и дипломатију смо окренули неким другим приоритетима… извршили смо еврозију дипломатије”).

Када је Русија у питању, одиграна је орекестрација страних најамника против сарадње са том земљом, чак и у Парламенту, гдје се виче, гестикулира, пријети да “Србија не смије постати слугењара Русије”, како рече једна муцавица и нарикача, бивша амбадорка у Мексику, са нешто нижим вокабуларом пиљарице са Бајлонове пијаце. Осим изјава високих руских достојанственика, требало би и даље размишљати и узети у убзир последњу опомену нижег дипломатског чиновника (тако се то ради у смишљеној спољној политици, зато и служе, између осталог, нижи дипломатски чиновници) Руске амбасаде Олега Џиза: “Наш став је апслоутно јасан, сада је лопта на вашој страни. Сада је на вама да одредите правце којим хоћете да кренете, да би и ми знали како да се понашамо. Економско улагање Русије у Србију није једино што је потребно”. Шта је још потребно, знају то они који обмањују српски народ. Одговор је на жалост познат. Србија није располућена, Србија је за америчку Србију, а не за руску Србију. Србија је, еврослинаваца и тзв. европска, блокирала ратификацију споразума са Русијом, што је Путин недавно изузетно оштро осудио.

Европа је, што је знао и најбаналнији аналитичар, ријешила питање Космета, дакако на челу са Рупелом, оном громадом месишта и костију, а мале памети, представником антисрпске политике у Словенији и Европи, наследником Кардеља, Крајгера, Доланца и других србомрзаца. Приче и пријетње о прекиду односа са државама које ће признати Космет као независну државу су приче за малу дјецу. Но, како у те пријетње нико није повјеровао, многе државе, са САД на челу, су се већ изјасниле гласно и јасно за независни Космет. А прекид односа? Нема нико ту петљу, политичку петљу да прекине односе са САД и склопи споразум са Русијом.

Да ли постоје макар мали изгледи да Србија изњедри друге и другачије људе који би се организовали и предузели конкретне мјере, акције, јер без чврсте организације, све ове наше причаније падају у воду. Владари из сјене не причају, они дјелују и то свакодневно и на свим пољима.