Саша Кнежевић, Ален Новалија: Светогорским стазама III

ВАТОПЕДИОН... («купинјак»)

После три сата хода смо из даљине угледали Ватопед. Са радошћу смо се спуштали, сада по оном „великом“ путу. Мирно расположење је покварио манастирски комби који се враћао из Кареје са поклоницима. Поред нас је пројурио као да је на некаквој трци, да се нисмо благовремено склонили било би свега.

Ушавши кроз манастирску капију најпре смо се упутили према цркви, у којој је тада била вечерња молитва. Дошли смо већ пред сам крај службе. После службе нам је пришао неки млад и леполик монах, именом Матеј, који је нама и још тројици Руса (од којих је један завршио богословски факултет у Београду и научио српски) на енглеском језику почео казивати о краткој историји манастира, о светињама - чудотворним иконама, и дакако, моштима светих. Грцима, који су били у другој групи, те исте ствари су излагали на грчком.

Прво је почео да нам објашњава о историји манастира и о чудотворним иконама. Када би осетио да га неку ствар нисмо разумели казао би је још једном. Тек када би био убеђен да смо га схватили (поготово то важи за наше Русе) настављао би са излагањем.

Ватопед има седам чудотворних Богородичиних икона, од којих су уз две везани необично занимљиви догађаји. Икона „Утешитељка“ испрва није изгледала онако као што данас изгледа. Била је насликана на зиду поред црквеног улаза. Док је једно јутро црквењак откључавао врата цркве, Пресвета на икони проговори: „Пазите, опколили су вас пирати и хоће да вас нападну!“ Тада Син Њен који јој седи у наручју, у праведном гневу подиже руку и њоме затвори уста својој Мајци, рекавши: „Не упозоравај их, Мајко, јер они су лоши монаси и не треба то да знају!“ Онда Свемилостива скину руку свога Сина са уста и рече још једном: „Затворите капије и одбраните се.“ Преплашени и збуњени црквењак отрча, обавести братију, те се одбранише од гусара, а икона остаде у истом положају до дана данашњег: Богомајка скида са уста руку свога разљућеног Сина. Монаси су касније фреску изрезали са зида и од ње направили „обичну“ икону.

Друга знаменита чудотворка је такозвана „Заклана“: у манастиру је живео неки млађи монах, брз на љутњу. Стално је каснио на обеде, тако да му је једном кувар ускратио вечеру. Овај се толико разљутио да је од једа отишао пред свету Богородичину икону и бесно зароптао: „Колико се само трудим за Тебе, каквим се напорима излажем, а Ти ми чак и вечеру одузимаш!“ Уто је потегао нож и зарио га у десни образ Царице небеске. Истог трена је из посекотине потекла крв, а калуђер је страшно јаукнуо и срушио се на под. Кад су дотрчала друга братија, нашли су монаха слепог, са усахлом руком и ножем поред себе, а на образу иконе се још видио траг крви (он се и данас види). Брзоплети монах се сместа дубоко покајао, те је у сузама и великом смиривању провео дуги низ година. Затим се игуману те обитељи у сну приказао анђео и обавестио га да се гневљивом калуђеру грех прашта, те да ће му се изнова повратити вид; једино његова десна рука ће остати у веке векова осуђена на муке у паклу. Тако и би: онај монах је умро добром смрћу, од њега је остала само рука (то нису мошти, упозорава нас монах) која и данас стоји као сведочанство нашем поколењу, црна, ружна, нераспаднута, иако је кожа на њеном горњем делу понегде отпала ради силног пипања небројених манастирских посетилаца.

Прича нам и о икони “Устрељеној”, која је своје име добила што је била устрељена од неког, чини нам се, унијата, који се касније у очају обесио. Прича нам и о икони, коју је неки монах у страху пред најездом гусара да је не би уништили, помоливши се Пресветој, сакрио са упаљеним кандилом у бунар. Он је био ухваћен као роб и продан на Крит, док је манастир био порушен. Када се после седамдесет година вратио као слободан из заточеништва у новообњовљени манастир, најпре је запитао монахе да ли су пронашли његову икону у бунару.  Када су погледали у напуштени бунар имали су шта да виде. Икона је за све то време, држана неком невидљивом силом, стајала у ваздуху изнад воде са упаљеним кандилом!

                После су нам биле изнете свете мошти за целивање. Целивали смо мошти светих: апостола Вартоломеја, Григорија Богослова, Димитрија Солунског, непознатог ватопедског монаха, Евдокија, Пантелејмона, Трифуна, Теодора Стратилата, Параскеве, велико-мученика Харалампија (који је за Христа пострадо у својој 113 години), Јована Златоустог, а видели смо и лево нераспаднуто ухо потоњег, на које му је шаптао свети апостол Павле док је он писао тумачења посланица. Веома дирљив призор. Лобања медено жута, опточена златом и сребром, а ухо нераспаднуто, вири иза враташца на оквиру од племенитих метала. Поклонили смо се  делу часног крста. Тада смо могли непосредно да себи представимо Христово страдање на Голготи. Христово Дрво има невероватан мирис. Наиме, мирише на миро, као и свете мошти, само да је мирис мало јачи. Поклонили смо се и Богородичином појасу, најчудотворнијем предмету у манастиру. Отац Матеј нам је испричао и за неког америчког калуђера коме су дали комад обичног платна које је лежало уз Богородичин појас; он је то платно исецкао и парчиће поделио неплодним паровима у Америци: сви (њих двадесетак) осим једног пара су добили близанце.

          После целивања моштију нам је отац Матеј поново пришао и наставио са започетим излагањем. Неко из наше групе га је упитао, какав је оно саркофаг, што се налази на десној припрати, пред којим сви метанишу и моле се пре но што изађу из цркве. Отац нам је испричао следеће: „Предање каже како су манастир после арабљанских пустошења почетком 10.века потпуно обновила три брата из Адрианополиса: Атанасије, Николај и Антоније. Неке неверне Томе су сумњале у то, те су отишли чак тако далеко да отворе гробницу у којој су браћа по Предању сахрањена. Прво су нашли само два костура који су држали таблице са својим именима, да би након дубљег копања пронашли и трећег брата, који је у руци држао упозорење да су прекршили Божију вољу и да их одмах поново закопају.”

Био нам је дат знак да је време да изађемо из цркве, јер се она морала закључати због вечере.  Скупили смо се пред трпезаријом која се налази испред цркве, неких двадесет метара. Уморни од пута и стајања  мало смо одахнули, јер сад смо могли да седнемо, док нам је са друге стране било жао да изађемо из ватопедске цркве, какве нема, чинило се, ни на небесима.  Упитали смо неког смиреног монаха колико има до Хиландара и он нам је кротким гласом рекао: „Три и по сата“. Препознавши да смо Срби и откривши нашу намеру да се докопамо Хиландара, саветовао нам је да останемо у Ватопеду, јер ће нас иначе ухватити ноћ. Овај позив смо схватили као Божији Промисао, а још док смо се натезали да ли да одемо или не, зачуло се звоно које је означавало почетак вечере. И он нас је, својим смиреним очима и кретњама руку према трпезарији, увео унутра. Иза нас су се затворила трпезаријска врата и ми смо сели на последњи сто до врата. Било нам је мало непријатно јер нисмо још познавали манастирске обичаје. Уставши и помоливши се Богу сели смо да једемо. Док је монах читао житија светих за тај дан (у манастирима се за време јела читају житија светих) ми смо за све што бисмо окусили, претходно упитали неког Грка, да ли у томе има уља, пошто нисмо хтели да се омрсимо. (Јер, у неким манастирима однедавно чак и средом буду јела спремљена са уљем). Вечера у Ватопеду је посебан доживљај. Сваки гутљај хране је пропраћен светим текстом и молитвом. Шта значи благословена храна зна само онај који је имао прилику да обедује у манастиру. После датог знака за крај јела и прочитаних молитава изашли смо са благословом игумана у двориште овог велелепног града где смо срели оца Матеја и наше баћушке. Сада је разговор протицао у мање напетом расположењу, мало смо се опустили и почели да га запиткујемо, након што смо се отарасили треме у вези са причањем на енглеском језику. Тада нам је рекао своје име, као и то да је Американац грчког порекла. Тек ту се развила она права „расправа“, где смо у кругу причали свако са сваким на три језика. Брат Матеј нама, ми баћушкама, па баћушке Американцу и тако даље.

Рођени Американац нам каже да је на Атону било доста његових сународника,  нарочито у манастиру Филотеју, али је игуман тога манастира (Јефрем) покупио сву америчку братију и одвео их назад у њихову постојбину, где су установили дванеаест манастира за десет година – сваки игуманов ученик постао је нови игуман. Са оцем Матејем се повела и неизбежна реч о односима Америке и Србије. Ми, кажемо, знамо да Срби испаштају ради својих грехова, зато што их Отац небески неизмерно воли, те хоће да се кроз страдање покају и обрате правој вери и животу, али нам се чини да Матеј није баш до краја разумео да посреди нису искључиво и једино наши греси, већ да нечастиви користи погодну прилику и слама задњи политички отпор на путу ка свеобухватној светској власти.

Већ се почело мрачити и отац Матеј нас је оставио (због свог келијског правила), те смо са нашим ранцима пошли у гостопримницу да нађемо собу за спавање.

Међутим, прилази нам неки млад грчки калуђер и пита на српском: „Срби?“ - Кажемо: „Јесмо.“ „Босанци?“ – Кажемо: „Јесмо.“ А он ће на то: „Тврда глава босанска!“, смије се и куцка по глави. Када смо убрзо упознали још неколико монаха који су били добро потковани у босанским шалама и узречицама, па нисмо знали шта да мислимо о томе. Онда су нам објаснили да је у Ватопеду тренутно запослено пет босанских радника, од којих смо двојицу и упознали. Они су их поучили свим нашим шалама и обичајима, причали им о Босни, о животу у њој итд. Занимљиво, уместо да се наши Срби науче грчки, они Грке научили српски.

Добивши собу, распремисмо се, опрасмо и уз молитву легосмо да спавамо. Већ ионако смо својом гласношћу реметили мир у манастиру. Сутрадан је ваљало устати ујутро у 3:45 на почетак богослужења.

Следећег јутра смо први пут присуствовали читавом грчком и светогорском Богослужењу, које је, како рекосмо, почело рано ујутро. Начин вршења богослужења, појање, ред, дисциплина, невидљива јерархија која прати читав ток петочасовне службе су само нека од обележја  ватопедских монаха.

Стекли смо дојам да у Ватопеду има много веома образованих монаха – факултетлија и доктора. Ватопед са својим саборним храмом, 16 параклиса и мноштвом других грађевина изгледа као мали град. Обичај је да се бдење и јутрење служе у главној цркви, док литургија протиче у околним параклисима, од којих у сваки дође по неколико калуђера. Посебну славу овом средњевековном граду дају и 43 ватопедска светитеља (некадашњи монаси) који су на црквеном календару и од којих су неки били чувени патријарси.

После бдења и јутрење (ни приметили нисмо како брзо су пролетила четри часа) смо пошли са групом монаха у један од параклиса у коме се тога дана одржавала служба као и у неколико других капела. Овај наш је био знаменит по свом исцелитељском значају. Многи морнари и војници који су у ратовима задобијали тешке ране, бивали су ту лечени. То нам је испричао један од двојице кљастих, који су били са нама у параклису.

После молитве био је спремљен ручак (на уљу) али га ми нисмо јели, већ смо појели нешта посно. После обеда нас је опет сачекао наш отац Матеј који нам је показао параклис светога Саве и Симеона, који су подигли Отац и Син. Ту се налази и најстарија фреска светог Григорија Паламе, коју је живописао неко ко је Григорија лично познавао.

Било је дивно осетити дух светога Саве који је и данас свуда присутан у Ватопеду. Свети Сава је своју младост провео са ватопедским монасима. Са оцем је обилно даривао манастир. Због тога је, чини нам се, у овоме манастиру одувек била исказивана част према Србима и Хиландарцима.

Ватопедски монаси одлазе у Хиландар на његову славу Ваведења, док Хиландарци на Благовести долазе код њих. Тада се цело вођење богослужења, па чак и вршење свих других припрема, препушта гостима.

У СУСРЕТ ЗИЛОТИМА...

Поздравили смо се са нашим оцем Матејем, прочитали Теофана и молитве за одлазак на пут и брже-боље кренули према Хиландару, да нас не би киша одвратила од пута. Пошли смо доњим друмом који иде поред мора.

Некаквих петсто метара од манастира стоји на стени која стрши из мора велики дрвени крст, где је сахрањен ватопедски игуман који је био удављен од стране цара Михаила Палеолога. Богоборни цар је, наиме, наредио да се прихвати унија са латинима. Богоносни игуман је своју веру платио главом. Тиме заслужи небеса, слава му! Идемо даље и успињемо се уз приобалну падину према северу. Воде из литарске чутурице за нас три је већ у почетку понестало. Облачно је и прохладно, као да ће киша. Са тешким ранцима једва идемо, јер је падина велика.

После сат и по срећемо неког српског монаха који је ишао према Ватопеду. (Чини нам се да се радило о брату који тамо марљиво учи грчки). Идемо даље по нашој светогорској стазици. Нема нигде путоказа, али нема везе, још увек идемо у добром правцу. На путу срећемо и браћу Грке, који су ишли из Есфигмена и са којима се некако споразумевамо рукама. Чини нам се да смо успели у томе. Главно је да смо ми „ортодокс“. Крећемо даље, према Хилaндару. После извесног времена почели смо да се спуштамо према мору што је био знак да је Есфигмен близу.

Есфигмен (на грч. „Уска врата“) је Зилотски манастир. На њему висе три заставе, плава грчка; жута византијска, и зилотска црна застава са мртвачком главом, на којој пише “Ορθοδοξία η θάνατος”, што значи “Православље или смрт”.

 Зилоти или ревнитељи су људи који ни у чему не желе да одступе од канона и светог Предања, чврсто се држећи учења Отаца, и свима, поготово новокалендарским црквама, скрећу пажњу на пропусте у обредима и веровању.

Есфигмен је једини чисто зилотски манастир на Светој Гори. Манастир има најбројније братсво, око деведесет монаха. Иначе је јако сиромашан. За разлику од других манастира није хтео, као ни Констамонит, да узме паре за обнову од антихристовске Европске заједнице. Они сматрају и цариградског патријарха Вартоломеја за претечу антихриста због његове познате привржености папи и идеји екуменизма – највећој јереси двадесетог века. Штавише, чак га и не помињу на службама. (На Светој Гори је иначе обавезно помињати цариградског патријарха). То се њиховим противницима никако није допало, па су чак једном навратили и војску да опколи Есфигмен, да би их протерали са Свете Горе. Војници су се укопали на околним брдима и окружили манастир. Зилоти ни овога пута нису били лаковерни. Све су минирали и били спремни да дигну како манастир тако и својих деведесет душа у ваздух. То је војску уразумило да се повуче.

У Грчкој има око два милиона старокалендараца који су стали на њихову страну, тако да је притисак власти убрзо попустио.

У Есфигмен смо дошли у погрешно време – сви имају нека послушања тако да нико није стигао да нам покаже манастирска блага. Ожеднели, пијемо воде и седамо код једне чесме. Долази нам стари белобради монах, којег поздрављамо са: “Христос васкрсе, (Христос анести), поздравом за који смо чули да се редовно употребљава на Светој Гори. Мада не зна ни речи енглеског објашњава нам да се тај поздрав користи искључиво после васкрса а не сад. Каже да у Есфигмену поред двојице Срба има и један Немац - доктор, као и неколико других нејелина (нпр. пет Арнаута).

Светој Гори се заиста чини велика неправда и штета. Разноразна масонска, католичка и уопште западноевропска удружења настоје смишљеним корацима да задају ударац овоме једном од последњих утврђења Православља. Никада у својој историји Атонска Гора није толико променила свој изглед као у задње две-три године. Највеће ране наноси јој изградња путева. Раније се од једног до другог манастира ишло козјим стазицама, а сада је цело полуострво испресецано одвратним мамутским цестама на којима се комотно могу мимоићи два аутобуса. Ради њихове изградње исечени су хектари и хектари шуме, динамитом уклањају највеће стене, све је пуно стоваришта смећа и одбачених машина, мир се одселио из многих делова ове некадашње светиње над светињама. Тај сабласни призор нас је веома потресао, зато нашем старцу постављамо питање: „Пут, пут, пут, све сами путеви (Δρόμος, δρόμος, δρόμος…), шта је то, шта се дешава?“ А, старац мудро одговара: „Припрема за антихриста (Προδρόμος αντιχρίστου).“ „Па зашто, како?“, питамо. А старац одговара трљајући три прста којима се обично крсти, а који уз трљање означавају новац – узрок за оскврњење Свете Горе, као уосталом и разлог пропасти целог света – и тај покрет пропрати речју „Екуменизам!“. Ми смо убудуће монахе сваког манастира који смо посетили, проверавајући њихову духовну опрезност, питали шта мисле о градњи путева, обнављању манастира и најезди туриста. Од неких смо добили прилично наивне одговоре како су код њих сви добродошли, како живот иде набоље и слично. Мада нас у Есфигмену нико није дочекао ни ратлуком ни водом, дубок траг ће оставити на нас овај разговор.

После разговора са старцем одлазимо путем ка западу, према Хиландару. И овај пут је јако проширен. За пола сата лаганог хода стижемо пред манастир. Пред улазом у Хиландар нас поздрављају крст (чије камено подножје је недавно закачио булдожер) и маслина цара Душана, а потом у стену уклесани лик светог Симеона. Прошавши челичну манастирску капију, улазимо у средњовековно двориште у коме се налазе два дивовска кипариса (као два свеца – Отац и Син). У самом манастиру дочекују нас лепим послужењем. Дају нам седмокреветну собу, да сами у њој боравимо.

КОНАЧНО У ЛАВРИ СРБСКОЈ... РАЗГОВОРИ СА БРАТИЈОМ

Приспели смо баш пред вечерњу. После трпезе и нашег првог послушања око поспремања столова и прања суђа, причамо са искушеником и трпезарцем Миланом, који нас задивљује својом начитаношћу и одлучношћу да истраје у вери. Тек је мало старији од нас, па га тако зовемо братом, не оцем. Одлазимо у нашу „келију“ да се распремимо и одморимо.

Добијамо неки појам о току манастирског живота. Следећи дан (петак) почиње врло рано, буђење је пре три часа ујутро. Сви се скупљамо на бдењу у саборном храму који је подигао свети краљ Милутин. Ми увек стојимо у главној просторији најближој олтару, док неки монаси рађе изабирају две простране припрати у којима се не пале свеће, тако да знају бити и готово тридесет метара удаљени од олтара. Црква је препуна чудотворних икона и светих моштију које су посвуда распоређене. Хиландар има око 220 разних моштију које се углавном чувају код олтара.

На крају јутрење, која одмах следи за бдењем, сви присутни у свечаној поворци обилазе све иконе у храму и поклањају им се, а велике метаније се чине пред неописивом Игуманијом Хиландара, Пресветом Богородицом Тројеручицом чак и недељом. Претпоставља се да је икону насликао сам свети апостол Лука, а била је и у поседу породице светог Јована Дамаскина. Овај светитељ је служио на двору дамашћанског калифа и водио је битку са иконоборцима. Не могавши ништа против његових богонадахнутих речи, непријатељи одлучише да га лажно оптуже пред калифом како кује заверу против њега. Калиф на основу неког кривотвореног писма које су приписивали светом Јовану у то поверова, те реши да светитељу одсече руку. Јован га затим замоли да му пода његову одрезану руку, однесе је кући пред икону Пресвете Богородице и мољаше се целу ноћ клечећи и држећи одсечену шаку припојену уз остали део руке. Мољаше Богородицу да га излечи да би наставио да брани иконе од јеретичких напада. Када од умора заспа, у сну виде Пресвету Матер Божију живу на икони и чу где говори да му је рука исцељена; на њему је само да испуни своје обећање, тојест да пише у заштиту икона. Пробудивши се, виде да је заиста тако, а калиф се увери да га је неправедно казнио. Из захвалности свети Јован даде да се уради рука од сребра и причврсти на икону. Тако Тројеручица доби име. Свети Јован потом напусти свет и оде у манастир светог Саве Освећеног, где остаде до краја живота, и он сам завештајући Тројеручицу ономе истом који дође по Млекопитатељицу. Њу је онда свети Сава, као што је већ речено, донео из Свете Земље. Стотињак година по престављењу светог Саве, икону су монаси поклонили цару Душану, који је односи у Србију, да би се мало затим обрела у манастиру Студеници. Да би је спасли од турских пљачкаша, калуђери је једном приликом у журби стављају на самар магарета, те пуштају да га води воља Пресвете Богородице. И заиста: магаре је прошло Србију, Македонију и Грчку, да би се напослетку зауставило близу хиландарског манастира. Када су га приметили, монаси хитно скинуше икону са његових леђа, а животиња истог трена умре. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место.

У десном доњем углу самог храма налази се првобитни гроб светог Симеона Мироточивог пред којим се верни такође клањају, а из којег ка дворишту, кроз зид, непојмљиво израста чудотворна лоза, одана помоћница неплодних супружника. Право је чудо видети најстарију лозу на свету која изниче из самог камена те излази и пропиње се са вањске стране гроба. Она је једно између четири знамења која обележавају долазак краја света. Наиме, кад се она осуши, близу је крај, што сви светогорци знају и веома поштују. Дисциплина је у Хиландару велика, што важи и за богослужење, молитва је ватрена, те јој се од свих манастира које смо обишли може упоредити једино она из руског Светог Пантелејмона. На јутрењу се одмах наставља света литургија, која траје негде до осам часова изјутра. Када је било какав празник обреди су много дужи. За нас који нисмо навикли да стојимо 5 до 7 сати, и то прекинувши најслађи сан, ово испочетка изгледа прилично тешко, но човек се на све навикне. Моћ навике је јако велика, каже свети Силуан.

 Убрзо после литургије долази ручак, мада је тек девет сати. На Светој Гори се не поштује дневно астрономско, него византијско богослужбено време. А ту, као и у Књизи постања (и би вече, и би јутро, дан први), дан почиње увече, вечерњом службом, осим у Ивирону, где нови дан почиње са сванућем. Једном недељно се помера сат, и то у суботу навече, мерено нашим временом.  На Светој Гори се једе двапут дневно, не једе се месо, а риба долази или празником, или када има неки нарочит повод за разрешење. Ова благословена храна, мада скромна, укуснија је од било каквих световних ђаконија. Трпезарија је осликана призорима из живота Свете Богородице и  светог Саве, док су у најдоњем реду представљени велики подвижници, који нас упозоравају да ипак не претерујемо са јелом. Најлепша ствар уз обеде је читање житија светих и монашких поука, које уз мало пажње доноси велику душевну корист. После ручка се монаси разилазе сваки на своје послушање, да би се у десет до четири поподне опет окупили на вечерњој служби. Она траје од један до два сата, следи јој вечера, а калуђери се затим упућују сваки у своју келију где обављају вечерње келијно молитвено правило.

 Наш трпезарац Милан, онај учени искушеник и бивши војник, прича нам о стотину својих мука и кушњи, као и радосних доживљаја, дајући нам корисне савете. “Ни о шта на Светој Гори немојте да се саблазните: скоро све што се може наћи у свету, очекујте да можете наћи и овде, тако да вас ништа не саблазни... Многи који дођу овамо, прочитавши два-три житија, замишљају како би подвизавање морало да изгледа. Људи не распознају да су те и такве поуке и начини живљења дате од људи који су били пуни Духа Светога, што је нама почетницима немогуће. Довољно је за почетак да се редовно иде на молитву и врши послушање. За почетак то је сасвим довољно... Добро је да се на време и редовно устаје на молитву, иначе вас могу снаћи свакаква искушења. Један од наших монаха је волeо мало више да спава, па је стално каснио на бдење. Једно јутро чује он тако куцање онога монаха што иде од келије до келије и све буди, па се окрене на другу страну и каже у себи: ‘Радио је он на железници, па се дизао рано, имам ја још мало времена да одлежим.’ Али, сад се куцање опет чује, а он се мисли: ‘Па шта је ономе, шта толико лупа у ово доба, што вампира по манастиру, не може човек ни још само пет минута да се одмори.’ Уто он отвори очи и погледа на прозор, кад оно тамо – страшни, изобличени демон стоји на прозору и лупа. Сав претрнуо од страха, скочи са кревета и полунаг брже боље побегне у цркву. Отада више нe касни на бдења.” Милан нас пре времена “отпушта” са послушања, да бисмо имали времена да запишемо своје грехове на папир, како би се што потпуније и подробније исповедили пред свето Причешће, примајући „друго крштење“, баш као што је навео и многе своје неодлучне познанике и другове да поверују и крсте се.

Оца Н., који је пре ступања у манастир живео у Љубљани и молио се са нама у нашој цркви, такође затичемо у манастиру. Нисмо му одмах приступили, и због стида и због тога што нам је било једном непријатно када смо му хтели пољубити руку, чему се он спретно измакао. Иначе на Светој Гори има много монаха а поготово искушеника, који се рукују са полуотвореним длановима да им не би поклоници љубили руке. Некада сличан призор може да личи на рвање и натезање руку – монах не да своје руке! Приметили смо да нас је отац Н. препознао. Кад се коначно ослободисмо страха, пришли смо му, и не давши му да примети колико га поштујемо и волимо, поздравили смо га „као задњу рупу на свирали“, јер смо знали, да ће му то одговарати.

На  уштрб свог одмора нас је посетио у нашој соби где смо до покасно у ноћ разговарали, о Светој Гори, о екуменизму, стању у Српској Цркви и Цркви уопште, о српској историји и о разноразним занимљивим догађајима. Задивио нас је својом духовном просвећеношћу. А на крају нам, на нашу молбу, даје савете и о молитви. На литургији, вели, свим својим бићем треба да се усредсредимо на заједничку молитву и да је пратимо. Ако у себи говоримо молитве, опет треба да су везане искључиво на богослужење. Неке своје, односно другачије молитве од литургијских употребљавамо само ако нам попусти пажња или не можемо све да пратимо. Што се тиче дисања, сасвим је природно да се оно приликом обичне молитве смањује, да би се тако повећала усредсређеност на речи молитве. Но приликом „Исусове молитве“ („Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“) није добро сву своју пажњу посветити само правилном удисању и издисању, како то хоће неки механички да науче, или положају тела, пошто су то само средства а не циљ, већ је треба понављати што природније. Молитва је борба. Она оснажује војевање верујућих против ђавола, али је сама собом једна болна и крвава битка. Сав ум се улаже у неометано усредсређивање ума на речи Исусове молитве. Морамо да заповедимо нашем уму да се оглуши о сваку помисао коју нам предлаже ђаво – било лошу или добру. Не смемо да се обазиремо на мисли које долећу извана, још мање смемо да се на њих надовезујемо. Мисли лете из ума у срце, те га непрестано узнемиравају. Немиран ум узнемирава срце. Као што бурни ветар подиже таласе мора, тако и ветар помисли узбуркава душу. Пажња је нужна за молитву. За деловање Исусове молитве потребно је поштовање Божијих заповести, а пре него што се отпочне дело молитве, неопходно је повезати се љубављу према Богу са другим молитвама. У упражњавању „Исусове молитве“ не смемо претеривати, пошто се прво треба очистити од страсти, па тек онда прећи на неки захтевнији степен молитве. Иначе, молећи се, морамо одгонити из ума све слике које он сам ствара. Чак и када у молитви мислимо на своје омиљене иконе, и тада смо у великој опасности, пошто стварањем слике у уму отварамо пут ђаволским обманама које нам се могу указати.

Следећег дана нас је после ручка одвео у цркву где су нам биле показане највеће православне светиње. Показали су нам и оне мошти и утвари које се обично не износе посетиоцима. То су: капљица крви Христове што је канула приликом крсних мука, делић трске коју су Господу дали у руке када су му се изругивали говорећи „Цар јудејски“, комадићи овоја којима је Господ био у гробу омотан, један трн из трновог венца, највећи комад Часног и Животворног Крста Господњег који није у Јерусалиму, лобања пророка Исаије, лево стопало светог Пантелејмона, мошти свете Варваре и свете Екатерине, мошти војводе цара Константина, Артемија, који је био са њим када му се приказао Крст на небу, и још многе друге. Оне најсветије утвари и мошти је донео, наравно, свети Сава из Свете Земље.

Часни крст су неколико пута давали Грцима у време великих суша да га изнесу, да се народ покаје. Очевици причају како у тим случајевима, тек што се народ окупио, а оно на  ведром небу почињу да се скупљају облаци са свих страна и убрзо удари страшан пљусак. Тако Хиландар на Светој Гори предњачи и по чувању најдрагоценијих светиња.

У суботу увече нас исповеђује отац Кирило, старчић низак растом, али са срцем горостаса. Саслушао је све наше грехе и проблеме и дао нам корисна упутства.

У недељу смо се причестили. За разлику од осталих дана, недељом ручак почиње одмах после литургије. Недеља је радостан дан, јер се недељом присећамо Христовог васкрсења. Пошто монаси тога дана немају послушања, користе недељу да обиђу неки манастир или келију. Ми одлучујемо да кренемо према руском манастиру Светог Пантелејмона. Хтели смо кренути пешке, али је био најављен неки превоз колима према Зографу, па смо тако одлучили да мало причекамо. То време смо искористили са оцем Н. да обиђемо манастирско гробље и саму костурницу.

Смрт је на Светој Гори свеприсутна, иако на неки чудан начин. Ту се нико више од хиљаду година није родио, али ту долазе људи, припремају се за смрт и умиру. Света Гора је огромно гробље, необично гробље на коме се свуда, по кућама, по собама монаха, по пећинама и црквама, могу видети најпре мошти светитеља, а затим и кости њених становника. Прозрачно жуте, као воском натопљене кости сведоче о добром животу покојника, познатог или непознатог, па их монаси понекад носе и са собом, у малим кесицама, у медаљонима и кутијцама, као знак поверења, да би се стално имала мисао на смрт и Страши Суд. Светогорско незазирање од смрти и није ништа друго до доследно схваћена и проживљена Христова наука о човековом месту у свету. Да би стeкао живот вечни, монах (и сваки Хришћанин) мора најпре да умре за овај свет. Да умре за живота! Који воли живот свој изгубиће га, а који мрзи живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни... Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре род многи доноси! А светогорац то и чини, без престанка умире за овај свет. Само се „смрћу побеђује смрт“. И још Светогорац „држи ум свој у паклу и не очајава“, јер пакао нема власти над васкрсењем.

Док је на једној страни живот радост, уживање и трајање човека, смрт је неизбежан прекид тог трајања. Православни Хришћани знају да то није и његов крај.

Жалосно је како је данас човек схваћен у „хуманистичкој Европи“, где је веру у Бога заменило лажно еванђеље, хуманизам или угађање људима. Бог Љубав је замењен себичном љубављу. Богочовек је убијен и протеран на небо, док његову функцију врши Његов „заменик“, Vicarius Christi .

Већ одавно је из европског културног речника избачен појам греха, пакла и Страшнога Суда. Пошто нема Бога, нема ни страха Божијег. Хуманизам, то чедо филозофског релативизма, усредсредио се на човека, да је он смисао самом себи и свом постајању. Празнину створену због недостатка Бога, „разумни“ Западњаци пуне новим учењима, и то о друштву и о души. Штавише, да апсурд неверја буде већи, измишљена је европска наука о души - Psychologie ohne Seele (психологија без душе). Наука о души, која не признаје постојање душе!

Зграда европске културе зидана без Христа, мора се срушити, пророковао је видовити Достојевски, који још каже: “Пусто је небо, јер нема Бога на њему; пуста је земља, јер нема бесмртне душе на њој; европска култура је своје робље претворила у гробље. И сама постала гробље”.

Давно су прошла времена када су људи сахрањивани под кућним прагом, молитвено близу и надомак руке. Пред најездом страха од смрти европска гробља су избачена на периферије градова, где се очајничка тежња да се спасе макар химера живота огледа у зидању гротескних „домова вечног одмора“, у којима се могу затећи чак и колор телевизори. Европска мисао и схваћеност живота  значи  анархизам и нихилизам. Јер нема Бога и бесмртности, не може се ни заснивати виши и бољи морал од животињског. Ако нема бесмртности и вечнога живота, онда да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети! Тако је схваћен данас на Западу појам живота и смрти.

Док је на Западу смрт трагедија и крај, овде на Светој Гори смрт је прихваћена као радост и почетак новог, оног бољег, живота.

Природне, чак здраве, гомиле костију и лобања, које су наслагане по полицама у хиландарској костурници сведоче о бестрашћу, о победи над смрћу, о томе да све што је за живота стечено, ако је заиста стечено, не остаје на милост и немилост страшном уништењу, него се као благо заувек носи са собом, на онај свет, јер монах зна за васкрсење. Пошто је Богочовек сишао у ад и спутао смрт, сваки Хришћанин може да крене за њим: да умирући за живот у одвојености од Бога васкрсне за живот вечни.

Добра смрт је истовремено и васкрсење, зато се сав „монашки позив“ може свести на њену примену.

У хиландарској костурници чекају на васкрсење и меденожуте кости неког грчког радника који је радио у Хиландару.  Бог га је прославио због његове љубави и послушности које је овај уложио у манастир. Наш отац нам прича да је поменути светац на дан своје смрти рекао да га сахране у Хиландару и да га након три године откопају, што се овде ради већ вековима. Стварно, Божији путеви су недокучиви и неиспитљиви – од толико монаха, да један прости радник досегне светост!