Драги Урошевчани!

Не знам како да започнем ову причу, јер сам се јако растужио. Наиме, био сам у Урошевцу прекјуче. Водио сам двоје странаца; једну Американку и једног Норвежанина. Они су задужени за људска права на Косову. Хтели су да на лицу места провере оно што сам им причао о нашем граду. Дошли су да ме покупе у Косовској Митровици. Прво смо, наравно, прошли поред Бабуша. Свратили смо до гробља на којем је сахрањен мој деда, који је умро пре 22 године. Призор је стравичан. Сви споменици су порушени и гробље је буквално сравњено са земљом. Дедин прелеп споменик је поломљен у парампарчад. Трава је спаљена, а на гробље не сме да се уђе због опасности од постојања мина.

Наставили смо ка граду. Ушли смо у град поред шавних цеви и изашли на главну улицу код спортске хале и нашег гробља. Тамо где је прехрамбена школа сада је направљена још једна велика школа иза. Иначе, свуда су биле њихове, америчке, НАТО и заставе ЕУ, а на паноима је окачено URIME PAVERSIA, што значи „срећна независност“. На економској школи се вијорила огромна америчка застава, а на школи Пеко Тепавчевић огромна албанска застава. Свуда у главној улици где су биле српске куће сада су огромне зграде, кафићи или ресторани. Сва она прелепа српка дворишта су нестала. Град изгледа ужасно.

Наша мученичка црква стоји у центру и пркосно одолева, иако су видљиви трагови спаљивања и минирања. Три пута од 1999. су покушали да је сруше. Унутар цркве су спаљне све иконе осим две. Погађајте које? Икона Светог Јована и икона Светог Уроша. Два светитеља којима је црква и посвећена. Неким чудом нису изгореле и као да блистају и поручују да имамо вере и наде, јер нас Господ није напустио. Ово је по мом мишљењу чудо, јер су душмани све остало запалили и оскрнавили унутар цркве.

Са помешаним осећањем туге, али и радости због знака Божијег присуства, настављамо ка Неродимљу. Село је сравњено са земљом, а сва шума по брдима изнад села је посечена. У центру села миниран Душанов бор, стар 650 година. Прво су пробали да га посеку, па када нису успели, минирали га. Стара Црква из XIII века је сравњена са земљом, а не месту цркве сада бацају ђубре. Гробље се уопште и не види где је било. Стравична слика. У центру села, Шиптар направио огроман рибљи ресторан поред Неродимке. Најстарија српска основна школа на Косову која се налазила у Неродимљу, разваљена. Враћамо се у град. Идемо да посетимо двоје Срба у улуци Иво Лола Рибар. Некад је цела улица била чисто српска. Чува их грчки КФОР. Када схватају да сам Србин, почињу да плачу. Пита ме баба „где су наши Срби, мученици, где је наш Урошевац?“

Почели су обоје да плачу и јако су ме растужили. Причали су нам шта им се све догодило у последњих неколико година, како живе као затвореници у својој сопственој кући, како не смеју нигде из дворишта да мрдну - све српске куће у њиховој улици су спаљене, осим куће првог комшије која је окупирана од стране неког UCK-е из Кошара код Штимља, и нико не сме да се усуди да га избаци. Иначе, њихова имена су Радослав и Ковиљка Вељковић.

Одатле смо кренули са грчким војницима до грчког кампа који се налази неких 5 км од Урошевца према Скопљу. У грчком кампу се, иначе, налазе две сестре Николић - Сани (Сантипа) и Лили са њиховом мајком која је Словенка. Мајка има преко 80 година, Сани 60-ак и архитекта је по струци, а Лили је инжењер хемије, има више од 55 година и од рођења је парализована. Њихова прича је стравична. Док сам живео у Урошевцу нисам чак ни знао да постоје. Њихова кућа је била у центру града, близу пијаце, излазила је на главну улицу - преко пута пицерије „Верона“ (са фонтаном), мало пре Горанчета кад се иде према граду од Микеља. Нисам знао, али су ми оне објасниле да је ту било огромно двориште на преко 25 ари. Имали су предивну башту и парк, у кући библиотеку од преко 1800 књига на пет светских језика. Имале су икону Богородице стару 450 година коју је њихова мајка донела из Словеније. Кад је већина Срба напустила град 17. јуна 1999, оне су решиле да остану, уверене да их нико неће дирати јер никада у животу се никоме нису замериле - нити оне нити њени родитељи (с обзиром да им је мајка Словенка а отац Цинцар), а и увек су живели мирно и повучено. Нажалост, демонска олуја није ни њих поштедела.

Неколико пута су им упадали у кућу, однели све вредне ствари, наравно не књиге, јер - шта ће UCK-овцима књиге?! Када су им у јулу '99 последњи пут упали у кућу и видели да оне још нису отишле, разбеснели су се и тешко претукли и повредили и њихову стару мајку, и Сантипу, а што је најстрашније - и парализовану од рођења Лили којој су сломили три ребра, грудну кост, доњу вилицу. Старој мајци су сломили једну ногу и руку, а Сантипу су тако пребили да је сва била црна. Спасили су их грчки припадници КФОР када су случајно наишли. Од тада, КФОР је направио бункер у њиховом дворишту и чувао их је све до 18. марта 2004. Њихова кућа је постала центар за преосталих 25 Срба који су остали у Урошевцу.

Сви састанци су ту одржавани. Лили прича енглески, па је очигледно неком засметало то што је сведочила истину о мученичком страдању Срба из урошевачког краја. Зато је, изгледа, амерички КФОР 18. марта насилно избацио њих три из куће, наводно да би их евакуисао од гомиле Албанаца која је кренула да им запали кућу. Оне су се браниле и покушавале да се одупру американцима, што им није успело. Американци су их изнели на рукама, и док су их изводили, долетео је камен из гомиле и сломио на три места Лилину парализовану ногу. Одвели су их у грчки камп и 5 дана одбијали да одведу Лили у специјалну болницу у Бондстилу „да се не би замерили Албанцима“, како она каже. Кућа им је до темеља спаљена, све је уништено, нису успеле чак да узму ниједну фотографију, због чега највише пате. Тренутно су у њиховом дворишту изграђене три зграде – потпуно бесправно. Оне су и даље у грчком кампу и захтевају да се врате.

Наравно, ником не пада на памет да сруши те бесправно подигнуте зграде. Њих три немају никог свог на овом свету, а стара мајка Словенка је тренутно под великим стресом и плаче без престанка зато што је чула да Словенија подржава независно Косово. Американка Џули која је слушала њихову причу није престала да плаче. Остао сам без речи јер ме је њихова судбина јако погодила. Гледајући Лили, то невино створење које никад није устало из инвалидских колица, а толико је пропатила... Њено лице је буквално лице анђела. Одавно нисам видео тако лепо и продуховљено лице...

Др Иван Радић