Strašila

Ko će nas, kako i čime, zastrašivati u započetoj predizbornoj kampanji

Ponovo je, kao i tokom kampanje za fotelju predsednika Srbije, takozvani demokratski blok potegnuo dilemu: Evropa ili smrt. Mi ili propast. Mi ili niko. Sa nama ili nikako. Ovo, naravno, nije nikakvo odlučujuće raskršće, nego propagandna podela na dobre i loše, na one koje vode prosperitetu i one koje su protiv njega. Takođe i na one koji vole život i na one koji su protiv njega (ima li uopšte takvih?). U predizbornoj trci za osvajanje Skupštine Srbije, mnogi će, uz pomoć zloslutnih medijskih poruka, i sami biti u toj besmislenoj dilemi. "Tabloidovi" istraživači pronašli su niz činjenica koje ukazuju da je reč o najobičnijoj politikanskoj podvali...

Nikola Vlahović

Mada je nedavnu predsedničku predizbornu kampanju Borisa Tadića "iz pozadine" vodio Srđan Šaper, čovek za kog srpska javnost veruje da je najveći među marketinškim maherima, čitav scenario za uspeh bio je utemeljen na prepadanju građana Srbije. Je li ovaj "krojač carevog novog odela" računao sa nasleđenom psihologijom ovdašnjeg beznađa, pa je ciljao na to da izbore prevede u formu referenduma, ili je sam Boris Tadić u panici od gubitništva počeo da grmi na mitinzima preteći sudnjim danom (ako on ne bude predsednik), teško je znati. Prirodno je poverovati da je bilo i jednog i drugog. U retorici prepunoj poziva na glas za evropsku Srbiju, jer ako bude drukčije biće zlo i naopako, Tadić je i dobio još jedan predsednički mandat.
U novonastalim okolnostima, a pre svega zbog nepomirljivih stavova u Vladi Srbije, raspisani su prevremeni parlamentarni izbori, i već u toku same procedure za predavanje izbornih lista, nastavljen je demokratski bal pod maskama. Lažna drama oko toga hoće li Srbija u Evropsku uniju ili neće, jeste i biće osnov za pridobijanje novih glasača partijama koje predvodi Demokratska stranka. Ali, istina je kao i uvek negde sakrivena, ili je ovdašnja javnost poslovično neuka pa niti čita niti sluša šta se oko nje i u njeno ime zaista dešava...
Još u maju 2000. godine, Vili Vimer, tadašnji predsednik parlamentarne skupštine OEBS-a, napisao je pismo nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu, a povodom Konferencije OEBS-a u Bratislavi, u kome je pod tačkom 8 (osam) jasno kazao sledeće: "...Srbija mora biti trajno isključena iz evropskog razvoja".
Pismo Vilija Vimera Gerhardu Šrederu treba da je poznato sadašnjoj srpskoj vlasteli, i nije nikakva tajna da su beskrajna uslovljavanja koje je Brisel uvek iznova ispostavljao samo proizvod zadate mere odnosa prema Srbiji. To je odlično znao i počivši premijer Zoran Đinđić, pa će u trenutku sagledavanja položaja srpske države i odnosa ovog povlašćenog multinacionalnog kluba prema njoj, jednom otvoreno i reći da je "Brisel pun licemera". Ovo zapaženje mu tamo nije bilo zaboravljeno.
Tačka 8. Vimerovog pisma Gerhardu Šrederu doslovno je glasila ovako: "Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja".
Tačka 4. pisma Vilija Vimera objašnjava i događaje iz 1999. godine. U vezi sa tim, Vimer piše Šrederu ovako: "...Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945. g."
Radi lakšeg razumevanja kršenja međunarodnog prava u vezi sa jednostranim priznavanjem Kosova, treba pogledati pismo Vimera Šrederu, i to tačku 10. gde piše: "...U svakom procesu, pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava..."
Naravno, ima u toj Vimerovoj poslanici još puno inspirativnih momenata, ali je glavnina onoga što se tiče odnosa EU prema Srbiji, bila više nego jasno saopštena. U tom pravcu treba razumeti beskonačnu traku zahteva koje evropska birokratija stalno stavlja pred Srbiju, kad god ovde nekome padne na pamet da traži hitno udomljavanje u društvo odabranih. To je jasno i najostrašćenijim zagovornicima bespogovornog ulaska u EU.
Obmanjujući srpsku javnost da smo propali bez njega i njegovih, i Boris Tadić i svi drugi koji zastrašivanjem od izolacije grade svoj politički kapital i produžavaju svoju vladavinu zasnovanu na masovnom kršenju zakona (pljačka, korupcija, sukobi interesa...), sigurno znaju i to da je Ričard Holbruk, taj osvedočeni kaplar novog svetskog poretka, nedavno izjavio kako će svaka američka administracija, bila ona demokratska ili republikanska, imati isti stav prema Srbiji.
U predizbornoj trci demokratskih kandidata za prevlast u srpskom parlamentu ove činjenice neće biti pominjane. Naprotiv, politički program Borisa Tadića, Mlađana Dinkića i ostalih, krcat je frazama o pretnji mračnih unutrašnjih sila koje hoće da vrate Srbiju unazad. Na temelju širenja panike od "antievropskih snaga", pokušaće da zadrže postojeće pozicije u vrhu države. Neistine o "antievropskim snagama", i sasvim nedemokratski odnos prema onima koji su skeptični prema Evropskoj uniji, daleko nadilaze slične polemike koje su se dešavale i koje se i dalje dešavaju među drugim evropskim narodima.
Takozvani evroskepticizam, dakle, sumnja u funkcionalnost i dugovečnost ove glomazne multinacionalne organizacije, legitimna je pojava u zemljama poput Danske, Velike Britanije, Norveške i drugde. Ali, ta pojava, prema tumačenju Borisa Tadića i njegovih istomišljenika, ni u kom slučaju nije legitimna u Srbiji. Medijski i politički linč onih koji smatraju da članstvo u Evropskoj uniji nije po svaku cenu garancija za bolji život, dobio je razmere srednjovekovne istrage veštica. Te veštice današnja srpska inkvizicija ne spaljuje na lomači, nego ih izlaže medijskoj kompromitaciji, javnoj blamaži, gura im se u usta ono što ne misle i što nisu rekli, podmeće im se da su izvorište svakoga zla, u njih upiru prstom za svu krivicu što je Srbija danas tu gde jeste.
Ovu, iznad svega slepu i gluvu političku vrhušku, niko od takozvanih ozbiljnih naučnih, kulturnih i medijskih institucija nije javno optužio za bezočne krađe, korupciju i gaženje svakog morala, etike i zakona. Masovno udvorištvo, licemerje i verovanje u očigledne laži, proizvod su histeričnog insistiranja na "što hitnijem ulasku u Evropsku uniju" i otvorenih pretnji da će svako ko je protiv toga snositi istorijsku krivicu u slučaju poraza Ideje. Ti isti srpski političari, Dinkić, Jelašić, Đelić, Tadić, Đilas, Šutanovac, i njihovi spikeri koji danas govore o Evropskoj uniji kao spasenju, skoro da su i vlastitoj laži poverovali. Kao u dubokom religioznom transu, novi boljševici prete "reakciji" i grde njihove preživljene ideologije, pozivaju na njihovo izopštenje i izlaganje javnoj poruzi, kao u zlo doba jednoumne parole: "Ko drukčije kaže, kleveće i laže."
Istina o tome da je najviši evropski zvaničnik poput Vilija Vimera još 2000. godine kazao šta ima na temu srpskog pridruživanja takozvanoj porodici evropskih naroda (kao da ta porodica nikada ranije nije postojala, kao da se nikad nije ujedinjavala i razjedinjavala), trebalo bi da otrezni svakog pismenog i punoletnog građanina Srbije.
Nije, dakle, Srbija kao država protiv Evropske unije, niti je većina građana Srbije protiv te nove imperije. Naprotiv, sve ankete govore da je Srbin, uprkos teškom bremenu jednog destruktivnog režima, uprkos bombardovanjima, patnjama i izopštenjima, željan da bude i svoj na svome, ali i u društvu evropskih naroda. Željan je da daje doprinos napretku čovečanstva kako su ga davali neki od njegovih najumnijih sunarodnika poput Tesle, Pupina, Milankovića i drugih, do savremenih lučonoša nauke kao što je genetičar svetskog glasa, dr. Miodrag Stojković, i nebrojeni znani i neznani koji vrede više nego svi ovdašnji politički barjaktari zajedno. Željan je svega toga, ali nije sve u dobroj volji i najboljim namerama jedne male zemlje, kao što će biti jasno u nastavku ove biblijske prevare, nego je drugde pala odluka da Srbija bude jedan evropski KP dom, jedna država-ustanova u koju će po kazni ići političke štetočine, medijski pripravnici, bankari-zelenaši, prodavci magle i prljavih tehnologija...
Koliko smo sami doprineli tome, raspravljaće neki budući naraštaji, ali današnja srpska vlastela, vršeći progon svakoga ko sumnja u ideju Evropske unije, stvara atmosferu građanskog rata i nepomirljivih podela. Priču o čistoti i ispravnosti svoje političke ideje ne može da ispriča nijedan stranački poglavica u Srbiji danas. Otišla je jedna korumpirana vlada, a Boris Tadić u svojstvu predsednika Republike javno izražava nadu da će svoju korumpiranu koalicionu elitu ponovo dovesti tamo gde je i bila, u tu istu vladu.
Može li, zaista, ministar zdravlja po četvrti put biti Tomica Milosavljević, čovek koji je u tri mandata beznadežno pričao o reformama zdravstva, a kriv je za neopisive krađe koje je omogućio direktorima domova zdravlja u Srbiji da, kao koze u kupusu, sprovođenjem javnih nabavki bez kontrole, zarade velike pare, i za mnoštvo drugih skandala sa lekovima, sa ponižavanjem lekara, sa masom nemedicinskog osoblja koje opterećuje budžet? Može li predsednik ili potpredsednik te vlade biti Božidar Đelić, onaj isti koji danas rentira par kuća i vlasnik je paketa akcija u Meridijan banci u milionskoj vrednosti, a stigao je sa par kofera iz Pariza da Srbiji uradi ono što nije uradio Poljskoj i Rusiji?
Može li ministar finansija opet biti neki Mirko Cvetković, onaj isti koji je skrivio desetine propalih privatizacija preko konsultanske firme "Ces Mekon" čiji je on bio izvršni direktor? Može li biti ministar odbrane Dragan Šutanovac, isti onaj koji za svoga mandata uredno rentira par bagera čuvenoj kravi-muzari, ugljenokopu "Kolubara", od čega zarađuje ogroman novac dnevno, mesečno i godišnje? Može li Radovan Jelašić ponovo biti guverner Narodne banke Srbije, a napravio je skandaloznu "seobu" deviznih rezervi u pravcu pojedinih poslovnih banaka, kako bi zaradio na kamatama? Može li jedan tragikomičan i nedorasli Vuk Jeremić biti ministar spoljnih poslova u budućoj vladi Srbije, samo zato što je bio đak Borisa Tadića?
Može li Mlađan Dinkić opet biti komandant finansijske vlasti u Srbiji, a da svi zaborave njegove kriminalne poslove koje je prećutala prethodna vlada "legalista"? Konačno, da li ovim ljudima treba sve oprostiti jer su im puna usta Evropske unije? Zar nije i ta Evropska unija daleko od Srbije u najvećoj meri zato što je pljačkaški i korupcionaški duh ovdašnjih ustavobranitelja i evropoklonika jedino čega uvek i u izobilju imamo?
Samo dobri Bog i blagonaklona Rusija kojom evropoklonici takođe neosnovano plaše birače širom Srbije, mogu izbalansirati opasno zaljuljanu srpsku Nojevu barku. Ali, ni Bog ni Rusija neće Srbiji pomoći dok sama svoje štale ne očisti a goveda istera napolje. Onda je moguće razgovarati i o Evropskoj uniji i o "ruskim leđima". Taj posao mora da dovrši sam narod, kad počne da čita, misli i odmerava, mada taj proces može da potraje čitavu jednu epohu i podrazumeva jedno novo i sveobuhvatno prosvetiteljstvo. Politički i ekonomski kriminal koji danas živi u Srbiji neće otići sam.
Kako bi izgledalo ovo društvo da, recimo, jedno nekorumpirano pravosuđe, u saradnji sa nekorumpiranom policijom, uhapsi na primer Mlađana Dinkića, Mirka Cvetkovića, Aleksandra Vlahovića, Danka Đunića i još najmanje desetak njih zbog teških finansijskih prekršaja, zloupotrebe službenog položaja, pljačke i sličnih radnji? Kako bi izgledalo ovo društvo kad bi Boris Tadić doneo pravi a ne lažni zdravstveni karton, kad bi bio prinuđen da brani svoje "noćne izlete" pred nezavisnim tužiocem, onakvim kakav je bio Kenet Star u slučaju "Klinton-Levinski"?
Kako bi srpska država izgledala kad bi u medijima, umesto najvulgarnijih i najprimitivnijih optužbi na adresu ovih ljudi, osvanule teške ali dobro utemeljene optužbe za kriminal, veleizdaju i kršenje Ustava i zakona i slične prestupe, za šta ima dovoljno argumenata? Može li biti da su im ti prostački pamfleti dobrodošli i da ih sami podstiču, jer skreću pažnju i amnestiraju ih u javnosti od stvarne krivice za stanje u kome se zemlja nalazi? Kakvo bi ovo društvo bilo kad bi narod svojim izabranim predstavnicima jednom zauvek odredio meru do koje može da ih podnese?
Treba li podsećati srpsku javnost da je savetnik predsednika Srbije Leon Kojen podneo ostavku i na tu funkciju i na mesto koordinatora pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju, upravo zbog Borisa Tadića i njegovih diletanata. Kako se desilo da Kojen napravi takav korak upravo u trenutku kad je postojao makar minimum nade da, od inače jalovih pregovora sa kosovskim Albancima, bude neke koristi?
Mada javnost o tome malo zna, pravi razlog za ostavku Leona Kojena bio je intervju austrijskog kancelara Alfreda Guzenbauera, u kome je on doslovno optužio Borisa Tadića i njegov tim za diletantizam. Naime, austrijski kancelar je u tom intervjuu kazao da: "Tim predsednika Srbije vodi razgovore o Kosovu, o kojima on ništa ne zna".
U pismu ostavke koje je Leon Kojen dostavio kancelariji predsednika Republike 15. aprila 2007. godine piše da mu je intervju austrijskog kancelara Alfreda Guzenbauera agenciji Rojters, inače objavljen 13. aprila 2007. godine, pokazao kako spoljnopolitički tim predsednika Srbije vodi razgovore o Kosovu o kojima on, kao njegov politički savetnik i koordinator pregovaračkog tima za Kosovo, imenovan na Tadićev predlog, ni na koji način nije bio obavešten. Na taj način je još jednom postalo jasno da je Tadićeva sklonost protivrečnim radnjama jedna teška mana sa kojom očito ne ume da se izbori.
Poštovanje donetih odluka, držanje do propisanih normi političkog ponašanja i uvažavanje protokola, takođe su često u svađi sa Tadićem. Njegove fascinacije ruskim gardistima u odajama Kremlja prilikom kratke posete Vladimiru Putinu, neprotokolarno rukovanje sa policajcima na Ist Riveru u Njujorku, ispred palate UN, i neukusno tapšanje po leđima stranih diplomata, predsednika, ministara spoljnih poslova i drugih zvaničnika (kojima je strana i često neprijatna ovolika količina preterane prisnosti), govore da ni taj "paradni" deo svoje funkcije ne ume da obavi na pravi način. U američkoj demokratiji podrazumeva se da mediji "razapinju na krst" takva predsednička "iskliznuća".
Ali, makar to nekome i bilo simpatično i makar Tadić činio te tragikomične napore da se dopadne svima, svugde i u svakoj prilici, surova istina o tome koga Evropska unija želi a koga ne želi, govori nešto sasvim drugo...
Debatni klub Evropske unije, u svom nedavnom izveštaju, iznosi brigu o nemogućnosti da "apsorbuje" još zemalja u ovu veliku zajednicu naroda.
Termin "apsorbovanje" najčešće koriste konzervativne snage kao što su francuski predsednik Nikola Sarkozi i nemačka kancelarka Angela Merkel. Konzervativci naglašavaju da Evropska unija mora voditi računa o sopstvenim mogućnostima kad je u pitanju prijem novih članova.
Postavljaju se takođe zahtevi pred EU da se napiše jedan raport o mogućnostima EU da "apsorbuje" nove članove. Ministri spoljnih poslova zemalja članica dogovorili su se na sastanku u Salcburgu da će "mogućnost apsorbovanja" igrati veću ulogu kod donošenja budućih odluka o proširenju. Postoje takođe razlike u tumačenju termina "mogućnost apsorbovanja". Za jedne to znači da Evropska unija neće moći ekonomski izdržati, za druge proširenje smanjuje mogućnosti integracije. Postoji i treća grupa, koja kaže da to znači mogućnost zabrane za pristup u Evropske unije zemljama za koje se proceni da ne mogu biti deo evropske porodice, kao što je na primer Turska. U svakom slučaju, vidljiv je kraj ovog bajkovitog procesa, barem što se Srbije tiče.
Umesto da ove činjenice obnaroduje sam predsednik Srbije, da upozna javnost sa istinom kakva ona zaista jeste, on ih obmanjuje i dodatno plaši u svojim predizbornim kampanjama (bilo predsedničkim bilo parlamentarnim), da će biti zlo i naopako ako ne uđemo u Evropsku uniju, kao da isključivu krivicu ako se to ne desi snosi narod sam, a ne i oni koji u Briselu odlučuju o prijemu novih članica.
Prirodno bi bilo da predsednik Boris Tadić saopšti kako sama Unija ima problem oko prijema novih članica, te da su neke ranije antievropske snage u dobroj meri pokopale ideju Srbije u Evropi, čime bi sa sebe skinuo moralnu odgovornost za ono što se događa oko tog pitanja. Naprotiv, predsednik se nalazi u jednom političkom protivprirodnom bludu sa nespojivim idejama. Njegovo tumačenje Srbije u Evropi sa Kosovom (prvo bez Kosova, pa ćemo posle da vidimo...), ništa se ne razlikuje od demagoške priče Vojislava Koštunice o tome da ćemo u Evropu samo sa Kosovom ili nikako. Sve govori da je reč o poslednjoj velikoj obmani koju ovdašnja politička elita pokušava da pretvori u dobar rezultat na izborima u maju ove godine. Da li je narod u Srbiji umoran, naivan, neuk ili nesposoban da prepozna šta mu se ovde nudi? Manipulacije građanima, pogotovu onim koji su osiromašeni do krajnjih granica, uvek su moguće, što potvrđuje i istorija (Nemačka, recimo, za vreme Hitlera)...

Ključ srpskog zatvora

Osim stalnih pretnji i izazivanja osećaja kolektivne krivice što još uvek nismo u Evropskoj uniji, domaće demokratske lučonoše nikako da kažu da ima onih koji nas tamo neće, poput Holandije. Zbog poniženja koje je doživeo sada već penzionisani pukovnik Tom Karemans u vreme pada zaštićene zone Srebrenica u julu 1995. u svojstvu komandanta holandskog bataljona UNPROFOR-a, pala je jedna holandska vlada, a unutrašnja politika ove uvažene članice EU dodatno je traumatizovana činjenicom da je Ratko Mladić, onaj što je javno ponizio Karemansa, još uvek na slobodi. I dok se Holandija bude pitala, Srbija neće biti član Evropske unije, sve dok Ratko Mladić ne bude izveden pred Tribunal u Hagu. A kakve su prilike, dovođenje u Hag odbeglog Mladića verovatno je koliko i pojava vanzemaljaca. Ovaj srpski general skuplji je od celokupnog srpskog naroda danas, a cenu su mu odredili oni koji strahuju da bi njegova ispoved mogla i njih same da optuži.
Srbiji su vrata Evropske unije dobro zatvorena, a u ovom slučaju, ključeve drži Holandija i neće ih dati ni Tadiću, ni Dinkiću, ni bilo kom drugom srpskom političaru, ma kakve boje i ideologije bio. I to bi bilo poštenije reći biračima u predizbornoj kampanji, nego ih optuživati da su protagonisti svoje nesreće više nego što su zaista i bili. Zlotvor koji je za desetak godina Srbiju bacio sto godina unazad, nije više živ. Žive su njegove metode. Od njih je bolesna celokupna srpska politika danas, i leva i desna, i žuta i plava. Ta politika nema snage da saopšti narodu nijednu istinu!

Tabloid

http://www.tabloid.co.yu/arhiva.php?br=151