Оспоравање повратка старом
Сви римокатолички бискупи света, а има их преко четири хиљаде, у суботу, 7. јула 2007. године, преко папских дипломатских представништава, нунцијатура, примили су две коверте. У једном је био „апостолски допис“ папе Бенедикта Шеснаестог под називом „Summorum pontificum“. Пошто оваквих дописа има различитих по називима, ово је означено као „muto proprio“, на лични потицај. Друго писмо садржало је начине спровођења првога. Ради се о рехабилитацији „старог“ обреда служења литургије, мисе. Допуштење је ступило на снагу 14. септембра. У међувремену, бискупи су морали да предузму мере за спровођење „указа“.
До 1970. у употреби је био „Римски мисал“, последњи пут званично приређен од ватиканске штампарије 1962. године. Називају га и тридентинским обредом, а потиче из 1570. По њему, богослужи се на латинском језику, а свештеник је народу окренут леђима. Мисал садржи, наравно, и службе за разне друге прилике – празнике, крштење, венчање, исповест, помазање болних, сахрањивање. Верник је могао причест (хостију) да прими само у уста, а не и на руке као сада. У средишту је било служење Богу, а не присутнима. Миса је била теоцентрична, а не антропоцентрична. Свештеник може да држи мису и у празној цркви, кад нема ниједног верника, што после Концила није било допуштено. Данашње парохије, жупе, овај обредник најчешће немају, свештеници га слабо познају и нису аутоматски у стању да по њему служе. Ватикан стари обред није никада забранио, али га је ставио ван употребе. Други ватикански концил (сабор), који је заседао од 1962. до 1965, у склопу литургијских и других реформи донео је одлуку о увођењу новог мисала и да се има свуда користити народни језик. По старом обрасцу се у изузетним случајевима смело и даље служити. За то је била потребна писмена дозвола надлежног бискупа. Неки је нису ни издавали. У целој Француској, на пример, по овом обреду служено је само на десетак места. Окупљало се обично неколико десетина римокатолика око неког пензионисаног свештеника, а бискупи би преко својих људи били обавештавани шта се ту збива.
Реформе Концила нису безболно прихваћене. Највећи отпор пружио је швајцарски бискуп Екона, Марсел Лефевр (1905 - 1991). Тврдио је да „ко је католик не може да призна Сабор“. Он је постао средиште око кога су се окупљали противници Сабора, не само због укидања обреда. Замерало се да се Ватикан приклонио екуменизму и да друге хришћане прихвата као „праве“, пре свега православне. По њима, ван римске нема ниједне друге праве Христове цркве. Ватикан је толерисао лефевристе све док нису почели да стварају паралелну јерархију. Пре 17 година Лефевр је рукоположио четворицу свештеника за бискупе, без потребне сагласности папе. Тиме је настао раскол, а Ватикан је реаговао искључењем из Цркве, екскомуникацијом. То следбенике овог покрета није узнемирило. Свештеници чине „Братство св. Пија Десетог“ с око пет стотина чланова у свету, четворицом бискупа и после Лефевра бискупом Бернардом Фелајем на челу. Лаика, верника, који их прихватају у свету нема више од неколико стотина хиљада, у односу на преко милијарду верника Римокатоличке цркве. Имају разне, лаичке организације, као што су „Про миса тридентина“, „Уна воће“, „Про санкта Еклесиа“.
Како папа у свом допису бискупима истиче, одлуку је донео после много размишљања, саветовања и молитава. Не жели да укине или релативизира одлуке последњег Сабора. Нова миса остаје као редовна (forma ordinaria) и регуларна, а стара постаје допуштена, али „нередовна“ ( forma extraordinaria), а ко жели да је служи за то нема више потребу да тражи посебну бискупску сагласност. Папа наглашава да не жели да изазове поделу на модернисте и традиционалисте, стару и млађу генерацију верника. Не ради се о два обреда, тако се не сме говорити, већ о две форме (узуса) истог обреда. Оно што је многим генерацијама верника током векова било нормално, не може да буде забрањено, нити означено као штетно. Бискупи света наслућивали су месецима унапред да се ова мера спрема. Куријски кардинали су с времена на време помињали да је она у припреми. Није се знало како би она изгледала.
Када је објављена, реакције су биле веома различите. Необично је да се бискупи противе, доводе у сумњу и питање мере папе. Неки су их чак одбили, па и исмејали. Италијански бискупи су их дочекали с неочекиваним негодовањем и отпором. Бискупска конференција је то потврдила. Бискуп Казерте Рафале Ногаро назвао их је „комедијом која збуњује вернике, место да им помогне у молитви“. Захтев групе верника одлучно је одбацио и спречио мису. Код њега је неће бити. Бискуп Луке, Брандолини, помиње да је ступање на снагу измена за њега „најтужнији дан живота као свештеника и бискупа“, „не могу да задржим сузе“, мислио је да то никада неће доживети. Проблем немају у Милану, тамо се не служи ни стари ни нови обред, већ трећи, „Амброзијанска литургија“, коју је саставио Св. Амвросије Медиолански (333-397), а задржала се уз дозволу Цркве, на северу Италије и делу Швајцарске. Француски бискуп Тулуза каже да „Црква Француске није желела ове мере“, прибојава се да у Цркви настаје „паралелна црква“, а нема довољно интересената међу верницима, као ни свештеника, који су кадри да служе стари обред. У народу може настати „неповерење, жалост и обесхрабрење“ према Ватикану, супротстављање међу верницима, каже бискуп Ла Гал. Париски надбискуп се прибојава да је јединство Цркве на проби, доводи се у питање развитак Цркве поседњих деценија. Традиционалисти, лефевристи, 27 година су противправно запоседали једну цркву у Паризу, и поред одлуке црквеног и световног суда.
Украјински унијатски јерарх Лавова лефевристе је назвао „криминалцима“, који уносе неред у Цркву. Немачки бискупи су промене нерадо прихватили, више из покорности према папи. У Енглеској надбискуп Лондона није срећан због промена, ако је неко желео старо, имао је и до сада прилику да слуша латинске мисе, ради се о противницима Концила. Председник бискупске немачке конференције, кардинал Леман је пре усвајања истицао да увођење старог обреда „оптерећује Цркву“ и да то није жеља верујућег народа. У његовој земљи ретко који свештеник је способан и вољан да тако служи. Не ради се о естетици или љубави према старим традицијама, иза „љубитеља“ старог обреда крије се противљење Концилу и променама, које је Црква донела и постала ближа верницима у савременом секуларизованом друштву. Ко је у Римокатоличкој цркви подржао или бар прећутао критику старог обреда? То су већином бискупи из земаља ван Европе. Са старог континента, ово се односи на Шпанију, земље Балкана и Исток. Аустријски бискупи у њему налазе „нове импулсе“, који ће појачати љубав према литургији и према причести.
Критичке речи, изречене од бројних честитих и забринутих бискупа, свештеника, теолога, Ватикан засад не узима озбиљно. Критичари у Цркви су упозорени да не воде „стерилну полемику“ и стање заоштравају. Латински је матерњи језик Римске цркве. Директор ватиканског уреда за штампу, исусовац Федерико Ломбарди, апелује да се „избегне критика“, да се подстиче помирење, једино је оно у сржи нових мера.
Ненадано, Јевреји су оштро критиковали враћање старе мисе, сматрају је изразито антисемитском. У служби за Велики петак говори се о „вероломним Јеврејима“, да треба да се одрекну „јудејске неверности“ као и молитва: „Помолимо се такође за неверне Јудеје да би Господ Бог наш отворио њихова срца како би могли признати Исуса Христа за Господа нашега“. Главни рабин Израела Јона Мецгер затражио је од папе разјашњење. Ватикан није на ово реаговао. Побунила је и утицајна јеврејска америчка организација „Антидифамациона лига“, истакавши да стари римски мисни обред значи удар за јеврејско-римокатоличке односе.
Друге хришћанске цркве на папин докуменат „Summorum pontificum“ званично нису реаговале. Код протестаната није скривано неразумевање, заслуга је Лутера, већ 450 година, да се служи само на народном језику. Немачки папа, сматрају они, води Цркву у назад, у средњи век, у даље подвајање од других. Англиканска заједница није имала коментар. Подршка је неочекивано дошла од Руске православне цркве. Патријарх Алексије Други је пак изјавио да је враћање старе мисе „чињеница коју ми поздрављамо“, то може побољшати односе између православља и римокатоличанства, јер се тиме демонстрира поштовање традиција опште Цркве. Русима је, каже првојерарх, веома стало да се традиција респектује. У Москви су неки приметили, да се вероватно ради о томе, да патријарх није детаљно информисан о димензијама старе традиције, која уопште није према православљу била позитивно оријентисана. Тридентинска миса је, мора се признати, веома различита од сада важеће, кажу експерти.
У међувремену, бискупи су размотрили и нашли привремени модус повратка старог мисала. Бискуп Аугсбурга Валтер Микса, на пример, одредио је да стару мису мора да захтева бар 25 верника (стално настањених у месту), да би била служена. Свештеник може да без последица одбије да је служи, не може се присилити да користи обред који не зна, или му је стран. Свештеници који желе да служе мораће да стекну додатно образовање. Издаће се поново стари служебник, мисал. Бискупи ће на тражење свештеника издавати посебну дозволу за служење „ван редовног обреда“. О развоју, примени и тешкоћама има се надлежни бискупски ординаријат одмах обавестити. Немачка бискупска конференција уздржала се од утврђивања броја верника, неопходног за некадашњу мису. Подсећа се ипак да је једно прошлогодишње истраживање установило да је интересовање изузетно слабо.
Најбољи познаваоци како старог, тако и више не новог обреда, свакако су католички теолози. Већина од њих није поздравила најновији корак папе Бенедикта Шеснаестог. Преовлађује мишљење да је ауторитет Другог ватиканског сабора, који је донео отварање Римске цркве, ипак релативизован. Разумевање вере човека данашњице је подоста другачије него некада, слика Бога, доживљавање Њега, изменило се. Старо је, сматрају они, постало заиста превазиђено. Враћа се клерикализација. На богослужењу свештеник је центар, он се причешћује под оба вида, а народ под једним, он прима пунину. Пређашња позиција клира не одговара ни самом свештенству, изолује се од верника. Црква ствара дистанцу према пастви. Постојање две литургијске форме у цркви, где је увек била једна, ствара несигурност и поделе. Папа, вероватно не намерно, унео је нездрав дух такмичења и подозрења између заговорника различитог служења. Створена је нова напетост, свештеници су обесхрабрени, наметнуто им је оно што никако нису желели. Сада треба да се дошколовавају, и поред великих обавеза и бриге, чак о неколико парохија у исто време, јер клирика нема довољно. Питају се да ли је заиста могуће да је враћање старог имало за циљ да се задовољи два посто верника. Зашто се не удовољи онима који чине више процената, а Црква их и даље игнорише: разведени, криви или не, немају право причести, свештеници живе у присилном целибату, иако је он у супротности с Новим заветом, као и бројни други. Докуменат изазива забринутост, последице се никада не могу све у први моменат сагледати. Двадесет први век је толико различит од свих претходних, човечанство је кренуло у правцу непознатог. Човек, такође и верник, знатно се изменио. Цркве се многима чине превазиђеним. Оне морају да их у то разувере, да их охрабре у мислима, да и поред све технологије света, брига о сопственој души треба да остане приоритет. Технологија не даје одговор човеку ко је, куда иде, шта му је крај, то је подручје вере, ту је Христос својим учењем човеку дао најсигурнији ослонац, а Црква је ту да људе окупи, подучи у исправној вери, нахрани Божанским даровима. Она је нова у старом, стара уз ново, увек у покрету, рестаурације превазиђеног у томе јој не помажу.
Ако се циљало на укидање раскола лефевриста, стручњаци сматрају да је њима питање обреда само део проблема. Смета им целокупан Други концил, његов дух, атмосфера која је после њега настала, приближавање различитих цркава. За њих је само Рим место правоверја, а папа једини универзални поглавар. Ако је папа желео да учини позитиван гест према лефевристима, у свим димензијама њиховог учења, то није добро за међухришћанске односе. Папу ће од сада, како у његовој Цркви тако и у другима, посматрати са увећаним опрезом.
Живица Туцић
Геополитика
