Катарина Велика је у разговору са једним француским филозофом – просветитељем, рекла: „Ви радите само са папиром који све трпи, а ја сирота царица радим са људском кожом, која је много осетљивија“. За разлику од Катарине II, многи наши „реформатори“ нису свесни да раде са „људском кожом“ . Или су безосећајни и бескрупулозни – па им је све једно. Додуше, вероватно се на плиткоумност, бескрупулозност и безосећајност често надовезује још нешто – „професионална деструктивност“. А о њој нам сликовито говори једна средњоазијска прича.
БАЈАЗИТОВ САВЕТНИК
Пре много лета, у малом селу поред славног Самаркаднда, живео је један старац. Имао је два здрава сина, и био је због тога срећан колико год да га је живот шибао. Једино, његову срећу је донекле реметила склоност млађег сина да све прелама „преко колена“, да све без промишљања мења. А у „пакленој“ комбинацији са том особином, ишла је и друга – момак је био толико елоквентан да ретко кога није успевао да убеди да га послуша.
Није старац био од оних што се плаши промена, али није спадао ни међу оне што све без размишљања прихватају. Нити је био ни од људи што увек тврде да су њихови мили управу, штагод учинили. Тако није могао да се не љути када је Садик, његов млађи син, „увео“ нови начин чувања стоке – услед чега су је вукови поклали. Није хтео да га пред комшијама брани ни онда када је смишљајући новотарије, изазвао пожар у сеоској кули. Није покушавао да налази изговоре, када је син проузроковао колапс сеоског система за наводњавање. Коначно, сматрао је да је неумесно да се заложи за останак сина у селу, када је збор старешина решавао да ли треба да буде протеран.
Збор је после већања решио овако: „Сагит мора да напусти село и оде у Самарканд, а сељани ће му сваког месеца слати паре за издржавање“. Сматрали су да је то много јефтиније него да и даље намеће своје „реформе“. Ипак, један је од стараца рекао нешто што ће преокренути Сагитову судбину, и ток историје: „Мој рођак је официр у гарди нашег моћног владара, славног Тимура. Па ћу га замолити да момка представи нашем господару. Он за сваког човека нађе место, па ће ваљда и за нашег Сагита нешто моћи да смисли“. И би тако. Тимур, у далеким западним земљама познат као Тамерлан, и за њега је нашао одговарајуће задужење.
Сагит је убачен у турске редове. Тамо је, уз помоћ Тамерланових шпијуна, брзо изградио каријеру. Постао је један од саветника султана Бајазита, и стекао његово поверење дајући му мудре предлоге. Те савете су за Садика смишљали други Тамерланови људи, а он их је само уверљиво преносио. Циљ је био да Бајазит закључи да је момак стварно мудар и одмерен, а не да је „паликућа“.
Тако је дошао дан када је Тамерлан кренуо у поход против Бајазита. А Сагит је добио поруку: „Од сада ради по своме, предлажи турском султану шта год ти падне на памет“. И беше тако, а последице сви знамо. Татари су добили велику битку код Ангоре (1402), слава великог Тимура је постала још већа, а Бајазит је скончао у кавезу, као последњи бедник. Од тада народ каже: „Дај нам Боже непријатеља који стално нешто мења“.
ПРОМЕНЕ – ЖИВОТНА НЕМИНОВНОСТ
„Ко не прихвата нова средства, нек очекује нове болести. Јер, време је највећи мајстор за увођење новотарија“ – с правом је рекао енглески филозоф Франсис Бекон. Међутим, свакако је мислио на средстава која користе, а не на она што наносе штету. Свакако је имао у виду рационално, одмерено увођење новотарија, а не олако експериментисање са људима ииграње са судбином земље.
А код нас се реформе обично спроводе у духу речи пољског писца Јозефа Кмецјака. Ради унапређења ватрогасне службе отпусте 100 ватрогасаца, баш у време док пожар бесни! Јер, треба негде да се уштеди, како би једног дана била купљена нова ватрогасна опрема. И, уз то, како би на том „послићу“ неко узео провизију.
Када смо променили стару власт 5. октобра 2000. године – то смо урадили јер смо желели да Србија постане боља. А не тек да се „старе мешине напуне новим вином“. Скоро сви – какве год тада имали сентименте према позицији и опозицији – увиђали смо колико у земљи има корупције и неправде, колико тога се ради непрофесионално и волунтаристички, колико се од стране властодржаца у пропагандне сврхе злоупотребљавају муке нашег народа, колико заостајемо за земљама региона, до које мере је застарелим наоружање којим нам је војска опремљена ….
И тако су наступиле „реформе“. Ликвидиране су многе домаће банке а финансијски сектор је препуштен странцима. Отпуштене су десетине хиљада официра, подофицира и војника по уговору, а војска није добила ни нове камионе а камоли наоружање. Стављени су катанци на бројна предузећа а мало је нових отворено. Најурене су многе дипломате од каријере. С друге стране, оправдано се захуктала приватизација али је често спровођена немарно или непоштено. Хиљаде нових државних службеника је запослено, и то не на основу једне или две партијске кадровске листе, већ уз „помоћ“ њих много више.
Све у свему, ништа се суштински није побољшало у вези са оним што представља кључни проблем нашег друштва. Реците и сами: Да ли је државна управа постала ефикаснија? Да ли је војска постала мања, али боље опремљена и снажнија? Да ли има мање корупције и волунтаризма? Да ли нам је друштво, од врха према дну, постало у мањој мери клановско? Да ли истински има више транспарентности? Да ли су медији сада стварно слободни и независни? Као да се све што су тзв. реформатори радили, и раде, своди на једно: Што пре продати све што може да се прода. Нови власници ће бити паметнији и умешнији од нас, па ће унапредити пословање. То ће земљу у сваком погледу покренути напред, а ми не морамо да се бавимо коренитим изменама система. Наравно, део тог пакета је још нешто: да се „реформатори“ и њихови помагачи што више окористе!
ЕВРОПА ИЛИ ЛАТИНСКА АМЕРИКА?
Бразил и Мексико имају прилично ефикасне приватне фирме. Многе од њих су прешле националне границе, и данас успешно раде широм света. Међутим, већина земаља Латинске Америке нема добро политичко окружење бизниса! „Бизнис“ отуда друштву не даје, оно што би могао да му да. Велики део енергије менаџмента, и значајна средства власника, одлазе на поткупљивање политичара и државних службеника разних нивоа. У тој игри поједини вешти бизнисмени пливају као риба, али већина не може да размахне крила у пуном обиму.
Уједно, такав – на свим нивоима – олигархијски систем, кочи креативну енергију народа. Ништа не може лако да се започне нити да се доведе до краја. За све треба тражити везу. У противном, на све стране се наилази на препреке. Све је скупље него што би требало да буде, а скоро све је за те паре горе него што се очекује.
Све у свему, бизнис и кад остварује велике профите, могао би много боље да прође да се ради о нормалној економији. Да се ради о економији „обима“, а не лихварској привреди заснованој на максималној експлоатацији свих врста. Они који раде за успешне компаније, мисле да им је добро јер је многима другима око њих знатно горе. Међутим, да је систем поштенији скоро свима би реално било боље. Значајан део становништва не би таворио на маргинама друштва, а они који ту нису – били би и боље плаћени, и мање понижавани.
Једино, корумпираним политичарима не би било тако добро. Једно они, уз мали број пословних мешетара, профитирају на томе што не дају друштву да дише пуним плућима. Једино они профитирају на томе што све коче док нешто не добију, а тек тада ту и тамо мало попусте до следеће прилике. С друге стране несрећни припадници државне управе и други који имају моћ да нешто ућаре, у ствари губе као и народ. Да је систем нормалнији и они би боље пролазили, а уз то не би се осећали мизерно, као мали „рекеташи“.
Речено за земље Латинске Америке, представља и нашу реалност. Пошто је смењен Милошевић, ништа није учињено да превазиђемо суштинске недостатке нашег система, недостатке који су у пуном обиму избили на површину током 90-их година али имају дубље корене. Они су само уклопљени у тзв. нови поредак, поредак који је једино у већој мери капиталистички. И ето, уз бразилске серије стигао нам је и дух тамошње социјалне правде. Уз све наше већ постојеће неправде!
ДОБА ПРАВИХ РЕФОРМИ
Данас универзална реч реформа, изведена је из латинског глагола reformare. Његово значење је – променити, изменити, прерадити. Но, док је изворно латинска реч вредносно неутрална – јер промене могу да буду на горе, исто као и на боље – појам реформисање у себи носи позитиван „садржај.“ Подразумева се да нешто треба да крене на боље. И у том смислу је употребљаван већ у средњем веку.
Стога, реформатори су само они политичари који суштински побољшавају стање у земљи. Који погађају „аждају“ у главу, а не боцкају јој само „реп“ као би је тек који метар отерали, како би тек козметички побољшали стање. Тим пре реформатори нису они што кроте „аждају“ – тако да бљује ватру онако као њима одговара, уместо да друштво од ње ослободе.
Јасно је: ми до сада нисмо имали праве реформе. Нисмо се још озбиљно ухватили у коштац са корупцијом, олигархијским системом, непрофесионалношћу, политичким волунтаризмом, итд. Односно, они који су партиципирали у власти а желели да се реформе спроводе – нису могли да их истински спроведу од оних што су „урлали“ о реформама. Наравно, можда су и они који су желели реформе – наивно неко време веровали да ће доћи неки добри „Божић Бата“ и донети нам пуно „злата“, да ће се уз помоћ добрих људи са „западних страна“ све фино средити и уредити.
* * *
Сада смо поново у прилици да нешто променимо. Да се изнова, по ко зна који пут, понадамо – да ће и нас „сунце огрејати“, да ће и код нас започети процеси који се називају реформским (ма колико та реч била због злоупотреба излизана и често омражена). Да ли ће тако и бити – не знам, али пошто увек настојим да гледам ведро на ствари – то очекујем! Међутим, поуздано знам да ће ово бити прилика да се уз опробано неспособне или невољне „реформаторе“, отарасимо и „Тамерланових реформатора“. Оних који су, као Сагит из средњоазијске приче – „убачени“ да ову земљу што више ослабе, да је у што већој мери доведу у зависан положај. Који су добили задатак да спроводе „паклене реформе“ и тако од наше Србије направили малу, килаву, марионетску државу. Србија се налази пред избором да ли ће и даље наставити путем лажних и штетних реформи које нас ослабљују и пљачкају или ће се тргнути и кренути у правцу правих и стваралачких реформи које би јачале и богатило наше друштво.
