Како спасити макар мало од онога што је остало (ако је било шта остало) након фијаска српске дипломатије и спољње политике или, како то воли са поносом да каже piccolo diplomatico Вук Јеремић, “еврозије (ерозије, прим. КС) српске спољне политике и дипломатије”, питање је које заокупља сваког иоле добронамјерног становника Републике Србије. На првој, надамо се и последњој, конференцији садашњих амбасадора Србије, piccolo diplomatico је објелоданио сву биједу у којој су се нашла та два важна сегмента државе. Но, како није свјестан шта је све причао и пред ким је причао (умјесто да Конференција буде строго интерна, позвао је министра Чоројануа, једног страног амбасадора и доајена ДЦ), морамо му бити захвални, јер смо сазнали неке детаље из мистериозног Акционог плана Владе Републике Србије, који очито већ одавно за присутне и вјероватно друге странце није тајна, иначе не би били позвани на Конференцију. За српску јавност тај План је тајна, иако се стално властодршци позивају на “транспарентност и демократичност унутрашње и спољне политике”.
Од свега паметног и поучног што је познати нобеловац Иво Андрић рекао о дипломатији, piccolo diplomatico Јеремић нашао је за сходно да каже управо оно што је у овим временима неприкладно (“дипломата је особа која се креће кроз измаглицу…”), јер је у питању перцепција настала у различитим историјским, социјалним и другим околностима, а посебно што је истргнута из контекста. Савремена дипломатија, за разлику од класичне, захтијева спознају, али на вријеме, који су спољно-политички циљеви земље у којој је амбасадор акредитован, а не да “се креће кроз измаглицу”. Што се тиче амбасадора Србије, они то нису знали или боље речено ништа нису знали, јер се нису само кртетали кроз измаглицу када је у питању чувени шиптарски датум 17. фебруар 2008. године, већ су сједели у својим резиденцијама, кркали и пили пића из магазина Амбасаде, трошили репрезентацију, примали огромне плате оштетивши пореске обвезнике за милионе евра. Сада долази оно главно, а то су избори и тумачење piccolo diplomatica за шта ће се залагати Борис Тадић. Изјавио је да ће то бити “консолидација вредности које нас дефинишу од наше (али и не и од моје, прим. КС) демократске револуције октобра 2000. године”. Ето како октобарски пуч, паљење велелепног историјског здања - Скупштине (у бомбардовању нациста 1941. Хитлер је наредио да се та зграда не руши), упадања са калашњиковима у банке и фирме и све друго, назива тај piccolo, а не зна, такође, да је синтагма “демократска револуција” контрадикторна, јер таква не постоји и у историји никада није постојала. Чак чувена Француска револуција, чију традицију баштинимо, није била таква, јер је свака социјална револуција по правилу насиље над правом и људским слободама.
“Централни стратешки приоритет Републике Србије је убрзано приближавање ЕУ, и у нашем је виталном интересу (није у интересу српскога народа, прим. КС) да развијемо свестране односе не само са Бриселом, већ такође и са Москвом и Вашингтоном – три су главна стуба наше спољне политике”, изјави мали Вујица. Е мали, мали, да би то били главни стубови спољне политике, морали би бити и унурашњи, што нису, а спољна политика је одраз унутрашње политике. Овдје Русија само фигурира, односно спомиње се као нека жељена равнотежа (мамац за бираче). Основ су Брисел и Вашингтон који су иницирали и започели крвави вјерски и етнички рат на овим просторима и, као врхунац, бомбардовали једну суверену државу без најаве и мимо СБ ОУН. Да ли је будућност Србије у ЕУ и НАТО пакту, када су отели Космет и признали ту накарадну нарко-државу? Само луд може да повјерује у флоскулу: “И Космет и ЕУ”. Спомињати Кину, Јапан, Индонезију, Индију је поприлично неозбиљно, али шта да се ради, Мали В. је такав, родио се и треба га љуљати. Не разумије он да су то ваневропске силе које се међусобно организују и повезују у оквирима својих регионалних економских, политичких, безбедносних и др. интереса. Ма није Србија у њиховом приоритетном инересу, глобалном или било ком другом.
Можда би било добро, након критичког осврта Вујице на прошлост, једном за сва времена подвући да је СФРЈ имала квалитетан дипломатски састав, дипломате, тј. дипломатију, као и озбиљну спољну политику. Онај србомрзац Броз, школовани Енглески обавјештајац (подучавао је даме у јахању, свирао је клавир, био је врхунски шеф протокола, посједовао је и врхунско познавање лијепог понашања – бонтона и, што је најважније, умио је да влада, посебно са Србима над Србима), није дозвољавао да свака будала и пијандура иде за амбасадора или неког другог дипломатског чиновника, за разлику од властодржаца ДОС-а, разних Жижића, Пешића у доба СРЈ и ДЗ, те страних кадровика у лику америчких амбасадора у Београду (Монтгомерија, Полта). О министрима Свилановићу, Драшковићу и сада Малом Вујици у контексту ових тема нема смисла ни говорити. Што се кадровања у кући дипломатије тиче, сва тројица би требало да се јављају из једне друге институције.
У свом излагању Мали Вујица се осврће и на сарадњу са Хашким трибуналом. То је и најсрамнији дио, с обзиром на то да се ова власт хвали да је испоручила 42 затвореника, односно своје грађане и патриоте, међу којима четири бивша Предсједника државе, предсједника Парламента, предсједника Владе и три бивша начелника Генералштаба. На овај начин су наредбодавци, са својим најамницима, показали да је српски народ опаснији од Хитлера и Њемаца у II свјетском рату. Јеремић грми и убјеђује своје амбасадоре да је потребно истрајати у сарадњи са Хашким трибуналом, мислећи при том на генерала Младића. Не зна он, још је млад, да Младића чува народ, јер је народ једини истински судија. Бранио је Младић српску нејач од геноцида. Нормално, не правдам ничије злочине, али није укусно да се шеф државе поклони жртвама у Србреници, а не поклони српским жртвама у селима и мјестима дуж крваве ријеке Дрине, посебно жртвама муслиманског геноцида у Поточарима.
О Космету, све што је рекао страним високим гостима и амбасадорима, показао је да тај проблем не разумије, односно Космет је изгубљен захваљујући и његовом дилетантском понашању, као и понашању његових ментора и патрона. Важно је да је обећао амбасадорима да Влада “неćе гурнути земљу у рат и изолацију”, показавши да отимање 15% територије не сматра равним ратном стању. Све када би Вујица знао било шта из међународног права (Србијо, народе, министар је физичар), односно да се ради о рату, свјестан је да се дрвеним тољагама и мотикама не може ићи на модерно наоружану шиптарију и европске зликовце. И на крају још неке ступидарије министра иностраних дела: “Србија ће служити као гарант мира у региону (не зна Мали да би ту улогу требало да Србији додијели НАТО, јер је то његова зона интереса и база Бондстил, Агле, Тузла), те да ће Србија остати гарант Дејтонског споразума, посвећена територијалном интегритету БИХ и да се неће мешати у унутрашњу и спољну политику суседа”. Не зна Вујица, а можда и зна па се прави Тоша, да се они који су довели до Дејтона и створили БИХ не либе, никада се нису ни либили, да се отворено и сурово мијешају и газдују у Србији.
Какви су били министри и амбасадори, круна је 17. фебруар 2008. године, док ће коначну одлуку дати народ 11. маја 2008. године.
