Ронећи свакодневно по вировима младости и студентских дана, наишао сам на поему Милоја Поповића Каваје “Марш на Дрину” из 1964 године. Читам је, а сузе теку, не због саме Поеме, већ због, овога момента, асоцијације на ону земљу „онамо намо за брда она“ (Космет), земљу „иза божјих леђа“, што нам је отеше лутајући циркусанти или тзв. миротворци. Поема Милоја Поповића била је опомена за наступајућа времена, иако је те давне године посвећена 50 годишњици славне Церске битке. Ослоњена на истоимену композицију Станислава Биницког, уз одобрење породице композитора, покушао је храбри М. Поповић(јер га тада многи прогласише националистом, додуше шапућући од ува до ува) да добије одобрење да је изведе ОКУД“Лола”, чији је предсједник управо био аутор. Данас разне партије у предизборним кампањама, те патриоте из моде, машу том пјесмом, а већ сутра ће окренути ћурак и постати оно што јесу.
Не пишем ово због Милоја Поповића Каваје, познатог публицисте, дипломате, министра, аутора више од 30 књига о студентским покретима цијелог свијета, великог број ТВ прича, аутора поеме о Тесли, која се налази у Америчкој антологији, 1976. у Њујорку је изабран за пјесника године, када је постао и члан Југословенско-америчког Комитета за изградњу споменика Николи Тесли на Нијагари и др., пишем због свих оних који воде ову земљу, а посебно за оне збуњене и залутале дјевоке и младиће, који немају историјску свијест и који све Милоје и Комнене сматрају националистима. Не знају, кукале им жалосне мајке, а богами и наше су закукале, да нација, као ни вјера, није прави предмет науке, јер нација је, као и вјера, једно посебено осјећање припадности које је изразито лично и које се тешко може рационално дефинисати. Зато би требало да нација, ако друштво има иоле у себи демократског, буде, баш као и вјера или ма које осјећање, одвојена од државе. Осјећање не може бити ни садржина или предмет науке у ужем смислу речи, па ни закона. Дакако, нација се појавила у цивилизацији медитеранској(цивилизацији као синтези јудејске, хеленске и римске културе), па тек одатле и на Западу.
Нажалост, коначно се показало да метафизика, тј. метафизичка традиција Западаније у стању да ријеши проблем, да реши тајну: ни историје, ни нације, ни вјере, ни инспирације, ни личности. Ни један велики проблем није решила. То треба назвати правим именом, како би европејци и еврослинавци нешто научили, а то је да је Запад у великим невољама и у дубокој и тешкој кризи и да је западна цивилизација империјална. Ех, када би они могли да схвате и протумаче како о свему овоме генијално пјева Његош у “Луча микрокозма” (“Луча микрокозма” се не смије и не може мијењати по падежима) у духовној поеми исихазма, тј. смирености и хармонији са Творцем. То је чувена исихастичка школа духовности у коју је младог Његоша увео Свети Петар Цетињски.
Сјећање и објављивање Поповићеве Поеме, прилика је да оне без историјске свијести подсјетимо и на то да је Версајски мировни уговор, на приједлог тадашње Француске и др. земаља, потписан на велики српски празник Видовдан 28 јуна 1919. у част Србије и српскога народа, који је – како је то образложено свијету - поднио највише жртва и показао највеће херојство од Церске битке, Албанских гудура, Крфа, Плаве гробнице до славног Солунског фронта. Данашњи домаћи европејци, као и европљани из Хага, Брисела, Лондона, Париза, а да се не говори о Америма, се шегаче са том Србијом и унесрећеним српским народом.
Коментари су власништво особе која их је поставила. Нисмо одговорни за њихов садржај.
Re: Комнен Сератлић: Милоје Поповић Каваја – “М (Оцена: 0) од Veki(cikovic@gmail.com) у 03.05.2008
Зашто Западна традиција није у стању да ријеши ниједну тајну ? Зато што је у борби између истине и корисности побиједила логика прагматизма.Западни човјек је одавно изгубио вољу за смислом."Прагматички корисна истина која је плодотворна за јачањем силе у овом свијету, увјек је повезана са страхом од слабљења и пропасти", говорио је Николај Берђајев. Те тако и ова савремена империја сва у страху лежи.
И као што Његош, тај колос српског духовног пантеона својим космогонијским епом разобличава таштину оваквога свијета и подсјећа на наше истинско поријекло и исходиште, тако нас и Кавајина поема враћа на исту матрицу постојања, херојску, скоро митску , у којој храброст тријумфује над страхом, родољубље над себељубљем, вјечност над временом !
[ ]
Re: Комнен Сератлић: Милоје Поповић Каваја – “М (Оцена: 0) од Veki(cikovic@gmail.com) у 03.05.2008
Зашто Западна традиција није у стању да ријеши ниједну тајну ? Зато што је у борби између истине и корисности побиједила логика прагматизма.Западни човјек је одавно изгубио вољу за смислом."Прагматички корисна истина која је плодотворна за јачањем силе у овом свијету, увјек је повезана са страхом од слабљења и пропасти", говорио је Николај Берђајев. Те тако и ова савремена империја сва у страху лежи.
И као што Његош, тај колос српског духовног пантеона својим космогонијским епом разобличава таштину оваквога свијета и подсјећа на наше истинско поријекло и исходиште, тако нас и Кавајина поема враћа на исту матрицу постојања, херојску, скоро митску , у којој храброст тријумфује над страхом, родољубље над себељубљем, вјечност над временом !
