Марко Миљанов кучком комадиру Нову Спасојеву

Ново,

Видио си у прво писмо које сам писа Тому с дружином за онога аустринскога посланика; но будући је Томо позват на Цетиње, ти се споразуми с реченом дружином. Може бит' вама се учињело прећерано да га бијете, како сам ви пријед писа. Ја и сам видим да је прећерано, кад би се гледало с гледишта човјечанскога, али несита сила чојства не заслужује.

Ту смо заслугу познали од Косова досад. Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала. Они жале нас од трускога тирјанства да не под своје метну. Што ћу говорит' за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да чојек заборави на себе. Ја не би' тога Аустријанца био ни поганио ка слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да 'оће тако и ми бисмо друкчије. Но се добро размислите за ово моје тирјанско с њим поступање. Ми можемо нашу личну увреду праштат и заборављат', али увреду српскога народа нећу заборављат нити ју и за чам замјењиват' са задовољством својијем ни другијем. Себе ћу сваку штету чињет колико биднем могућ', теке српски душман да од мене нема користи.

Моје брбљање, које ми на срце и језик стоји, да прекинем сад. Но, пошто ви се допада да би љепше било друкчије, а ви ајде провате и ово: ако дође ка и што ће доћ' по свој прилици, реците ви њему од моје стране да се не желим великијем назват'. Ако би пита зашто, ваља му укратко казат' да он каже аустринскоме ћесару, да би ја ради(ји) у босанске и ерцеговачке планине под ведријем иебом све муке подносит' њему шгету чињет' и коју рану српску осветит', но уживат' у књажевски чин или ма који други у Арбанију или ђе друго.

Ја би за арбанашки народ свако добро желио и чинио, кад би мога, нека ми Бог зна, но се не може вјероват' великијема да ће добро учињет' народу, а то се види на српски народ којега су избавили од Турака у Босну и 'Ерцеговину. Реците аустринскоме посланику, да каже његовом цару, кад би га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и 'Ерцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то српска краљевина, а Срби ће знат' како ће бит' благородни својему избавитељу - бисмо му свакојако добро жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ја, Божа ти вјера, ради(ји) би' му био бит' та' ма' коњушар, но овако књаз или што више; с једном ријечи: ако ви обећа и поштену ријеч да: да ће цару његову као српскога народа пријатељ говорит, сретите га лијепо, а ако не кћене ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тојаге. Цару и посланику то нека је одговор.

Ако бидне писма од арбанашкога народа, њима ваља одговорит' ка што сам ви пријед писа, па ако би ви преша за чам још била може те ми писат'.

Војвода Марко

НЕШТО О БРАТОНОЖИЋИМА

Раније сам, по народније' доказа о Кучима и о другијема забјележио по нешто, а о Братоножићима сад је на ред да што поменем што се у народ о њима чује и говори, а то је да су од Гргура, сина Ђурђа Деспотовића, којега је цар турски ослијепио. Али јаснога доказа нема, до само народна прича говори да је Брато од Гргура, више се не зна; тек се зна да су Братоножићи од Брата, који је има сина Ника, а Нико је има сина Лаза, а Лазо Вучету, а Вучете Бала, а Бале Радољу, а Радоња Станоја, а Станоје Пеја, а Пејо Оташа, а Оташ Према, а Премо Ђеку, а Ђека Дмитра, а Дмитар Сура, а Суро Милету, а Милета Пауиа, којега сад ево жива код мене.

Али ја, пошто се не могу упуштат' у општирно опишивање Братоножића, но само да им поменем штогођ догађаја који су се међу њима догађали. И то ћу почет' од Станоја Радоњина и Пеја Станојева, у њино вријеме што су Турци чиљели. То је познато и да не говорим о њему, само да кажем случајно пријатељство Братоножића с царем турскијем. Ево како је било.

Једни Турци, који су царскијем послом одили по царевини, дошли су од Колашина преко Лијеве Ријеке и Брскута; на воду су нашли кћер Станоја Радоњина, ђе поји своје овце. Турци се загледају у ђевојку да би ваљала за цара, уфатеју и поведу цару у Стамбол, и казаше му ђевојку, да им се допала за њега. Изведоше ју пред цара, а он ју пита: ко је и оклен је? Она се уврже да је нијема и да не умије (зборит), и не мога ју цар, ни они који су је довели, нагнат' да проговори. Надала се да те ју врнуг кад виде да не умије проговорит. Цар

нареди те ју затворише саму у камару, а постави стражу тајно да слуша хоће ли проговорит' штогођ. Ту су јој јело доносили; други ју није ко гледа. Послије неколико дана, она је почела тужет' овако:

"Жељо моја. оче Станоје!

Жељо брате Пејо!

Жељо стрико Вујо!"

Па настави:

"О Брскуту. мој свилени скуту!

Вјетарниче, моје живовање!

О Верушо, губикозја душо!" итд.

Слушачи цареви запишу њене ријечи, те јавише како проговори лијепа кадуна. Цар изведе ђевојку. Пита ју - она нијема ка пријед, доклен јој прочиташе ријечи које је говорила. Опа проплаче и протовори: каза оклен је и кога има.

Цар пошаље у Братоножиће Станоју, Пеју и Вују, да дођу и доведу тридесет Братоножића код цара, ђе ће и своју ђевојку наћ'.

И тако Станоје с реченијема дође код цара. Остала је прича да је пита цар ђевојку: какви су њен брат и родитељ, а она је рекла: "Кад их видиш, из свога ћеш се стола подић"'. Цар јој се поруга и она се зацрвени од царева подсмијеха. Братоножићи, кад су дошли у Стамбол, улазећи на врата од града, Пејо Станојев, јашући на коња, опре се у у бакрачлије, па будући висока раста. пружи руку с коња, удари руком више врата. Цару казаше. Он се диже на поге да их види. Братоношкој одиви-царици ово даде прилику да се освети и рече:

- Казала сам ти, господару, да ћеш се са пријестола дић' да видиш мога оца, стрица и мога брата. кад те доћ'.

И та је прича у народ остала: како је цар наредио те се у ками више врата изрезала рука Пеја Станојева, онамо ђе је руком с коња дофатио, ђе се и сад тај потпис руке Пејове находи. Али, за друго се боље зна: да је Пеја цар метнуо за војводу, те је судио и харач купио од Скадарскога блата до Лешнице преко Кома, и да им је цар два писма, једно Пеју, а једно Вују, да не дају цару харач: а вратили су се Братоножићи с великијем даровима и царском власти. Пејово писмо од цара изгорело је у Пејову кућу, која му се не ктећи заждила. А писмо друго, што га је цар Вују да, ево га и сад у село Кисјелицу, ђе се презивају Вујовијем именом - Вујовићи. Било је писмо у кућу Милована Радојева, ама чујем да им га скоро узима Никола Ђоков, официр редовне војске на Цетиње. Не знам је ли му га врнуо, али је и сад код њега, тек причају да га не умију прочитат' да знају што у њега пише.

Али, како му драго, но војвода Пејо Станојев, пошто је искрај цара доша, судио је ка господар од земље коју му је цар да, ка што је пријед речено. Купио је харач од Скадарског блата до Лешнице. Говори се да је тај харач за себе узима, а не да је он њега цару дава. Он је заповиједа Зетом и Брдима и једнијем дијелом Арбаније. На војску их је крета ђе му је потреба била. Једном је Васојевиће - Љеворечане похара за освету свога стрица Вуја, којега му уби Васојевић, исти зет Вујов. Ево како је то било.

Вујо је отиша у своје кћере и зета, у Лијеву Ријеку, на њино крсно име св. Александра, ђе је дошло још гости у Вујова зета и кћере. Вујов зет служио је гостима ракију. По обичају, за мезу с ракијом биле су разрезане јабуке, које је Брајотић, зет Вујов, ножем убада и гостима с вра ножа коматиће јабуке редом дава. Вујо прекори свога зета, говорећи му да није поштено ни побожно на крсно име дават љуђима јело с врх ножа! Вујов зет за ту ријеч истијем ножем убоде га у уста, док му за врат пробије, те пане мртав. Зато је Пејо Станојев скупио војску од Зете, Брда, неколико Црне Горе и Арбаније. Удари на Васојевиће, похара и опали сву Лијеву Ријеку, рашћера народ. Што не побише, то утече до Пећи и Шумадије; послије се неки врнуше. Тако је Вујо погинуо и

Васојевићи га платили.

Пејо је има четири сина: Оташа, Тошка, Матијаша и Станишу, од којије' се прозивају брацва. Тошковићи се зову по Тошку; Оташевићи по његовом сину Прему - Премићи; од Станише - Станишићи, а од Матијаша прозивају се, по његовом сину Павићу - Павићевићи.

Сад ево да кажем случај који се догодио с Матијашем Пејовијем. Он је скупио шездесет Братоножића и отиша у чету, ка што су обично 'одили они и други. О њима је прича у народ - о њиној погибији - оваква:

Жмиро Сеоштичанин стајао је у малоречке стијене код својијех двадесет брава. Но једну ноћ чује грају у високе стијене и лелек с кукањем за Матијашем и свијема по имену који су отишли: на ред их изброје у кукање.

Жмирова жена ујутро донесе брашњеник у пећину, ђе нађе браве, а њега нема. Она га зовне и он се одазове из дубине пећине. Пита га: "А што си се скрио тамо?" Он дође и каза јој како су кукали ђаволи у Малу Ријеку, но је ли Матијаш дома? Она му каза да је пријед неколико отиша с неколико дружине и свак се чуди што их нема, и каза му дружину који су шњим. Он јој рече: "Бога ми је свакојега ноћас поменуо, по имену их кука и мислим да су сви погинули".

Тако је било. Матијашу с дружином не знаде се смртi ни живота, колико да падоше у јаму. Не прича се на ове

стране да се је тако ђе друго догодило, да се изгуби шездесет љуђи, да им се гроб не зна. У Матијаша је остала жена која је шњим била по године и удала се на село Безјово тек је Матијаш неста и родила је дијете мало пријед, како се могло сумјат да је Матијашево. Премо Оташев, Матијашев братанић, затражи дијете као Матијашево. Безјовци га не дадоше, а Братоножићи га не оставише. И тако се погнаше судећи за три године, доклен дође да се гвожђем и оружем пресуде. Но Премо Оташев рече Кучима и Братоножићима: да се не

кољу, но да послушају један начин његове пресуде. Они присташе да га слушају и он нареди пресуду овакву: Метну љуђе у ред, једнога до другога у коло, ка у гувно, а на сред простора, који је коло међу љуђима, метну мало дијете; па скиде капу и помоли се Богу говорећи: "Дијете, чије си нека те свемогући Бог њему упути, и коме дођеш нека његово биднеш!" Војска је викала: "Амин!"

Премо сједе ка остали. Дијете баврљало између љуђи и онолике вике, па одједном управи, те Прему на кољену, обиште ручицама за њега. Онда га сви Прему честиташе, и Братоножићи дијете понесоше без бољоглаве, које је послије било оглашени јунак Павић Матијашев, од којега се сад назива брацво Павићевићи, на Пелев Бријег, село у Братоножиће.

Виђели смо како је Пеју Станојеву турски цар дао власт, те је судио реченом земљом, нешто с више власти но војвода али који паша, но ка неки мали владалац; с тога је мога у поменути народ не само харач узимат но их и на војску дизат' по својој вољи, ка што смо пријед виђели на Васојевиће, те се је народ васојевићки послије седам година дома почео враћат'. По томе се и види Пејова владалачка величина, јер друга племена: брцка, црногорска и арбанашка, која су се клала међу собом, нијесу једно друго могла изагнат' из свога мјеста, ка што је Пејо Васојевиће који су млого виши број од Братоножића. А и лично се је на Пеја могло познат', при свему што је био добар и паметан чојек, да је себе нешто високе и себичне владалачке висине дебеле држа и неумољив бива.

Ево још један случај о погибији његова оца; да кажем, како је случајно погинуо и Пејо се за њега мирио.

Пејо, кад је био вакат, да се годишњи харач купи по народу. 'одио је на даљна мјеста, сам са својим љуђима, и харач узима; а старе љуђе. који не могу на далеко 'одит', сла је на ближња мјеста са својим оцем Станојем, те су харач купили.

Тако, једне године, Станоје с дружином купио је по Братоножићима. Шњим је био и његов брат од стрица. Јанко Јованов. Кад су дошли у село Клопот, код једне старе бабе, која је рекла; да им нема што за харач дат', они су смијући се, тражили проз празну кућу и за гредом, под таван од куће, нађу један комадић зачађане и зарђане мале пушке, којом су, ругајући се, омицали да пукне, најприје у земљу, а послије један другоме у чело, да провају који ће одржат' да не трепне оком, кад пушка у чело вршти. И пошто се тако на промјену обидоше. рачунајући ко је мање али више трепнуо, узе проват' Јанко Станоју, своме брату од стрица, 'оће ли трепнут' кад му у чело омакне. Но пушка загрми ка том и уби Станоја посред чела. Јанко је знава да код Пеја молба не

помага, но се мора гинут. Остави кућу и фамилију. па утече. Крио се кроз турску земљу за седам година бојећи се да га Пејо и тамо не нађе.

Такве су догађаје љуђи своји 'одили и мирили. Али Пеју ко да смије о томе поменут'? Но, кад се напуни седам година, Јанку се учини да је боље једном погинут', но се овако крит' и скитат, те, у очи св. Николе, дође по ноћи у Братоножиће и примаче се кући Пејовој, која је била пуна гости, у Пеја на крсно име, Јанко иза куће бачи камен на кућу и учиње знак да јест нетко. Пејо чује и рече жени својој:

"Изљежи, ето нетко, па га је стра' или срам, но га доведи у кућу, ко је да је".

Жена изљеже, нађе Јанка, који јој рече:

- "Иди у кућу и не кажи да си кога виђела".

Жена се врну и рече да нема никога. Јанко опет бачи камен на кућу, ка пријед. Пејо опет жени ка пријед:

- "Доведи непознатога у кућу!"

Жена изљеже, а Јанко јој рече:

- "Иди у кућу још једном. па трећом дођи".

Жена уљеже у кућу и рече: "Нема никога".

Јанко бачи и трећи камен. Пејо ијетко иа жену:

- "Излази! Ево нетко!"

Жена рече: - "Ја га не на'одим!"

Пејо придаде ријеч и рече:

- "Који си то што зовеш каменом на кућу? Улази, не бој се. да ти је Божја вјера, ако си и Јанко Јованов који

ми је оца убио!"

Онадар Пејова жена искочи из куће код Јанка, те му свеза руке за плећа, а нож за врат, по тадашњем обичају, с

тијем више да би Пејову јарост умекшала, па уљеже жена, а Јанко за њом међу госте. Свак се изненади, а Пејо ка помамљен од чуда, гледајући пред собом Јанка ђе је челом на земљу пануо пред Пејове ноге, а по другој гледа на своју сабљу која му је на диреку објешена стајала. Све у кућу онијемило. Не смије се самовољноме Пеју ријеч проговорит' што се би другоме проговарала. Но Пејова жена рече:

- "А што размишљат и на сабљу гледаш? Зар си прега да с крвљу хришћанском крсно име прославиш?!" И још му је говорила ријечи које су Пеја ка гром пробијале.