ШТО ВИШЕ ПОЗНАЈЕМ ЉУДЕ, СВЕ СУ МИ ДРАЖЕ ЖИВОТИЊЕ

ПСИ УЈЕДАЈУ, ЗАР НЕ?

(Поводом текстова Јелене Т. о заштити паса)

И Јосип Броз је волио слијепо вјерне.

Шетач, Предсједник Србије, милује псе луталице.

Пси нападају несрећну дјецу, ђаке у двориштима школа, старе и незаштићене. Нико ништа не предузима. Хитно би требало пронаћи власнике и вратити им њихове љубимце.

Траг у времену из црног шешира Комнена Коље Сератлића

С обзиром на професију, консултовао сам велики број међународних конвенција (као и законску регулативу једног броја земаља), међу којима и конвенцију која се односи на заштиту животиња и биљног свијета. Зато сам се повремено освтрао у интервјуима и ауторским текстовима на држање животиња у затвореном простору, посебно паса у стану (“Само због једне птице у кавезу требало би изазвати скандал неба”). Пас дневно мора у просјеку да претрчи 15 километара. Они који држе псе у затвореном простору у ствари мрзе животиње.

Никада нећу заборавити ужасан призор у Москви 1987. када је један западни дипломата оставио дивног вучјака (имао сам вучјака са којим сам се играо по Дурмиторским ливадама) у стану на седмом спрату у Кутузовском Проспекту и са породицом отишао на одмор. Ноћима и данима је завијао, јаукао, ударао у врата балкона. Ми комшије нисмо могли претпоставити да нико не изводи вучјака у шетњу и да га не храни. Након 10 дана поломио је стакло на вратима балкона и скочио са седмог спрата. Осим тог несрећног вучјака, страдао је и један аутомобил. Тај дипломата је убрзо опозван.

Грађанка Јелена нас скоро обавијести у једном таблоидном листићу, чији наслов почиње са “К”, да је добила писмо од Влада из Чачка о трагичном крају пса луталице Клемпа. У писму је, између осталог, тај Владо (који није имао петљу да наведе и презиме) цитирао свог татицу: “Е Шиптари, дабогда стигли до Београда зато што сте бољи народ од нас Срба”. Е, срамота је ово изјавити Србине који побјеже са Космета, без обзира што је неко отровао пса луталицу Клемпа. Зар су Шиптари бољи од Срба “зато што штите псе”, а са друге стране убијају Србе и друге нешиптарске народе? Још већа је срамота што је грађанка Јелена то писмо објавила у истом тексту у коме Шиптаре назива Шипцима, многе несрећнике дођошима, дјецу учи псовкама и прљавим ријечима попут “лиже буљу”, “плива у говнима”, “слина” и др, те уз то још придода низ шовинистичких ријечи и реченица (нормално, покрива се грађанским поријеклом). Било би добро, ради прочишћења ваздуха, да макар повремено разне Јелене и Јеленци престану да псују, као што је и она са некаквим чудним шеширима која стално пише како је однекуда допутовала или негдје путује, к томе “позната” књижевница, уредница, путописац, режисер, водитељ, плетиља, у једну ријеч генијална сваштарка.

У свим уређеним земљама није дозвољено да пси улазе у лифтове заједно са другим станарима, односно постоје споредни лифтови. Псима затим није дозвољен улазак на плаже, на базене, у ресторане, продавнице, установе (знам једног ДОС-овог амбасадора који је у кабинету у Амбасади тадашње СРЈ у Братислави дочекивао стране и домаће посјетиоце уз присуство дога, па је једна странка добила нервни слом). Живио сам у Аргентини, Бразилу, Мексику, Уругвају, Русији, Словачкој, Аустрији, Бугарској, гдје углавном богаташи имају псе.

У латиноамеричким земљама постоји и занимање пашчар, који води и по 30 паса на повесцима у шетњу или их чува док су газде на далеким путовањима. Пси не могу да слободно лутају, њуше дрвеће, аутомобиле, људе, да пишке и каке како се њима и газдама прохтје. У тим великим градовима, као у Буенос Аиресу и другим нема луталица. Тако је у свим земљама које су регулисале однос пса и човјека, односно човјека и пса. Постоје одређени простори, посебни паркови, гдје се пси могу изводити у шетњу. У Београду нпр, у најљепшем парку код Студенског трга гдје су љуљашке и пијесак за дјецу, пси коло воде, а клинцезе и клинци пужу по псећем измету и уруну.

Човјек је по природи индивидуалан – “ја па ја”. Једини живи створ који је спреман да му се потпуно покори, да буде слијепо вјеран, јесте пас. Гледао сам власнике и власнице паса који су нападали недужне пролазнике само зато што су криво погледали пса или не дај Боже викнули на њега, јер се многи пси уплаше за газду па крену на пролазника, да не говорим колико је дјеце и људи страдало од паса луталица. Управо због те тоталне потчињености пса, човјек је у стању да због пса убије. То је основ за једну озбиљну анализу односа пса и човјека. Фаусту се у једном моменту Мефисто јавља као пас. Јосип Броз, звани Тито, волио је псе, јер је имао патолошку потребу да му се сви и свако потчине. Тако је гледао на сараднике, посебно како су се односили према његовим љубимцима (лично сам присуствовао разним сценама када је боравио последњи пут у Игалу). Једном приликом је, како се препричавало, рекао “да су му српски комунисти-руководиоци, вјерни као пси”. Да је то тачно, видимо у каквом је стању данас српски народ, стању којег је режирао обавјештајац Броз са својим наредбодавцима, уз стварно псећу покорност и вјерност српских руководилаца тог времена. Оне Србе који су му се супротставили поскидао је као муве. Шетач по Студентском парку, садашњи Предсједник, који милује луталице (написа један дневни лист) неодољиво подсјећа на ЈБТ-а. Само је једна “мала” разлика: шетач нема ни историјску ни националну свијест, док је ЈБТ итекако имао.

На другој страни, човјек увијек може замрзети пса, али дијете не може. Када му тај љубимац из било којих разлога засмета, одмах га замрзи и претвори у луталицу. У Аргентини и другим земљама пси су регистровани, имају свој број, уведени су са свим особинама у специјалне књиге и др. У случају да га газда одбаци одмах га проналазе, примјењују драстичне казне, а једна од мјера је да у будуће не смије држати пса. (у антрфилеу)

Немам намјеру да полемишем са дамама, дамцима и експертима за псе који нам држе предавања, називају ружним именима, повезују однос према псима са политиком (Јелена се посебно окомила на стање у у Новом Саду, по коме сада сикће као некада по Београду, не штеди ни градоначелницу, буквално је псује и пљује) али би било добро да их поведем у нека насеља, гдје сам ишао као новинар, да виде те несрећне и тужне окице дјечака и дјевојчица (наведена грађанка у једном тексту спомиње “тужне окице паса луталица”), старих и немоћних који су гладни, неокупани, голи, боси. Знате ли ви “господо” (права господа се другачије понаша и пише) да је у овој земљи више од милион и по гладних? Знате ли да се улицама Београда често не може проћи од псећег измета? Дјеца се клизају по њему као по снијегу. У улици Страхињића бана пси, затворени на балконима, лају, завијају и јаучу, па имате осјећај да спавате у неком псећем прихватилишту или на Шарпланини пуној брава. У врућим љетним данима ројеви мува се сакупљају на псећем измету, а онда долијећу у наше домове, вртиће, ресторане, продавнице... Власник пса у цивилизованим земљама носи метлицу, најлон кесу, спреј. Казне су драстичне за оне који не очисте остатке свога љубимца. Нека се неко усуди да у Новом Саду или Београду или било гдје у Србији власника казни што се његов љубимац олакшао на сред тротоара или у парку. Гледао сам како власници у том моменту уживају као да им се дијете или унуче родило. Недавно је Аустрија донијела нови, још строжи закон за власнике љубимаца, ако не очисте њихове производе. Престаните да изигравате хуманисте типа Брижит Бардо. Да ли се неко упитао где су завршила огромна средства која је за псе сакупила ББ, о чему ми је на једном пријему причао француски дипломата?

Да, све што више познајем људе све су ми драже животиње, јер су ти заштитници жвотиња често неискрени и њихове побуде имају неку другу конотацију. Зашто грађанка Јелена не напише да би било добро да младе дјевојке, умјесто пса, воде дијете, дјецу, а не да Србија има бијелу кугу и најстарију популацију на свијету? Зашто грађанка Јелена не наведе примјере, буквално свакодневне, како пси луталице рањавају пјешаке, посебно дјецу? Недавно је пас луталица у Сремским Карловцима изгризао руке једном пензионеру који је хтио да га нахрани. Једва је успио да се са великим ранама отргне из чељусти пса луталице. Требало би се чешће сјетити мајке природе у којој једино влада хармонија. Зар вам није жао када леопард јури антилопу и крволочно је убија? Да, жао је и мени. Али да није месоједа, да су само биљоједи, цијела кугла земаљска већ би била пустиња, јер би биљоједи све биљке до сада појели. Псу је мјесто у дворишту, на планини код оваца, а не у стану. А они који се љубе и лижу са псима, који са псима спавају и једу из истог тањира, нека поведу рачуна о болестима. Маните се фарсе. Видите ли ви, велике заштитнице и велики заштитници паса луталица, да је у Србији више међусобног убијања, убијања цијелих породица (синдром агресије НАТО алијансе) од броја убијених паса?

Шетачу стиснутих усана то не смета. Поново је Предсједник.