Takozvani Dani Beograda su završeni. Takozvani, jer bilo je toga mnogo što baš i nije „beogradsko“. Ipak, poželimo našem gradu sve najbolje, pa i to da počne da slavi dan koji jedini ima osnova da bude svetkovina dvomilionske prestonice Srbije
Pre Drugog svetskog rata, Beograd je slavio Spasovdan. Prethodni praznik (20. oktobar) izglasali su komunisti, a sadašnji su uspostavili „dosisti“. Komunisti su počeli da broje od sebe, od 1944. godine, kada su oslobodili Beograd od okupatora. DOS je pošao drugom, začudnom logikom u kojoj je potisnuta u stranu srpska suština Beograda. Odredili su da slavimo od 16. do 19. aprila, datuma za koje su „vezali“ jedno pismo i jedan hatišerif.
Šesnaestog aprila 878. godine, rimski papa Jovan osmi, u pismu bugarskom knezu Borisu Mihailu, jadao se zbog neoprostivih poroka biskupa Sergija, starešine singedonske episkopije. Preteći da će da raspopi biskupa, Rimljanin je koristio latinsku transkripciju slovenske reči „Beligrad“, iako je važeće ime grada još bilo romejsko Singedon. Radi preciznosti, valja reći da je Papa upotrebio izraz „episkopius Belgradensis“. Dakle, pisao je o svojoj episkopiji, a ne o gradu!
To pismo je najstariji sačuvani dokument u kojem je iskorišćen približan naziv naše prestonice. Za DOS je to bilo dovoljno da mu prida „grdan“ značaj i da ga odredi za početak „Dana Beograda“. Ti dani se završavaju 19. aprila, kao sećanje na dan kada je obnarodovan turski dokument, sultanov hatišerif (objava, zakon) kojim je Beogradski pašaluk prepušten srpskoj vlasti. Sultan ga je ispisao pod prinudom Srbije, kneza Mihaila i tadašnjih velikih sila. Bio je to važan trenutak u istoriji Beograda, ali ne značajniji od sličnih u dugovekoj gradskoj istoriji.
Dakle, za podsećanje na istorijsko trajanje, razvoj, bogatstva misli i dela ljudi koji su stvarali prestonicu Srbije, uzeti su datumi objavljivanja rimskog i osmanlijskog dokumenta, u kojima takoreći nema ni „s“ od Srba, koji su od Beograda napravili to što on danas jeste!
U istoriji naše prestonice, ima značajnijih i za grad bitnijih datuma od pomenutih, a sledeći je, čini mi se, onaj pravi. Kada je pre šest vekova ugarski car Zigmund prepustio Beograd Stefanu Lazareviću, srpski despot ga je proglasio glavnim gradom države Srbije, posvetio grad Bogorodici i uspostavio gradsku slavu - Spasovdan! Nije poznato kog dana se to dogodilo, ali je jasno da je taj prvi, najvredniji i „najbeogradskiji“ dan Beograda, bio u prvim mesecima 1403. godine. Zdrava logika nalaže da praznik glavnog grada, dan Beograda, bude - Spasovdan! Despot Stefan je utemeljio srpsku prestonicu koja je to ostala narednih šest vekova, bez obzira na to ko je sve vladao gradom. Despot je utemeljio grad koji je narednih vekova bio i ostao svetionik celokupnom srpskom narodu!
Stoga je sramota da Beograd svetkuje godišnjice obnarodovanja poroka kasnije raspopljenog katoličkog biskupa i osmanlijskog dokumenta kojim je dugoveki tiranin srpskog naroda priznao konačni poraz u srpskoj Kneževini!
Zato, zajedno poželimo Beogradu da nova gradska uprava prihvati da slavimo „Dan Beograda“ kada i gradsku slavu Spasovdan, da slavimo srpski praznik i čuvamo uspomenu na utemeljivača naše prestonice, - srpskog viteza i despota Stefana Lazarevića, tvorca srpskog Beograda.
