Glas javnosti je juče objavio pismo koje je Vili Vimer, tadašnji predsednik Parlamentarne skupštine Oebsa uputio Gerhardu Šrederu, nemačkom kancelaru. U najnovijem izdanju časopisa Nova politička misao ovo pismo je komentarisao Aleksandar Pavić. Redakcija Glasa je odlučila da i taj komentar, uz saglasnost autora, objavi u celini.
Pre više od godinu dana (8.2.2007.), NIN je objavio, u prevodu Nikole Živkovića, pismo Vilija Vimera, tadašnjeg potpredsednika Parlamentarne skupštine Oebsa, upućeno 2. maja 2000. tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu. U tom pismu, u stvari izveštaju, sa jedne međunarodne konferencije na veoma visokom nivou, jasno je kao dan izloženo zašto Amerikanci smatraju da treba ‘’što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo ‘’, zašto je bombardovana SRJ i, napokon, zašto Srbija nikad ne može da postane član EU. Saopšteno je, naime, da će Srbija biti ‘’trajno isključena iz evropskog razvoja’’, ‘’verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD’’ na njenom tlu.
KOJI SU NAM PRAVCI ZBILJA OTVORENI
U intervjuu datom Večernjim novostima šest dana pre smrti, Zoran Đinđić je, između ostalog, rekao da mu se činilo da je načelo ‘’slaba Srbija - jaka Jugoslavija’’ sada zamenjeno načelom ‘’slaba Srbija - jak Balkan’’. To se upravo i poklapa sa evroatlantskom vizijom ovog dela Evrope, onako kako to prenosi Vili Vimer. Za Đinđića to nije bilo prihvatljivo. Da li je to prihvatljivo za sve njegove ‘’naslednike’’? Da li misle da treba da se s tom sudbinom mirimo, i da i dalje nastavimo ‘’politiku (večne) čekaonice’’, gde se, izgleda, jedino čeka neki nedefinisani evropski Godo, dok nam mnogi drugi vozovi prolaze? Ili svi već jednom treba da se suočimo s realnošću koja se na ovim prostorima ponavlja već vekovima: da je svakom zavojevaču ovog dela Evrope odgovarala slaba - ili čak, bolje, nikakva - Srbija, i da se u današnja vremena ništa nije promenilo. I da realno pogledamo šta nam je činiti i koji su nam pravci zbilja otvoreni?
Pitanja bez odgovora
Pitanje koje se odmah nameće je sledeće: ako su čelnici stranaka sadašnje vladajuće koalicije u Srbiji znali za sadržaj ovog pisma - a morali su s njim biti upoznati bar od NIN-ovog objavljivanja, tj. pre nešto više od godinu dana - zašto su nastavili da zamajavaju srpsku javnost sa pričama o ‘’evrointegracijama’’? Zašto bar nisu srpsku javnost upoznali sa realnim, možda nesavladivim teškoćama koje stoje na ‘’evropskom putu’’ Srbije? (Pri tom je čudno što ni sadašnja skupštinska opozicija, sa možda jednim ili dva pojedinačna izuzetka, nije iskoristila priliku i ‘’probila uši’’ javnosti navodima iz ovog dokumenta koji im je, kao deklarisanim ‘’evroskepticima’’, došao kao dar sa neba.)
Ko god misli da naša diplomatija, sa ovim dokumentom u rukama, nije mogla ništa da uradi, vara se. Mogli smo, još mnogo ranije, da 1) direktno suočimo EU čelnike s njim i da pitamo da li EU i dalje stoji na tim stanovištima, čak i posle uklanjanja Slobodana Miloševića sa vlasti u Srbiji; 2) u odsustvu negativnog ili jasnog odgovora na prethodno pitanje, mogli smo mnogo ranije da objavimo da smatramo da se Srbiji ne nudi jasna i izvesna ‘’evropska perspektiva’’ i da se na vreme okrenemo alternativama, naravno, objavljujući u isto vreme stav da nikada nećemo priznati kosovsku nezavisnost.
Može se pretpostaviti da je u našem državnom vrhu bilo i onih koji su gajili nadu da se politika ‘’trajnog isključivanja Srbije iz evropskog pravnog poretka’’ može promeniti, tj. da će, ipak nekako, ‘’Evropa naći svoj glas’’ i smognuti snage da se odupre pritiscima SAD. Možda je za takva nadanja bilo i osnova - iako EU do dan-danas nikada, uprkos retorici, nije ponudila Srbiji ‘’jasnu evropsku perspektivu’’, već je neprekidno Srbiji ispostavljala uslove koji se ne mogu dokazivo ispuniti, što opet potvrđuje ključni zaključak Vilija Vimera o ‘’trajnom isključivanju Srbije’’. Bilo kako bilo, nakon objave ‘’kosovske nezavisnosti’’, ćutanje o ovom dokumentu i njegovo skrivanje od šire javnosti u Srbiji potpuno je neshvatljivo. Jer, ako se dokument pažljivo pročita, ‘’kosovska nezavisnost’’ nikako ne znači i kraj srpskih iskušenja i kraj konflikata na ovom tlu. Jer, na primer, da parafraziarmo, ima još naroda, čije pravo na samoopredeljenje nadilazi svaku drugu odredbu međunarodnog prava.
Kopajući po linkovima koje je Nikola Živković u NIN-u priložio, može se videti da su pomenutoj konferenciji prisustvovala i tri lica iz Srbije: Milan Pajević, u svojstvu spoljnopolitičkog savetnika stranke G17 plus, Aleksandar Fatić, predsednik Centra za menadžment u Beogradu, i Bratislav Grubačić, direktor i glavni i odgovorni urednik beogradskog VIP Presa. I ovde se otvara bitno pitanje: zašto niko od njih nije upoznao javnost Srbije sa tokom konferencije i njenim, za Srbiju, sudbinskim zaključcima? Da li se njihovo prećutkivanje može tumačiti i kao njihova saglasnost ili saučešće, što bi, u tom slučaju, bio akt ravan veleizdaji? Da li je, pak, u pitanju bila briga za očuvanje sopstvenih, ugodnih pozicija u evroatlantskoj meki fondova i dnevnica - što se opet svodi na isto? Ili su i oni, poput Vimera, napisali izveštaje koji su gurnuti na medijsku marginu? Dužni su da nam daju zadovoljavajući odgovor ili smo slobodni da donosimo sopstvene zaključke.
Posebno je zanimljiv g. Pajević, funkcioner stranke G17 plus koja je činila bitan deo svih vlada od 2000. godine, pa do danas, i koja se možda i najglasnije ističe u povicima da ‘’Evropa nema alternativu’’. Dakle, ako je visoki zvaničnik ove stranke imao uvid u zaključke pomenute konferencije, zašto se njegova stranka već osam godina pravi kao da oni ne postoje? I na kojim osnovama stranka G17 plus i dalje insistira na politici ‘’evrointegracija’’, uprkos činjenici da je jedan od najviših evropskih zvaničnika jasno naznačio da za Srbiju nikakva ‘’evropska perspektiva’’ ne postoji? Ili možda G17 plus ima argumente koji bi tu tvrdnju opovrgli? Ako ih ima, dužna je da ih predstavi. A ako nema, i sama je saučesnik u izdaji zemlje.
Ovo, međutim, ni na koji način ne amnestira ni DS, čiji su čelnici sigurno imali uvid u Vimerovo pismo unazad bar godinu dana - mada je teško zamislivo, ako ne i optužujuće po njihovu sposobnost da vode državu da za njega nisu znali i pre, pogotovu imajući u vidu jake nemačke veze koje je Zoran Đinđić gajio. Kako, dakle, imajući u vidu sadržaj Vimerovog pisma, može DS da srpskom biračkom telu (i dalje) obećava ‘’evropsku perspektivu’’? Postoje samo dva odgovora: ili je po sredi neverovatna neobaveštenost i nesposobnost, ili su čelnici te stranke plaćeni lobisti određenih međunarodnih krugova, kojima je cilj da se Srbija što duže drži u zavisnosti od EU, dok joj se otima parče po parče teritorije i kupuju resursi - da se ‘’Vlasi ne bi slučajno dosetili’’ i možda čak okrenuli svoj pogled i svoje snage u nekom drugom pravcu (na primer, ka Istoku). Da je to daleko od nemogućeg, potvrđuje nam i istorijsko iskustvo s početka 20. veka, kada je jedan deo srpske političke vrhuške svesno i namerno (za razne vrste nadoknadi) vezivao Srbiju veštačkom zavisnošću za Austrougarsku - sve dok carinski rat nije pokazao da čak i moćna imperija na zapadu ipak ‘’ima alternativu’’, i da Srbija može veoma dobro da posluje i sa drugima.
Neiskorišćen adut
Šta reći za DSS? Zašto Vimerovo pismo nije, bar pre godinu dana, upotrebila kao adut u svojoj skepsi prema namerama EU? Zašto nije iskoristila svoj pristup medijima da obavesti srpsko biračko telo o ozbiljnim, možda nesavladivim preprekama ka članstvu Srbije u EU koje Vimer razotkriva i, možda, pokrenula javnu debatu na tu temu, od koje je mogla da ima samo stranačku korist? Zar to ne bi bio jak argument za približavanje Rusiji, ili bar otvaranje ka ostatku velikog sveta koji se ne nalazi na Zapadu? Zar to ne bi bio adut u bilo kojim pregovorima sa EU, način da se mnogo ranije stvari isteraju na čistac? Ako su se, pak, gajile nade, tokom kosovskih pregovora, da se nešto kod EU može ipak promeniti u pogledu na Srbiju, zar nije bar sad krajnje vreme da se ova stvar iznese na čistinu, i to ne putem bilo kakvih referenduma, već sa jasnim, poštenim saopštavanjem naciji da nas - u nedostatku dokaza koji govore suprotno - EU uopšte i neće, i da je izbor ‘’za ili protiv ulaska u EU’’ zapravo lažan i nepostojeći?
Na kraju, šta LDP kaže na sadržaj Vimerovog pisma? Da li Evropa i dalje ‘’nema alternativu’’? S obzirom na to da je deo imidža ove stranke njen ‘’beskompromisni realizam’’, da li je za Srbiju, u svetlu ne samo Vimerovog pisma već i svih dešavanja u proteklih 8 godina, koja su više nego potvrdila autentičnost njegovog izveštavanja i tumačenja i dalje ‘’realno’’ da se upinje ka ‘’evrointegracijama’’ ako je očigledno da američki-dominirana EU Srbiju jednostavno neće?
Uslovljavanja
Mora se reći i to da je, u proteklih 8 godina, EU Srbiju stavila u vrlo nezgodan položaj uslovljavanjem ‘’daljih integracija’’ hapšenjem haških optuženika, najviše zato što nije dokazivo da se svi oni mogu čak i locirati, a kamoli uhapsiti. Međutim, u kontekstu Vimerovog pisma, lako se dolazi do zaključka da je postavljanje ‘’nemogućeg’’ uslova Srbiji vrlo lako mogla biti svesna i namerna politika EU, kako bi se Srbija što uspešnije anestezirala i što kasnije shvatila da se, zapravo, nalazi ‘’izvan evropskog razvoja’’, poput žabe koja se kuva na tihoj vatri. Odgovornost celokupnog dosovskog poretka od 2000.godine do danas leži u sledećem: 1) ako su znali da se uslovi EU ne mogu ispuniti, zašto naciju nisu na vreme obavestili? 2) ako su smatrali da se uslovi EU ipak mogu ispuniti - zašto ih onda nisu ispunili? 3) ako, pak, nisu mogli da ih ispune (strah od pobune u MUP, Vojsci, službama, itd.), zašto bar nisu pošteno to saopštili i narodu i EU? Ili je dati ostavku veća tragedija od propasti zemlje?
Ima li i jedne političke grupacije koja je spremna da otvori ovo pitanje bez uvijanja, da otvoreno obavesti naciju da, prema svim raspoloživim dokazima, nikakva ‘’evropska perspektiva’’ ne postoji? Ili je napokon došlo vreme da se napravi nešto novo? Jer život stvarno više ne može da čeka, pogotovu ne u virtuelnim čekaonicama, sa virtuelnim granicama, virtuelnom vojskom, virtuelnim političkim debatama.
Глас јавности
http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-20-03-2008/srbija-u-virtuelnoj-cekaonici
