Историја: На 63. годишњицу- у пoходе сенима пострадалим у Јасеновцу Постављено 25.04.2008
Тема:
На 63. годишњицу- у пoходе сенима пострадалим у Јасеновачком логору
Званична Србија „ не сме” да памти !!
СестраДаница, имала је 12 година наглавачке је 1942. бачена у пећ.Од глади умро петогодишњи брат Михајло.Мајка Стоја у логору je умрла на порођају, а за њомјош један брат.Имaо сам тада 8 година. Још трагам за једином сестром којаје негде жива.Звала се Смиља. Ко зна како јој је сада име - каже Остоја Слијепчевић
AБРАМОВИЋ (НИКОЛА) АНА, Старо село, Сисак, Српкиња, АБРАМОВИЋ (СТОЈАН) АНА, Бјелник, Петриња, Српкиња, АБУТОВИЋ (МАРКО) ЉУБОМИР, Лакташи, Србин, АЦАН (ЈОВО) ПЕТАР, Бранешци, Пакрац, Србин... АЦКЕТА (ЈАКОВ) КАТА, Вировитица, Српкиња, АЋИМОВИЋ (ТОДОР) ЦВИЈЕТА, Било Поље, Ливно, Српкиња, АДАМОВИЋ (МИТАР)ДРАГАН, Доњи Волар, Приједор, Србин, АДАМОВИЋ (СИМО) ЈЕФТО, Доњи Волар, Приједор, Србин..... одјекујеу Спомен комплексу „ Јасеновац” овог пролећног дана. Од раног јутра за свако име пострадалог у усташком логорупо минут.И такосве док траје комеморативна манифестација. Долином Саве одлази у небо мушки озбиљан глас ...
Топао, скоро летњи дан у Јасеновцу, најгорем и најцрњем српском стратишту уусташкој НДХ, где језверски убијено преко 700 хиљада наших сународника ина десетине хиљада Рома, Јевреја, муслимана ... У долини Саве која је пре 63 годиненемилосрдно носила лешеве, ако нису били закопавани.Или тела оних очајника,којима је и смрт у слободи била једини спас од свакодневних мучења иужасних слика апокалипсе.
На 63. годишњицу – комеморација. Одавање почасти свим пострадалим у јасеновачком логору. Непрегледна колона, већина потомака - убијених, искасапљених, мучених глађу и патолошком мржњомод црних униформи НДХ. Невиних људи, жена, стараца и деце.Ово паклено гротло прогутало је око 20 хиљада дечјих живота.Преживелих је све маље. Остадоше они који су у логору смрти, тада били деца.У Београду их је свега 340, сада стараца, онда махом српскесирочади. Догађају су присуствовали и хрватски политичари на челу саСтјепаном Месићем,председником.Од високих званичника из Србије, сем особе из српског министарства нико више није био.Присутнима су се обратили представници Рома, Зорица Стипетић, председница савета Спомен подручја Јасеновац,члан савета СПЈ Иван Фумић и други хрватски политичари.Оно што је парадоксално, будући да је у логору убијено највише српских глава, јесте чињеница да сенико се од високих званичника Србије није обратио. Није ни могао, јер није ни дошао.
Председник републике ХрватскеСтјепан Месић, обратио се хиљадама придошлих,чак послао поруку у свет.
Да се никад не заборави
–Наше окупљање посвећено је жртвама које су пострадале у јасеновачком логору и ми то, дакле,данашња Хрватска, не заборављамо.Наша жеља је да се то никада не избрише из сећања.Да сачувамо успомене на све оне недужне који су овде положили животе, јерза 10, 15 година преживелих ће бити још мање. Колико поштујем жртве јасеновачке говори и моје присуство, али и обећање које сам данас дао да ћу сваке године неизоставнобити овде сваког 20. травња.
Зашто нико из Србије, особа вашег ранга,актуелних политичара,није дошао – питали смо Месића.
–Не знам зашто нико од репрезентатаивних представника из ваше државе није допутовао данас у Јасеновац. Нисам са томчињеницом детаљно, или боље да кажем,уопше упознат. Знам да је био један званични представникнеког вашег министарства. Лично нисам био ангажован да правим протокол комеморације у Јасеновцу, нити дапозивам госте са стране. Најбоље је да питате организатора, или некога одзваничних представника Србије. То нико удемократској Хрватској, будите сигурни, није осујетио - одговори први човек Хрватске.
Није се појавио ни Тадић, ни Коштуница. Општи је утисак да је то овде српскинарод очекивао. Да ли ћетеубудуће размишљати о томе да је неминовно да представници Србије на данашњи дан буду уз свој народ - обраћамо се, опет, Месићу.
–Свакако ћу то за следећу годину имати у виду. То вам обећавам.И ово ћу, што сте рекли, проверити. Но,питајте слободно и њих зашто нису овде.То им нико не би ускратио- рече Месић.
Највећа суза на свету
Колона тишине.ОдМеморијалног центра идуљуди уз саму обалу Саве. Корачају , прелазе преко насипа.У немом вијугавомпоходничком путу,седе глава, старачких несигурник корака,погледа упртих утраву.Пролазе поред великих округлих зелених хумки која личе на брдашца.Иду и млади.Изненађујуће их је много.Тек да својим присуством покажу да нису заборавили на претке.На хиљаде је људи, а тек по која у тишини прозборена реч.Човеков ум, просто не може да схвати да су злочинци на том месту погубили цео један велики град, или неку мању покрајину људских бића. Крајолицису окупани светлошћу, негованимзеленим површинама, али сенкеубијених вам не дају да се дивите лепоти, нити да сеопустите.Ледена језа прође човекукроз тело кадасе суочи са дугим насипима.Једна старинаЗдравко М. из Славонског Брода, који је у Јасеновцу био дете логораш, у црној усташкој казамату изгубио три брата, две сестре, мајку, оца и тетку. Рече тихо, у пролазу, да су испод сваког од тих насипа , поредвелике реке којапамти сва зла и несреће- кости паћеника.Силазимо са насипа, са осећањем да газимо по нечем светом.Посматрамо огромне зеленкасте хумке... Ироније ли, споменик, а „ цвет” жртвама.Размишљамо коме је пало на памет да то будецвет, а не - највећа суза на свету?
У благој удолини расејана малена језера. Мочварно тло.Теренје због близине велике реке,прилично подводан, тако даповремено корачамо крозводом орошену траву.Венци, природно цвеће, натписи, по која суза . Људи повијених рамена, као да су се претворили у сенке. Сјединила их је заједничка трагедија.Са десне стране на колосеку постављена старакомпозиција, локомотива идрвени вагони.Само је то од трагова злочина остало.Све затрто.У траву претворено.У непрегледној колони тишине изгледа да је највише младости..Пристигли су изсвих крајева, из места одакле је ратни вихор одувао њихове преживеле баке, или деде.Ако су којим случајем и преживела, деца Јасеновца живот су настављала у домовима за сирочад.Ту су учили да волесвоју земљу, живот и... човека.
Брата најслађе„ брат” закла
Питамо се идући колоном без краја, која би још држава у свету, попут Србије, након 63 година седела скрштених руку, какотим политичарима који мисле да су свемогући може да буде мирна савест?Како нико од њих није дошао на помисао да је крајње време да сепокрене прича о геноцидуусташке НДХ над Србима и то одавде, са овога места.Оно мало преосталих живих сведокаактуелна власт у Србији нити прима, нитиразуме.Нема се за то времена. Ко ће да себави мртвима. А не знају да живи не могу ни корака, док мртви нису спокојни. У Јасеновцугледали су недужни- смрт у очи. А брата најслађе „ брат” закла...Шта би проговорили мртви? Много је српских,ромских, јеврејских, муслиманских, па ихрватских породица, превише и за књигу, филм...
–Нисмо ми ти који смањујемо жртве.Како може бити исто - неколико десетинахиљада и 700 хиљада убијених.А није искључено да је било и више.То српски политичари данас не смеју ни да кажу, ни да помисле, да не би пореметили добросуседске односе са демократском Хрватском ико зна да ли би се то ЕУ свидело.Била сам двогодишње дете кадасам из Јасеновца неком срећом одведена у прихватилиште, па ме је усвојила загребачка породица Фистрић.Даница и Стјепан били судобри људи,трудили се да ми замене родитеље.Изгубила сам оца, три стрица, мајку,деду, баку.Тек 1982. година успела сам да пронађемтри сестре и брата који су такође били у Јасеновцу и преживели неким чудом- прену нас из размишљањаБригита Кнежевић, председникбеоградског Удружења заточеника Јасеновца.
До ње корачастамено Остоја Слијепчевић из Туријака код Босанске Градишке.Сада живи у српској престоници .Присећа сецрних , трагичних година.
Преживели само отац и син
–У кући нас је било деветоро.Све је Јасеновац прогутао,сем мене и оца Душана.И њега би усташе убиле, али је транспортован у немачки логор.Када се рат завршио , нашаоме.Свиостали су убијени.СестраДаница, имала је 12 година наглавачке је 1942. бачена у пећ.Од глади умро и петогодишњи брат Михајло.Мајка Стоја у логору је умрла на порођају, а за њом ијош један брат. Имао сам тада 8 година.Још трагам за једином сестром којаје негде жива.Звала се Смиља.Ко зна како јој је сада име- поверава нам се ова старина.
Људи којима је одраног детињства живот обележен голготом јасеновачком, лако се исповедају, отварају душу.Прилазе сами и говоре.Као да у вама виде род.Ваљда зато што свога немају, и у свакој људскости препознају „ понешто” од ближњих.
Судбина Остоје Дрвенице из Панчева врло је потресна.
–Од шире фамилијеосморо је Јасеновац прогутао.Остао сам само ја. У смрт отерао старијег брата Николу.Било му је 13 година и малу Љубицу.Још није навршила четврту.И мајка и деда овде скончаше.Отац је погинуо у СлавонскомБроду од бомбрадовања. Мене су депортовали у овај логор 1944., а тврде дате године није било депортовања. Ја сам живи сведок за њихову велику лаж.Само нема ко да ме чује- поручујеОстоја.
Дан окупан светлошћу.Звезда усијала. Венци се полажу.Хрватски званичници одлазе са места највећег злочина њихових сународника.Али, ипак су дошли.Неки и људску реч проговорили. Они најважнији по диктату, гламутрозно, да задовоље високе европске стандарде о демократском уређењу.Гурају се новинари иироније ли, највише се гурају око Месића, ко да је он највећа жртва. Мало ко српски народ конкретно помену.Мало њих се и прекрстило са три прста.А таквих би највише.Ваљда не смеју, да се не препозна да су Срби, Православци.У небо без облака утапа се мушки озбиљан глас који још прозива мртве. „.АБАЏИЋ (ХАМДИЈА) ЏЕМАЛ , Сарајево, Муслиман
АБАЗОВИЋ (СИМО) ВАСО, Хан Пјесак, Србин
АБЕЛЕС АЛБЕРТ, Сарајево, Жидов”...
Др Мила Алечковић Николић на комеморативном скупу у Јасеновцу
Меа culpa за Европу
Ако је до недавно важеће цифре од 700 000 убијених у комплексу смрти Јасеновац, цифра сада пала на 72 193 жртве, онда то значи да са историјском истином нешто озбиљно није у реду- каже др Мила Алечковић-Николић
На комеморацију у најстравичнијем логору смрти на свету Јасеновцу, ишла сам, пре свега, као члан међународног друштва „Потомци логораша” чије је седиште у Паризу. Још пре две деценије у српској дијаспори говорила сам о нужности организовања и покретања међународног поступка за признање геноцида 41. над српским народом. Такође смо у циљу помоћи српској борби, успоставили контакт са врхом Јерменског светског Конгреса , који је признање за 1915. годину ужаса добио, и који нас је више пута гостио у Јеревану– каже, између осталог, др Мила Алечковић-Николић, која је била на великом комеморативном скупу у Хрватској.
Објашњава да је врло поразно што сехрватски званичници играјубројкама српских жртава.
–Ове године, на комеморацији у Хрватској дали су нам књигу штампану 2007.: „Јасеновац-појединачна жртва”. Сам назив те књиге је недопустив, јер жели да створи утисак да је реч о неком хаотичном стратишту, а не о организованом геноциду . Рећи да је реч о „појединачним жртвама” класично је психолошко бежање од истине, које не уважава чак ни сведочења једног Курција Малапартеа. У НДХ се апсолутно догодио ГЕНОЦИД над више народа, а пре свега над Србима.
Према подацима књиге ПОИМЕНИЧНИ ПОПИС ЖРТАВА КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ (1941-1945), истраживања до 31. коловоза 2007., у уредништву Јелке Смреке и Ђорђа Миховиловића (рецензенти су Иво Голдштајн, Игор Граовац, Марио Јареб, Михаел Соболевски), чије је штампање помогло Министарство културе републике Хрватске, помињу се укупно 72 193. жртве, од којих 40.251 Срба, 14 750 Рома, 11 723 Жидова, 3 583 Хрвата, 1063 Муслимана и др... На страни 1154. ове књиге пронашла сам српске жртве свога покојног оца Саве, некадашњег академца загребачке Академије сликарства и архитектуре, односно његове рођене сестре Виде заклане као девојке у старој Градишки. Али зато нисам пронашла име друге убијене сестре Љубице. Ако та књига претендује да буде исцрпни списак жртава комплекса смрти Јасеновац, тако што је са до недавно важеће цифре од 700 000 жртва у комплексу смрти Јасеновац, сада пала на 72 193 жртве, онда то значи да са историјском истином нешто озбиљно није у реду- упозорва уважени српски интелектуалац.
Она наводи непобитнечињенице, које су изрекли сами злочинци.
–Усташки логор смрти, према самим подацима истраживања радио је 1337 дана, односно пуне четири године. Знамо да је темпо убијања људи био стравично висок и да је некада у истом дану побијено и по више стотина мученика. Познато је монструозно признање Љубо Милоша да је за једну ноћ заклано више од хиљаду људи. Ако се ово узме у обзир, одмах се види да никако не може да буде реч о 72 193 жртве. Ми ћемо морати да добијемо потпуно тачне податке из Јад Вашема, а ако ни они не буду хтели да нам их дају, онда ћемо морати да скупимо све оно што су до сада урадили Дедијер, Булајић и други истраживачи и да затим поново спроведемо акцију пописивања жртва код свих живих сведока.
Др Алечковић укратко је прокоментарисла дволичну ролу Стјепана Месића у случају „ Јасеновац” .
–Што се Стјепана Месића тиче, присутног и ове године на комеморацији, он ј е одржао свој „политички коректан говор за Еуропу”. У књизи „10 одговора Стјепану Месићу” Василије Крестић, Михаило Марковић, Владислав Јовановић, Владимир Умељић, Борисав Јовић, Мирко Зуровац, Момир Булатовић, Предраг Кијук, Дејан Медаковић и ја полемисали смо са њим и прозвали га за речи изречене деведестих година када је казао да се извињава само хрватским антифашистима, а српским жртвама не. На комеморацији у Јасеновцу, Месић ј е ове године био „осећајан”. Међутим, заменица владе Хрватске која је дошла у Санадерово име, поклонила се за исту цену и хрватским борцима страдалим за нову државу Хрватску, не поменувши притом мртве цивиле „Бљеска” и „Олује”. То сматрам више него неморалним, јер овај последњи рат уопште не може да буде схваћен ако није схваћен геноцид извршен давне 41. године. Заменица хрватског премијера је жртвама домовинског рата са шаховницом (односно убицама српских цивила у „Олуји”) могла да се клања на неком другом месту, али у Јасеновцу – никако.
Такође је, чини ми се недопустиво било то да држава Србија, држава већинског мученичког народа, на комеморацију пошаље заменика једног министра, док Хрватска шаље свога председника. У Јасеновачки логор смрти,без обзира на политичку кампању у Србији, морали су да дођу и председник и премијер Србије.
Недопустиво је и то да су представници разних народа на стратишту говорили о жртвама, док ниједан Србин, осим свештеника, није могао да се обрати јавности. Зато ћемо следеће године од хрватске владе званично тражити обраћање Срба света поручује др Алечковић-