„НАЈЛОНСКИ РАТ“ ПРОТИВ СРБИЈЕ

Освануло је ведро јутро једног летњег дана 1951. године. Људи су у Ростову и Владивостоку, као и другим совјетским градовима, кренули на посао. И баш тада су се над споменутим градовима појавили амерички бомбардери. Тако започиње есеј „Најлонски рат“, чувеног америчког социолога Дејвида Рисмана. Циљ му је био да сликовито, у форми социјално-фантастичног огледа, покаже колика је моћ „пропаганде стварима“. Да демонстрира до које мере су предмети жеља – убедљивији од речи. Јер, бомбардери нису носили убојити терет. У првом налету на Ростов и Владивосток бачено је 200 хиљада пари најлон чарапа, 4 милиона пакли најпопуларнијих америчких цигарета, и још много других ствари о којима су совјетски грађани тада могли само да маштају. Затим су уследили „удари“ широм СССР-а, и то како лаких тако и тешких бомбардера. По совјетским градовима су почели да падају и крупнији предмети закачени за падобране. У питању су били најсавременији шпорети, фрижидери, машине за прање веша, аутомобили …. И то се дешавало недељама.

Народ се распаметио. Ни масовне репресије које је Стаљин наредио, нису могле да спрече да милиони жена, мушкарца па чак и деце – и дању, и ноћу тумарају улицама. Да готово без прекида гледају у небо, очекујући нове испоруке „хуманитарне помоћи“. Нереди су избијали на све стране, а привреди је претио потпуни колапс. Чак је и армија почела да се осипа.

У таквим околностима ни сурови Јосиф Висарионович није могао да спречи битне системске промене. Јер, привлачност женских најлон чарапа и америчких кола – била је већа од моћи бајонета и државне пропаганде. Отуда је наређена масовна конверзија војне индустрије у цивилну. Производња тенкова је убрзо пала за 25%, а артиљеријских оруђа за читавих 75% - али су зато совјетски грађани почели да добијају све више роба широке потрошње.

На крају есеја, Дејвид Рисман је предвидео будући тријумф САД и у реалном свету. Прогнозирао је да комунистичка идеологија не може дугорочно да се опире изазовима потрошачког друштва. И био је у праву!

ПРОПАГАНДА „НАЧИНОМ ЖИВОТА“

Американци су још 1947. године започели „психолошки рат“ против СССР-а. Тежиште активности било је на истицању благодети америчког начина живота. Циљ је био да совјетском народу „крене вода на уста“ док слуша о дивотама западне потрошачке културе, и док се диви ономе што из њеног асортимана доспе и до њега. Намера пропагандиста је била да се чежња развије до те мере да у неком тренутку систем постане неодржив. Зна се: „тиха вода брег рони“, и у једном моменту он ће се неминовно обрушити. То се и десило.

Но, проћиће још доста времена док та врста пропаганде није добила своје име. Док није названа: „социолошка пропаганда“, а „кум“ јој је постао чувени француски социолог – Жак Елил. Иначе, и ми смо учествовали у америчком вођењу „социолошке пропаганде“ усмерене против СССР-а. Уосталом, тешко да би ико нормалан такав аранжман одбио. Само би га боље искористио, само би се потрудио да корист буде дугорочна, а не да све добијено олако буде „поједено и попијено“.

СФРЈ је деценијама примала огромну бесповратну помоћ од САД, како би наша тадашња земља деловала што привлачније народима који су живели иза „гвоздене завесе“. Како би они извели закључак да је довољно отарасити се доминације Совјетског Савеза, и кренути својим путем у социјализам, и ето њега са „хуманим лицем“.

ДОШЛА ГЛОБАЛНА МАЦА НА СРПСКА ВРАТАНЦА

Да сада не улазимо у разлоге који су довели до тога да САД почну да нас третирају као непријатеље, али кад се то десило постали смо објекат интензивне „социолошке пропаганде“. Колико са циљем да се ослаби економска снага земље, и тиме потенцијал војске односно власти, толико и ради веће делотворности споменуте пропаганде – уведене су нам санкције. Јер, на „фону“ оскудице много привлачније делују слике обиља. Поготово када је све у складу са јеврејском клетвом: „Дао ти Бог да имао, па немао“.

Сигурно се сећате колико је „Глас Америке“ стављао акценат на то како се одвија економски препород земаља у нашем окружењу, уз индиректну поруку: „ви видите шта ћете, ако воз оде“. Сећате се како су нам наговештавали милијарде и милијарде долара донација, чим се вратимо у „европску породицу народа“. Сећате се прича да ће Србија бити подељена на 5-6 зона економске помоћи, па ће за сваку од њих бити одговорна Француска, Немачка, САД … А онда ће се те земље „такмичити“ ко ће нашем напаћеном народу да донесе више добробити.

И када смо се изборили за промену режима: Шта смо добили? Углавном кредите, тек мало повољније од уобичајених. „Поклоњен“ нам је и отпис дела старих дугова, али не и главнице! У питању је било „опраштање“ камата из доба санкција тј. онога што вероватно нико нормалан не би ни прихватио да плаћа јер смо били онемогућени да слободно послујемо и зарађујемо. Добили смо и приходе од приватизације тј. једнократне продаје онога што је генерацијама стварано. И на основу света тога – илузију да је започео „процват“ наше економије.

На крају крајева, неко ће рећи – политичке промене и јесу наша ствар! Па што да нас Запад награди што смо раскрстили са режимом који није био истински демократски, и није био добар за нас? Одговор је прост: зато што су нам обећали помоћ – а неко ко држи до свог кредибилитета поштује реч! Како да им сада било шта поверујемо? Чак и да не покушавају да нам отму Косово. Јер, показало се да је њихово обећање – „лудом радовање“.

ДРУГО ПОЛУВРЕМЕ „ПЛАШЕЊА СРБИЈЕ“

Пошто смо постали „пријатељи“ са Соланом и компанијом, уз спољну „социолошку пропаганду“ започела је и „социолошка индоктринација“ становништва од стране дела влати и њеног „идеолошког апарата“ – медија, образовних кадрова, припадника проамеричких невладиних оранизација …. Непрекидно су причали колико нам је преко ноћи постало боље, и подсећали нас на све дивоте које нас чекају у будућности. Ето, само још пар „ситница“ да урадимо, и „добри људи“ ће нам донети „послужавник са ђаконијама“. Нису они заборавили обећања. Не, не – ми смо сами криви за кашњење веће помоћи. Још нисмо постали довољно фини и умиљати. Зато треба да будемо срећни и задовољни и због онога што нам је наводно већ удељено. И да се трудимо да се што пре поправимо, како бисмо добили више.

А сада када су евроатлантски ешелони на нашој политичкој сцени на прагу да изгубе власт – све то је попримило хистеричне и гротескне размере. До те мере гротескне, да бих се ја смејао да пре пар месеци није дало резултат! Међутим, испало је да је рачун „еврофолираната“ – био тачан. Показало се да се онај кога су „уједале змије, и гуштера плаши“. Да му се гмизавци привиђају и док гледа маце. Кампања страха од изолације и економских невоља удара на најниже емоције и страхове. Ту нема много рационалности, па стога обичном човеку може изгледати реално да ће неко да се определи за самоизолацију, односно да ће они који су профита ради све покуповали у Србији – сада својим компанијама наметнути санкције! А с друге стране, да олако поверује да су „Данајци“ постали фини и хумани – па спремају брдо корисних дарова.

Но, мислим да два пута исти штос неће моћи да прође чак ни код Срба. Како каже руски писац Михаил Генин: „Ко хоће да на основу лажи профитира, треба ретко да лаже“. Мада, ради објективности нешто треба рећи и у прилог оних наших политичара што медијски лажу, причајући о изолацији, односно да ће нам Солана помоћи да сачувамо Косово чим постанемо део ЕУ. Чак и паметни људи поверују у своје лажи. Отуда, можда су неки од њих сада и искрени!

КОСОВО ЗНАЧИ И БОЉИ ЖИВОТ

Руси су имали слично искуство. Њима су свашта обећавали, а ништа јој нису дали. Русима су деценијама показивали све оно што су желели да имају, а када су се определили за „потрошачки систем“ – то су у стварности добили малобројни. Тек када је Русија устала, када је почела да се бори за себе – већина њених грађана је почео да осећа благодети потрошачког друштва, а држава се консолидовала. Бољи живот увек иде уз јаку државу. Јер у тржишној економији нико не плаћа скупље него што мора, и ништа се не поклања. А то важи и у односима међу државама.

И није истина да је успон Русије само резултат скока цене нафте и гаса. Па, да је којим случајем енергетски сектор остао под неограниченом контролом олигарха – они би имали гро користи од коњуктурне ситуације на тржишту. Сигурно нисте заборавили: препороду Руске Федерације је претходило кроћење тајкуна, и стављање појединих њихових компанија под контролу државе. И то све упркос вољи САД, и по цену затезања односа са Бриселом.

Зато и ми данас морамо да останемо одлучни у погледу одбране прва на живот нашег народа на Косову и Метохији, и у вези са територијални интегритетом наше земље. Тако радимо и у прилог свог економског просперитета, и у прилог свега онога о чему нам говоре како бисмо се „облизивали“ и заборавили на Косово.

Ако сада наседнемо на „социолошку пропаганди“ и „социолошку индоктринацију“ – то ће за нас бити вероватно и крај стварних евроинтеграција. Ако сада не „избоксујемо“ колико-толико прихватљив аранжман у вези са Косовом, или бар могућност да нас прокламована сецесија наше јужне покрајине не кочи на путу ка ЕУ – нећемо вероватно никада постати њен члан! Ми нисмо велика Русија која накнадно може да мењамо односе у свету!

Због регионалне сарадње као услова за „чланство“, пре или касније ће од нас затражити да признамо независност КиМ. То је неизбежан ток догађаја ако сада олако уђемо у „воз“ за који нам Солана, уз помоћ својих локалних „дилера“, нуди карту. Шта год неки наши политичари мислили, регионална сарадња са тзв. државом Косово никада неће проћи код српског народа. Ма колико желели да возимо боља кола, ма колико нам стало и до других примамљивих артикала цивилизације обиља – због њих се, бар формално, огромна већина Срба неће одрећи Косова и Метохије.

Бежећи од реалности, ако дозволимо неким нашим политичарима да слажу и нас, и друге – упашћемо у страшну клопку. После тога што одбијемо да се званично одрекнемо Косова и Метохије, а претходно створимо илузију код вашингтонских и бриселских моћника да је то готова ствар – мораће да нам залупе врата да не би испали изиграни. Ако и не буду морали због свог јавног мнења да на неко време прекину процес интеграција, сигурно је да ће изгубити мотивацију да приме Србију у „пуноправно чланство“.

* * *

Пошто мислимо да је за Србију добро да развија што тешње везе са ЕУ, а чини нам се да је корисно и да постанемо пуноправни члан те заједнице држава – сигуран сам да сада морамо да покажемо постојаност и непоколебљивост у одбрани Косова и Метохије. И уверен сам да ће тако и бити. Јер заправо ми избора ни немамо.

Дејвид Рисман је исправно закључио да је идеологија дугорочно немоћна пред прохтевима људи, пред жељом за бољим животом. И стота, а не само због патриотизма: сигуран сам да нећемо поклекнути пред идеолошким илузијама које ће неминовно довести до непремостиве препреке између нас и користи које ЕУ пружа! Зато одмах морамо да поставимо сва важна питања у вези са Косовом и Метохијом, и да инсистирамо да на њих добијемо одговоре! Зато сада морамо да будемо стрпљиви и уложимо максималне напоре како би са ЕУ закључили одржив споразум – споразум који штитећи територијални интегритет Србије отвара за нас врата ЕУ!