Александар Д. Милошевић

НОВИ АМЕРИЧКИ ХЕГЕМОНИЗАМ

и неки аспекти мисли Збигњева Бжежинског

„Очување међународног примата Сједињених држава је кључно не само за благостање и безбедност Американаца већ и за будућност слободе, демократије, слободне економије и међународног поретка у свету.“

Семјуел Хантингтон

Творац модерне визије политике, ван сваке сумње био је Николо Макијавели. Ипак, на трагу те његове визије, неких стотинак година касније налазимо још једну маркантну фигуру – кардинала Арманда Жан ди Плесија, познатијег као кардинала Ришељеа. Овај свештеник и државник поставио је темеље француске нововековне империје и обезбедио јој достојно место у тадашњој равнотежи европских сила. Управо је Ришеље био познат по особини да склапа и најневероватније савезе и приређује непријатна изненађења тадашњим супарницима Француске, а пре свега државама у којима је владала династија Хабсбурга – Аустрији и Шпанији. Упркос својој формалној везаности за Свету Столицу, кардинал није оклевао да склапа савезе и са протестантима или Турцима, ако би за то било потребе. Вођењем такве политике, неограничене било каквим религиозним или националним обзирима, Ришеље је шокирао своје савременике и први у модерном добу поставио темеље реалполитике и империјалног хегемонизма, идеја које су у нашем добу неодвојиве од идеје глобализма.

Феномен глобализације поставља се као једно од кључних питања савремене цивилизације. Заговорници ове идеје истичу је као решење за акутне социјалне, политичке и економске проблеме који притискају тзв. „земље у развоју,“ док критичари ове идеје наглашавају њене последице: смањење запослености, повећање неправди и опадање квалитета живота. Једна од ретких неоспорних чињеница везаних за појам глобализације јесте општи консензус да је ова нераскидиво повезана са економијом. Глобализација, дакле, подразумева читав низ промена у политици, економији и култури неког народа или државе, које доводе до међусобног зближавања и комуникације између традиционално изолованих култура и цивилизација. Док би једни желели да до ових промена дође без било каквих сукоба и уз минималне жртве – то су ентузијасти глобализације, други, рекли бисмо скептици, више истичу проблеме једног таквог процеса и предвиђају неминовност избијања сукоба у економској, културној и нарочито социјалној сфери.

Без обзира на бројне философске и културне импликације које овај феномен подразумева, овде ћемо се осврнути пре свега на један од његових значајних чинилаца – област којом се бави тзв. геополитика[1]. У овој сфери као два кључна фактора идентификујемо тзв. „Велике силе“ и мулти-националне корпорације. Овде је реч о две водеће силе данашњег света које доприносе процесу глобализације, али из потпуно различитих мотива. Управо у сагледавању „глобалне сфере,“ уочићемо један антагонизам и супротстављеност интереса државних и наддржавних структура.

РАВНОТЕЖА ВЕЛИКИХ СИЛА

Падом Берлинског зида, пред нашим очима срушио се тзв. „биполарни свет“ и наступила је, данас већ чувена (или злогласна) парадигма – Нови светски поредак, најављена кроз говоре председника Џорџа Буша „старијег“ 02. августа и нарочито 11. септембра 1990. године када је пред сенатом изрекао данас већ чувену реченицу: „[The war in Iraq is] a rare opportunity to move toward an historic period of cooperation. Out of these troubled times... a New World Order can emerge“[2]. Почетком деведесетих година двадесетог века, тако је започела трансформација САД у нову, чинило се унилатералну светску силу и промишљање њене историјске улоге. Тада настају и дела попут Фукујаминог, Краја историје, Хантингтоновог Сукоба цивилизација и Велике шаховске табле, Збигњева Бжежинског. Геополитичку визију светске доминације Сједињених америчких држава неки су правдали очувањем демократије и борбом против тоталитарних режима и држава. Доношење слободе таквим, „потлаченим“ народима, било би „награђено“ неограниченим приступом природним ресурсима (нарочито на територији бившег СССР-а).

Ипак, ови планови су озбиљније почели да се остварују тек од 11. септембра 2001. године, пошто је тадашњи терористички напад сломио одређене моћне унутрашње факторе који су се током тих једанаест година одупирали покушајима формирања нове империје. У том периоду, Русија је успела да у великој мери обнови статус једне, овог пута такође демократске, велесиле[3], док је Кина успешно превазишла све покушаје „демократизације“ (макар и формалне) и успела да ступи на пут економског опоравка, у великој мери захваљујући и либерализације једног дела своје економске сфере. Коначно, не треба заборавити још једну силу у настанку, која полако али сигурно истиче своје претензије на политичку, културну и економску превласт у свету – Европску Унију (ЕУ), којом доминира германско-француски „савез“. Тако, данас САД не само да нису једина светска велесила (чак и ако економски, војно или геополитички посматрано, јесу најјаче), него чак нису више ни једина демократска велесила у свету.

НОВЕ ЕКОНОМСКЕ ИМПЕРИЈЕ

Друга детерминанта глобализације у геополитичкој сфери данас се углавном занемарује, или јој се бар не придаје довољна пажња у све непрегледнијој литератури која третира питања геополитике. Реч је о мулти-националним корпорацијама, које су засигурно најзначајнији економски чинилац процеса глобализације – његово својеврсно „оваплоћење.“ Таква појава, наравно, није случајност. Најпрестижнији геополитички мислиоци западног света, данас су окупљени у разним „стручним“ институтима, think-thank-овима и невладиним организацијама, које на разне начине утичу на глобалне процесе. Излишно је напомињати да се ове институције финансирају из разних фондација иза којих управо стоје мулти-националне компаније[4].

По самој својој суштини, мулти-националне корпорације су наднационални и над-државни ентитети, слични некадашњим империјама и, привидно, неограничено моћни. Корпоративни глобализам је тако, самом својом природом супротстављен сваком облику државности и националности. Док су велике силе које смо раније споменули ограничене факторима територије и становништва, за корпорације те границе не постоје – а, када нема граница, чини се да нема ни ограничења. То, наравно, ипак није тачно. Ове парадржавне институције, пре свега су ограничене интересима сопствених акционара; читава њихова пирамидална структура, на чијем врху се налази управни одбор, темељи се на акцијама и другим облигацијама које конкуришу на тржишту. Осим тога, као правна лица, корпорације су ограничене и законским регулативама држава у којима послују. Коначно, ове интересне групације су ограничене и сопственим људским ресурсима – квалитет и способност запослених, њихова обученост и лојалност, представљају одлучујуће факторе за функционисање ових предузећа.

Неминовно, време пред свакога поставља дилему – лојалност предузећу које није ограничено државним или националним интересима или лојалност држави и нацији којој припадате. Интереси се често разликују и иду чак и до директног антагонизма. Савремена политика често се своди на лобирање разних интересних група и њихове покушаје да изврше утицај у сфери политике и легислативе, а има корпорација које су богатије чак и од многих „држава у развоју.“ Идеолошка матрица неолиберализма, својеврсног „обоготворења“ тржишта, често није ништа више до „врх леденог брега“ корпоративно-глобалне свести.

ДЕТЕРМИНАНТЕ ГЕОПОЛИТИЧКОГ РАЗМАТРАЊА

Сагледавши побројане факторе геополитичких утицаја, лакше ћемо разумети различите геополитичке концепције, са којима је данас могуће доћи у сусрет. У Русији и Кини, пресудан утицај на њихове геополитичке мислиоце имају обавештајно-безбедносне структуре[5], док у САД и Европи, поред њихових безбедносних структура, значајан фактор утицаја представљају и разне фондације и лобији, под утицајем крупног капитала. Зато мисао геополитичких прегаоца на Западу, а нарочито у САД има приметно већу тежину и утицај на област спољне политике, него што је то случај на истоку. Конкретно, у САД постоји неколико геополитичких „школа“:

- културолошко-религијски правац, чији је најпрепознативији представник Семјуел „Семи“ Хантингтон, кога је међународно прославила његова теза о Судару цивилизација. Хантингтон је очигледно под утицајима мислилаца попут Гибона и Шпенглера и њихових „апокалиптичких“ визија о „сумраку цивилизација“. У његовој геополитичкој визури, религија, традиција и културна различитост представљају основе светског поредка. Наравно, недостатак идеолошке димензије у оваквом гледишту, чини га погодним и употребивим за све друге „школе“ савремене америчке геополитике.

- умерено-реал-политички правац, најлакше идентификујемо са Хенријем Кисинџером, који је без било каквих страсти и предрасуда тежио остварењу реалног еквилибријума великих сила. Сам се у више наврата хвалио како је управо он „човек који је отворио Кину.“ Због таквих ставова, Кисинџер и његови следбеници, често су били на удару екстремнијих заговорника америчког хегемонизма, који су идеју „равнотеже сила“ и преговоре са „црвеним империјама,“ доживљавали као издају националних интереса. Најскорији пример, свакако је била смена генерала Колина Пауела, који је делио визију Кисинџера и Џорџа Буша „старијег“ о потреби да се америчка доминација ипак постигне преговорима. Међу критичарима Буша „млађег,“ смена Колина Пауела схваћена је као победа Волфовица и Рамсфелда.

- корпоративно-хегемонистички правац, са којим можемо да идентификујемо управо Збигњева Бжежинског, сигурно једну од најконтроверзнијих личности америчке политичке садашњице. Припадници овог правца залажу се за остварење америчке доминације у савезу са ЕУ и кроз механизме Организације Уједињених Нација (ОУН), пре свега на идејним принципима демократије и остварења људских права. Таква Америка онда не би била схваћена као господар или полицајац, него више као primus inter pares „развијеног,“ демократског света. У тој визији нема никаквог места за Русију, чак ни као демократску велесилу – једина прихватива Русија била би она која је подељена, регионализована, економски зависна од САД и ЕУ, а безбедоносно од НАТО пакта. Окосница ове геополитичке визије јесте дакле покушај решења проблема Русије, у савезу са одређеним групама крупног капитала, ЦИА-ом, неким муслиманским државама, ЕУ, ОУН, неким од руских „тајкуна“ (повезаних са криминогеним елементима бившег КГБ-а) па чак и Кином. Као припадника овог геополитичког правца можемо да препознамо и Џорџа Сороша.

- неоконзервативни правац, настао око чикашког професора Леа Штрауса и који углавном окупља бивше троцкисте јеврејског порекла. За разлику од претходних, који су више у спрези са ЦИА-ом, неоконзервативци су, углавном, у спрези са Пентагоном и његовим обавештајно-безбедносним структурама. Најзначајнији представници овог правца, Доналд Рамсфелд и Пол Волфовиц, истакли су се у току мандата председника Регана, и данас, у администрацији Џорџа Вокера Буша. Своју троцкистичку мржњу према „стаљинизованом“ Совјетском Савезу, неоконзервативци су задржали у виду препознативо екстремног антикомунистичког става према „црвеној империји,“ са којом по њима није могло да буде никаквих преговора. На први поглед, концепције неоконзервативаца делују сличне идејама Бжежинског, али ипак постоје и неке значајне разлике – пре свега, по њима, САД саме треба да одлучно преузму водећу улогу у свету, без обзира на савезе и међународне норме. За њих је унутрашња безбедност и спољни углед Америке основни циљ политике и геополитике, а упркос либералном речнику и ставовима, противници су склони да их карактеришу чак и као фашисте. Док Бжежински и њему слични не би оклевали да жртвују Израел муслиманском свету, макар из прагматизма, неоконзервативци готово да верују у некакву јудео-хришћанску мистику, којој су спремни да подреде и геополитичке интересе – у том смислу, они су најфанатичнији израелски лобисти у САД.

Већина ових геополитичких ауторитета, у неком периоду су били професори престижног вашингтонског универзитета „Џон Хопкинс.“ Осим тога, многи од њих су ангажовани у демократској или републиканској партији и активни у разним институцијама које креирају америчку спољну политику, попут рецимо Трилатералне групе или Савета за спољне односе.

ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА ЗБИГЊЕВА БЖЕЖИНСКОГ

Овај американац пољског порекла код нас је познат пре свега по својим књигама Велика шаховска табла и Амерички избор – глобална доминација или глобално водство, које су изашле у издању подгоричког ЦИД-а (2001 и 2004.године). Био је син пољског дипломате Тадеуша Бжежинског, који се борио против Црвене армије у пољско-совјетском рату 1920. године. Збигњев, који се родио 1928. године, провео је период од 1931. до 1935. године у Немачкој, где је био сведок успона Трећег рајха, а затим од 1936. до 1938. године у Совјетском Савезу, где је био сведок Стаљинових чистки. Брутални поступци тоталитарних држава извршили су, дакле, један од кључних утицаја на младог Пољака и створили од њега непомиривог противника било каквог облика државног тоталитаризма и материјализовали у њему суштинску идејну блискост Поперовој концепцији отвореног друштва и демократског хегемонизма.

Дипломирао је и магистрирао на америчком универзитету „Мек Гил,“ са темом о међусобним односима различитих народа унутар Совјетског Савеза, а одбранио докторат на Харварду 1953. године, на тему односа Лењина и Стаљина према октобарској револуцији. Исте године, сарађује у Минхену са Јежиоранским у уређивању пољског одељка радија „Слободна Европа“ и Карлом Фридрихом на развоју примене концепта тоталитаризма на Стаљинову државу. Америчко држављанство, стекао је 1958, а наредне године објављује књигу Soviet Bloc: Unity and Conflict, и постаје близак Савету за спољну политику (Council on Foreign Relations – CFR).

У предизборној кампањи 1960. године, Бжежински је био саветник Џона Фицџералда Кенедија; шездесетих година критикује и Де Голову визију Европе „од Атлантика до Урала,“ а 1973. се залаже за одржавање пан-европске конференције, у циљу интеграције европског простора пред Совјетским Савезом (одржана је под називом: Conference for Security and Co-operation in Europe). Заједно са Дејвидом Рокфелером 1973. године оснива Трилатералну комисију, чији је био први председник (до 1976.) и у коју уводи тадашњег гувернера Џорџије, а потоњег председника САД, Џима Картера. У Картеровом мандату Бжежински је био председников саветник за националну безбедност, али се у тој улози баш и није прославио. Наиме, у претераном супротстављању умереној политици коју су према СССР-у раније установили Никсон и Кисинџер, појачао је антагонизам између ове „Црвене империје“ и Америке, због чега су га осудили и неки угледни припадници његове, Демократске партије (поред осталих и нама добро познати, Сајрус Венс). Упркос противљењу тадашњег америчког амбасадора у Пољској, Бжежински је организовао Картерову посету овој држави, где је амерички председник признао римо-католичку цркву као легитимну опозицију власти комуниста и утицају СССР-а у Пољској. У 1979. години ситуација се додатно заоштрава услед два значајна догађаја: исламске револуције у Ирану, у којој је свргнут про-амерички ирански шах и совјетске инвазије на Афганистан. Залагања Бжежинског за доследно спровођење Хелсиншке повеље, контролу наоружања (нпр. потписивање SALT II споразума о контроли нуклеарног наоружања) и актуализацију питања поштовања људских права, његови критичари у САД сматрали су издајом политике тзв. „détente“ коју су у претходном периоду увели Никсон и Кисинџер; с друге стране, Совјети су оптуживали Бжежинског да је оркестрирао избор пољског кардинала Карола Војтиле, за папу Јована Павла Другог. Неоконзервативци, који се ослањају на протестантско-израелски лоби, такође нису имали разумевања за форсирање савеза са Ватиканом, макар и против комунизма.

Почетком деведесетих, Бжежински се супротстављао америчком ангажовању у Заливском рату, које је по њему угрозило углед који је Америка стекла након пропасти Совјетског Савеза и привидне победе у хладном рату, а 1993. године критикује Клинтонову администрацију због „недовољног“ ангажовања у решавању балканске кризе (односно рата у бившој СФРЈ) и руског рата у Чеченији. После терористичког напада 11. септембра 2001. године, Бжежински је у америчкој јавности доста критикован и због своје улоге у стварању мреже муџахединског покрета у Афганистану и координације рада ЦИА-е и Ал-Каиде у совјетско-афганистанском сукобу, док је он, с друге стране, познат као један од најодлучнијих критичара Бушовог „Рата против тероризма.“ Иако су га неки повезивали са неоконзервативним покретом, пре свега због разматрања америчког империјализма у Великој шаховској табли и личне блискости са Полом Волфовицем, у књизи Амерички избор... Бжежински се одлучно ограђује од Бушове политике и појашњава разлику између сопствене визије америчког хегемонизма и ставова који се приписују неоконзервативним републиканцима.

САГЛЕДАВАЊЕ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОСТОРА

Иако није присталица идеја Семјуела Хантингтона, Бжежински се у Великој шаховској табли са похвалом осврће на његов цитат који смо издвојили на почетку овога текста. Њему заправо прија свака врста промишљања америчке глобалне хегемоније, мада по том питању има своје, сасвим јасне и конкретне ставове. Тако на пример, попут многих полемише са Френсисом Фукујамом, иначе познатим неоконзервативцем и истакнутим чланом тзв. „десног крила“ републиканске партије; реагујући на његову „хегелијанску“ тезу о завршетку историје у неолибералном капиталистичком светском поредку, под апсолутном доминацијом тзв. „западних демократија,“ победница Хладнога рата, Бжежински наглашава како се историја није окончала – постала је згуснута. Сам појам глобализације, сувише је флуидан и неодређен да би био прихваћен некаквим општим консензусом. Не слаже се ни са Мекулановом визијом „глобалног села“ – напротив, предвиђа пораст урбанизације, тензија и напетости у свету, како на локалном и националном тако и на међународном плану.

Бжежинском је далеко ближа чувена теза Харолда Макиндера о „Средишњој земљи,“ који износи гледиште да онај: „... ко влада источном Европом – управља средишњом земљом; ко влада средишњом земљом – управља светским острвом; ко влада светским острвом – управља светом.“ Осврће се и на примену овог Макиндеровог гледишта код „оца геополитике,“ Карла Хаусхофера и банализацију исте, касније, код Адолфа Хитлера[6]. Ипак, сва ова гледишта су по њему данас делимично превазиђена:

„Данас више није геополитичко питање који је део Евроазије кључни за доминацију над континентом, нити да ли је копнена сила значајнија од поморске. Геополитичари су прешли са регионалне на глобалну димензију, са превагом уверења да цео евроазијски континент служи као истинска основа за светски примат.“[7]

Ову тезу, Бжежински нешто касније допуњава упозорењем о могућностима стварања популистичких анти-америчких покрета, пан-европских на западу и пан-азијских на истоку:

„Појаве овако екстремне оријентације већ су се могле назријети у еуропским осудама рата које су Сједињене Државе повеле у Ираку 2003. године... Специфична азијска политичка оријентација већ се може назријети и у поступној институционализацији искључиво азијске регионалне сурадње.“ [8]

Овакве појаве, нарочито у комбинацији са својеврсним америчким унилатерализмом, који је донекле одлика садашње америчке администрације, могао би да доведе и до избацивања Америке са евроазијског простора. Таква ситуација намеће САД јачање и продубљивање сарадње са виталним областима западне и источне Евроазије. Ипак, једини реални фактор који би могао да угрози америчку хегемонију на евроазијском простору јесте сама Америка, уколико сам амерички народ не би више имао жељу да ова нова империја одржи своју тренутну глобалну војну, политичку и економску надмоћ. Укратко, основни задатак евроазијске геостратегије Сједињених држава, по Бжежинском би, дугорочно посматрано, била институционализација глобалне сарадње, концепт директно супротстављен тренутним покушајима унилатералне глобалне доминације. У свом сагледавању евроазијског простора као „велике шаховске табле,“ Бжежински наводи поделу држава на три ранга геополитичке хијерархије:

1. Кључни „геостратешки играчи“: Француска, Немачка, Русија, Индија и Кина

2. Геополитички значајне земље: Велика Британије, Индонезија и Јапан

3. Критични геополитички стожери: Украјина, Турска, Азербејџан, Иран и Јужна Кореја

Док Француска себе види као „језгро медитеранско-афричког роја држава које имају заједничке интересе,“ Немачка је свесна свог реалног лидерског статуса у ЕУ и осећа специфичну одговорност за „новоослобођене земље средишње Европе,“ што магловито подсећа на ранију идеју о Mitteleouropа-и, у којој би политички, војно, економски и културно она доминирала. Али, овде Бжежински не пропушта прилику да замери Немачкој „што узима себи за право да, због свог географског положаја, бар теоријски има слободан избор специјалних билатералних погодности са Русијом.“[9] Нешто касније, Бжежински појашњава како је за Америку неопходно да управо она, а не Русија, има кључни утицај на Немачку, а Немачка на ЕУ – у таквој констелацији снага, САД би морале да буду спремне да у перспективи прихвате такву Европу као свог глобалног партнера.[10]

РУСИЈА У ЦЕНТРУ ЕВРОАЗИЈСКОГ ГЕОПОЛИТИЧКОГ ВРТЛОГА

Нема сумње да је Русија централно место свих разматрања Збигњева Бжежинског. Фактор критичких геополитичких стожера он одређује управо у односу на Русију. То, наравно није чудно ако се у обзир узме јединствени положај руске државе на евроазијском простору, мада је код Бжежинског сигурно присутна и нота личног антагонизма коју многи Пољаци и римо-католици и иначе осећају према овој, некада православној, а касније комунистичкој империји. За Бжежинског источна Европа представља кључ евроазијског геополитичког простора на осовини Пољска – Украјина. Падом берлинског зида и распадом СССР-а, европски простор (у коме Бжежински никако не жели да види Русију), проширио се на границу Украјине и Русије. Он еуфорично наглашава како „Русија без Украјине више није европска сила, јер постаје ограничена на Азију.“[11]

Бжежински се није ограничио искључиво на теоријске аспекте геополитичког ангажовања. Као што смо већ и напоменули, он је узео и конкретно учешће у организовању и координацији муџахединског покрета у Афганистану и значајно допринео вођењу асиметричног рата муџахединске гериле против совјетских војних трупа. Уопште, морамо да приметимо како је ова герилско-терористичка тактика постала донекле типична за савремени муслимански свет (да не буде забуне, реч је пре свега о екстремним струјама ислама, као нпр. „вахабитима“). Наиме, недостатак технологије у сукобима са Русијом, Израелом или нпр. Србима у Босни, муџахедини су надомештали кроз герилско-диверзантске акције, које су често на озбиљну пробу стављале понекад гломазне и „троме“ армије. Усвајању овакве тактике код ратника џихада, вероватно су значајно допринели ЦИА и Бжежински, када су седамдесетих година прошлог века потпомагали и обучавали малобројне и слабо обучене афганистанске трупе. Крвави рачун ових тзв. „црних операција,“ испостављен је Америци 11. септембра 2001. године, муџахединским нападима на Њујорк и Пентагон,[12] када се бумеранг асиметричног рата вратио онима који су га и лансирали.

Људи склони националној параноји или теоријама завере из свега наведеног би закључили како су Збигњев Бжежински и његови следбеници склони савезу са римо-католицизмом и исламом, против православних нација – у стварности, ситуација је значајно сложенија. Тако, између осталог, за њега је Турска фактор стабилизације црноморског региона, не само зато што представља контратежу Русији на Кавказу, и јужни ослонац НАТО пакта него и због тога што као секуларна држава, додуше са већинским муслиманским становништвом, представља својеврсну брану исламском фундаментализму на простору предње Азије. Осим тога, чак и фундаменталистички Иран, упркос доследном анти-америчком ставу, Бжежински ипак види као брану продору Русије у област Персијског Залива. Због тога је, по свој прилици, Бжежински толико оштро критиковао и Заливски рат који је 1990. године водила администрација Буша „старијег“, а поготово кампању коју је недавно у Ираку водила данашња америчка администрација, којом доминирају неоконзервативци. У форсирању оваквих „иноверних“ (међурелигијских) савеза, Бжежински помало подсећа и на кардинала Ришељеа, кога смо се сетили на почетку нашег излагања. Тако, рецимо, и мисао да је „Америка сувише удаљена да би доминирала централно-азијским простором, а сувише моћна да на тамошња дешавања не би имала никакав утицај,“ звучи као да ју је кроз завесу од неколико векова изрекао сам Ришеље. И заиста, поред једног слабог председника, кога су чак и неки страни државници ословљавали као „Џимија“ Картера, Бжежински делује готово подједнако горостасно као и кардинал Ришеље поред Луја XIII, и то у до апсурда карикираном приказу који је оставио Александар Дима. Ово се чини још тачније, ако се сетимо његове улоге у избору Карола Војтиле за папу. Није далеко од логике ни размишљање како су Бжежински и њему блиски центри моћи, имали неког удела и у појачаној унијатској делатности римо-католичке цркве у Украјини, чиме су свакако створени предуслови и недавне „наранџасте револуције.“

КОРПОРАТИВНИ ПРОДОР НА ИСТОК[13]

Тако, дошли смо и до феномена демократизације бивших држава источног блока. Пад старих режима по правилу је био праћен и процесом тзв. „транзиције,“ у чије дубље филолошке импликације овде сада нећемо улазити. Кључни фактор ових промена у источној Европи биле су организације из „невладиног,“ односно трећег сектора (и ми Срби их памтимо из периода деведесетих година двадесетог века, не толико по антирежимској делатности, колико по стандарду живота њихових припадника, који је многоструко одударао од српског просека).[14] Иза оваквих организација отворено и нескривено стоји крупни капитал мулти-националних компанија, који покреће све полуге утицаја у циљу уништења националних економија, привреда и државних суверенитета.

На први поглед, чини се да све ово нема неке нарочите везе са геополитиком. Међутим, док САД под доминацијом неоконзервативаца теже остварењу класичне империје, попут многих ранијих које су у историји постојале, и ослања се на војно-технолошку надмоћ и директну спремност на окупацију (као нпр. у Афганистану или Ираку), мулти-националне корпорације теже остварењу једне притајеније, али зато и дугорочније окупације националних природних ресурса и радне снаге. Мислиоци попут Бжежинског или Сороша, такав концепт представљају као вођство (примат) а не као доминацију. Другим речима, иако се залажу за хегемонију Америке, средства за постизање тог циља по њима нису војна, него економска, политичка и културна. Оваква политичка концепција тежи наметању једног одређеног система вредности који се најчешће идентификује појмом отвореног друштва. Такође, Бжежински и остали којима су његове идеје блиске често наглашавају како државе попут Русије, Белорусије или Србије никада не би добровољно прихватиле такав систем вредности, те им овај мора бити наметнут кроз политичке, економске, а по потреби и војне притиске.

ИМПЛИКАЦИЈЕ НОВОГ ХЕГЕМОНИЗМА

Питање америчке хегемоније сигурно је једно од најзначајнијих питања нашега доба, проблем на који ће многи имати чак и дијаметрално различите одговоре. Ипак, геостратешка разматрања Збигњева Бжежинског, без обзира на слагање или неслагање са његовим ставовима, имају значајну политичку тежину и представљају незаобилазан фактор свих озбиљних геополитичких разматрања. Сам Бжежински резимира глобални положај САД у три тачке – „По први пут у историји:

1. једна једина држава је истински глобална сила

2. једна неевроазијска држава је на глобалном плану доминантна држава

3. централном ареном глобуса, Евроазијом, доминира не-евроазијска сила“[15]

У књизи Амерички избор..., Бжежински одговара на низ нових питања која су настала након напада 11. септембра 2001. Основна дилема америчке стварности данас се садржи у одговору на питање „Да ли више цените слободу или сигурност?“ Критикујући недоследност америчке политике према исламском свету, Бжежински стално наглашава како епицентар сукоба за Америку није арапско-исламски, него словенско-православни свет.

Идејни корпус Збигњева Бжежинског нарочито добија на значају у светлу могућности доласка на власт демократске партије у САД по завршетку Бушовог мандата. Бжежински, Сорош и њима сродни политичари представљају идеолошко језгро демократске партије и значајно су фигурирали и у Керијевој предизборној кампањи (Ричард Холбрук је, нпр. био у „оптицају“ за државног секретара). Излишно је напомињати и апсурдну чињеницу да су нека од ових имена значајно присутна у преговорима о статусу Косова и Метохије, критици демократије у Белорусији, похвала украјинског процеса демократизације и оштрих критика руског председника Путина. Управо ова опција америчке политике данас има пресудан утицај и на бирократске кругове који теже централизацији ЕУ у Бриселу, што је фактор који би морали да узму у обзир сви они који се декларишу као присталице процеса тзв. „европских интеграција.“

Јустин ("Свети Јустин Философ)