Традиција: Предраг Самарџић: Хришћанство - Православље и Култура Постављено 29.04.2008
Тема:
Предраг Самарџић
Хришћанство - Православље и Култура
Данас је све култура, као што је све и икона, икона која је најцеловитији израз Православне културе. Дакле, култура је начин како се једе и пије. Култура је начин шопирања, култура је начин конзумирања вина и алкохола уопште, култура је начин одевања, и избор штива за читање. Итд. И томе слично.
А икона, икона је све, свако изображење, слика, представа, знак је икона. Тако, компјутер који је највећи и најперспективнији пратилац човека и који најагресивније осваја човекову енергију и максимално га анестезира, паралише, пун је икона. Холивуд је пун икона. На телевизији видимо како се из дана у дан умножава и шири спектар “икона”, међу којима и оне и онакве од којих се васпитан човек до поцрвењености постиди.[1] Овако није некада било, односнo није никада било.
Шта нам онда ово говори. Говори нам да је култура деградирана и развучена, расута и расточена до оних најтањих влакана њеног ткива, као и да је и њен најинтегралнији и најпрепознатњивији израз-икона разводњена до комплетне конфузије.[2] Међутим, овако стање нам, у исто време, додуше не тако агресивно, напомиње да култура и икона нису још увек изгубиле њихове универзалне претензије и захтеве, па отуда и борба против њих, рекло би се, до уништења .У свaком случају, на делу је један иконоклазам, иконоборство, које је у наше време и знак одређеног модернитета и одређене “ културе“. Он је исто тако врло често носилац и знак интелектуалног престижа и истарживачке непоколебљивости и смелости. Проблем, међутим, са овим научним и културолошким аспектом иконоклазма је његова једностраност. Наиме, он док разбија иконе, у исто време шминка идоле.
Дакле, ми смо пред једном стварношћу, присуством које се прелама преко Универзално племенитог значења културе као и космичког разарања и деградирања те исте културе, било класичне или хришћанско-православне, а зарад неке космичко –корпоративне нивелације. Корпоративне нивелације, поравнања којим, ипак неко руководи, а то онда значи да се све проводи зарад једне веште доминације. [3]У својим, последњим, нама најближим слојевима, ови процеси и дешавања, нивелација и доминација у културолошким перспективама су називани Модерна и Постмодерна, што је отприлике исто, једна свестрана рециклажа умореног и истрошеног човека. Све нас ово призива да се мало озбиљније присетимо и запитамо шта је култура.[4] .
Ја ћу овде, пажњи слушалаца а после и читалаца да изнесем нека своја размишљања и истраживања о култури, културе која иду даље од свакодневне културе. Дакле, говорићу о култури која траје и опстаје, а то је она култура која тражи целог човека. Култура која тражи целог човека, тражи га на начин, не да буде у стању, када то затреба, да се присети кључних елемената своје културе, где, свакако фолклор, и други елементи имају своје легитимно место, него култура тражи идентификацију нас самих са свим елементима наше културе, идентификацију која чини да ми не можемо да живимо без тих елемената, односно не можемо да живимо без те културе. Другим речима, за некога се каже да учествује у својој култури “када носи и изражава специфичне елементе, карактеристике своје културе као нешто што је неодвојиво од његове егзистенције, нешто што је прирасло његовом бићу. Стога, Култура је импринт, траг, свести и савести, у склопу историјске реалности, израз и реализација света душе. “ каже проф. Металинос .
Па наставља: Стварање окружења у оквиру ових граница свести и савести ствара оквир специфичне културе”.[5] (ми би додали, Српске, Грчке, Русске, етц.).Исту тезу поставља и наш познати и племенити мислилац, професор Жарко Видовић, додуше приступајући јој из нешто другачијег угла.Тако господин, (некада се говорило брат, али од Наполеона наовамо, уместо брата, браћа постали смо господа), Видовић, у својој студији :Тезе о савременој култури и цркви,[6] констатује како је “свака култура (је) трагање човеково за сопственим идентитетом”.[7] Зато је култура у Православној перспективи један органски процес, процес оличносњења човека и света који га окружује, у коме живи и дела. Дакле, циљ је да не само човек, него цео свет, космос, постане човечан, човечнији. Реч је о једном органском процесу, који има свој континуитет који обећава и досеже до есхатологије, до краја-телоса. Уствари, и овде се већ срећемо са првим парадоксом Православне културе, наиме, она колико год да се усмерава, да је усмерена ка крају, последњим стварима, она, и ту је тај парадокс, хвата и свој почетак, корен у последњим стварима. Зато у свом пуном, аутентичном изразу Православна култура није култура из блокова, периода и других подела. То што би се условно могло назвати периоди, или целине или блокови, то су само израстања и разрастања једног великог организма.Организма, за који рекосмо да вуче, носи есхатолошку клицу, семе, то јест организма и процеса који свој крај и телос, телос што ће рећи смисао, крајњи циљ, осмишљење види у непосредном сусрету са већ дошавшим Богом међу људе, Имануелом,[8] лицем лицу а то је већ крај сваког краја или крај без краја. Дошавши Бог међу људе је дошао као небеска скинија (ескиносен ен имин – ускинији се међу нама Јн. 1:14.). Дошао је не као сенка (скиа) или слика, (икона) Небеске скиније,шатора од састанка Изл. 26;27;29:44;31:7;40:35:36 етц. храма, Саборовања, него као сам Храм. Јн. 2:19,21. ср. 1,Кор. 3:16-19;6:19. етц. Овим доласком међу људе, Бог је створио Божански простор, место (мерос, маком) за Православну и Правоверну културу, коју у корену и свом трајању карактерише доксолошки израз и настројење и у исто време (и ево га опет парадокс) најдубље смирење (тапиносини).[9] Пројављујући се на распону измећу ових двеју категорија, као својих “екстремних граница”.
Православна култура нити је била нити, по својој природи, може бити агресивна, него је увек била инклузивна. И управо ова континуирана свест о Богу међу нама и “пред нама”, даје Православној култури једну невиђену виталност благодарећи којој она опстаје и изналази своје место у свету и онда и онде, када за то нема никаквих формалних помагала. Она траје и опстаје и не може се подвести ни под какву шему периодизације, или временског оквира. Периодизацији подлежу пролазне културе, са дужим или краћим трајањем. (стажом). Православна култура се не може под њих подвести и у њих завести и њима заокружити, зато што њено било, ритам и цела егзистенција се веже и почива на “култу ” (проскиниси) у Духу и Истини.
Довољно је присетити се таквих историјских улома и погрома као што су били Крсташки походи, у том склопу оснивање Латинског царства (1204). У срцу Православног света и на изворима Православне културе. Овим првим “ослободилачким”покретима крсташа највише ће пострадати Источно крило Православне заједнице са њеним, још из апостолских времена организованим Православним заједницама. Од тада, практично од поделе Цркве на Једну, Свету и Апостолску Православну Цркву и Западну Римокатоличку, страдања Источног крила Цркве Христове не престају и не јењавају до данас. Разлика је само ко је у ком периоду од последњих 1000. година доминантни тлачитељ и егзекутор. Дали Латински “ослободиоци” Гроба Христова, дали Турци, дали разни “проповедници изворног хришћанства”, насталог у 18 ом и 19 ом веку . На остале делове Парвославног света страдања ће се обрушити поразом Немањићке Србије (1389). Затим поробљавањем Руса од старне Монгола, затим Падом Цариграда 1453. Затим током петвековног периода туркократије. Затим током вишедеценијског агресивног атеизма који је разарао првенствено, традиционално Православне територије и Православне народе етц.
У овом нашем контексту, желимо само да укажемо како је ово хиљадугодишње Крстоносно живљење код Православних народа накапало једну, у историји, невиђену смиреност, попут оне Христове смирености до смрти, смрти крсне.[10] Другим речима прихватајући све животне изазове из перспективе краја, есхатологије, Православно хришћанство је истински опитовало жртву Христову, жртву коју ни гроб, ни смрт нису могли да обеснаже. Отуда је само Христова жртва гарант трајања, будућности, шта год да нас снашло у животу, гарант осмишљеног краја, отворене есхатологије, гарант краја без краја. И управо одавде целокупна наша егзистенција и сва наша култура вуку ту, никоме другом познату и доступну виталност, вуку животне сокове, живот из смрти, живећи животом који се са смрћу измирио. Резултат тог измирења је и надилажење, односно победа немани смрти.
Зато је наша култура доксолошка, тако витална – вечна. Односно наша култура је само оно што је пречишћено жртвом Христовом и као такво одолева прождирућем огњу ада и свакој другој немани, сваком растакању, ништавилу. Зато ми нашу културу, пре свега, поистовећујемо са иконама, и првенствено са онима које су већ пројавиле чудотворни карактер, као и са моштима светитеља, светитеља које Бог просвети и прослави још овде на земљи. Овде почиње једно ново поглавље, а то је култура и просвећење. То међутим, надилази наш садашњи “оквир”.
Сада, да се још једном вратимо овом истом процесу, култури као трагању за идентитетом, овог пута другом стазом. Велики руски мислилац (19-20 века) Трубецкој, ће ову синтагму културе као потраге за идентитетом артикуласисати синтагмом : “Упознај самог себе-буди свој” доследност овој синтагми треба максимално да развије човекову личност у склопу једног одређеног народа. Зато је Трубецкој за културу народа а не раса или континената . Односно Трубецкој је за једну креативну размену персоналног и народног, саборног.[11]
Стављајући динамички карактер овог трагања за идентитетом у оквире духа човековог, човека који је како каже Видовић слободан и духован, (и будући и духован) “он је подобан да се у у свом духу поистовети са сваким другим па и са самим Христом а (и) да то поистовећење има силу постојања, другобитија човековог”. (то је оно што у Богословљу називамо постајање у, по благодати, где и чиме човек може да постане Бог, за разлику од Христа који је Бог по природи) Одавде, у овом трагању, Видовић нас упучује на Цркву, “чија је мисија од њене појаве у свету па до данас, била и остаје да човека учини свесним његова идентитета”[12] За Видовића је Црква оно што и за св. Григорија Ниског, који каже :”Онај који види Цркву види Христа пред њим”[13] [ll1]
Трајни проблем човеку на путу изналажења и реализовања свог идентитета је његова склоност за владањем и поседовањем света. (то је онај нижи, животињски нагон код човека, који препознајемо, рецимо, код вука, који покоље цео тор оваца да би појео једну и да би био сит, што је сушта супротност прихваћеном људском делању и опхођењу изрженом синтагмом : сити вуци и на броју јањци).[ll2] [14] “да би овладао светом, човек мора – тачно као у поетском миту о Фаусту и Мефисту (али без Гетеовог извештаченог хапи енда ) – мора да се одрекне свог идентитета. Са «натурализмом-хуманизмом” (наставља Видовић) човек је продао своју душу, ђаволу, без икакве могућности да се из тога хуманизма домогне свог идентитета.”. закључује Видовић.[15]
Професор Константин Скутерис (Constantine Scouteris), (проф. Атинског университета) у својој студији Christ and Culture, која је, уствари, једна Православна рефлексија на истоимену и већ класичну студију Нибура, (Niеbhur) полаже, једну Библијско-Откровењског карактера, Христолошку основу, на којој после прати историјски процес Православне културе и њене динамичко-преображавајуће аспекте.
Ево укратко те христолошке основе коју полаже проф. Скутерис: Колико год изгледало парадоксално, основа је Празан Гроб у који је Христос погребен. “ Проповедање јеванђеља је дато (почело) од, из празног гроба, као што је и Црква Христова основана на празном гробу. Када је ап. Петар проповедао васкрсење Христа у Јерусалиму, реакција народа била је зачуђујућа и задивљујућа, када чуше, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим апостолима: шта да учинимо људи браћо? А Петар им рече: покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова, и примићете дар Духа Светога“ Дап. 2:37-38. ср.[16] [ll3]
Зашто ја ово приводим, односно проф. Скутерис? Да покаже да је цела хришћанска егзистенција, у Духу Светом, и из Духа Светог, па је следствено и култура, културна егзистенција, егзистенција и манифестација, пројављивање Духоносаца. Отуда и главни циљ ране Хришћанске заједнице да крсти, (да одухови) како паганску, тако и Јеврејску културу.[17] [ll4] Ми ћемо у наставку, макар у виду обрасца, да видимо како је ап. Павле, сам просветљен Светлошћу Духа Светога, Духа Христова одуховио, крстио, и паганску и јеврејску културу. Разуме се да би било интересантно обрадити и Петров однос према културама у којима проповеда (види Прва Петрова), као и најранијих отаца и учитеља Цркве. Јустина Мученика и философа, који будући паганским философом постаде философ Духа Светога, по Духу Светом затим аутора, тако значајне у овом нашем контексту посланице Диогнету,, као и став, аргументе окорелог противника нове, хришћанске културе импетарора Јулијана Апостате 361-363. као, опет и корифеја нове културе, донедавно најобразованијих паганских философа Василија Великог и Григорија Богослова, којима треба придружити и св. Јована Златоустог и друге.[18] Међутим, да би се овај процес зачињања и разрастања нове Хришћанске културе могао поуздано и доследно пратити сматрамо да је потребно, макар још мало, за ову прилику, мада, принципијелно још више и дубље сагледати укорењење Православне културе у самом Христу, за што се поново враћамо христолошким основама које полаже проф. Скутерис, иако би било добро прво изложити цело једно поглавље озаглављено Христос и култура. То би, међутим, захтевало и сасвим другу структуру и распоред наше студије.
“За Хришћане, Хришћанску заједницу, Христос није просто учитељ или законодавац; он је Вечни Син Божији, Господ, Кириос Славе,[19] [ll5] који је кроз своје оваплоћење благоизволео да буде део људске историје. Егзистенцијално укључивање Сина Божијег у људску историју подразуме[ll6] ва да Хришћански Пут (Хришћанство се и назива Пут, Дап. 19.) није просто ствар, питање прихватања извесних теоретских аксиома о Богу, него пре свега један други начин егзистенције.(тропос ипарксеос П.С.) .Овај Пут је уствари,заједница са Њиме (Христом) који је Откровитељ свих истина, Творац новог живота, Искупитељ и Спаситељ. Другим речима, оваплоћени Логос постаје онтолошка, суштинска основа нове Хришћанске заједнице. ..” [20] Учени архиепископ Албански Анастасиос Јанулатос у овом контексту ће рећи: “Христово јеванђеље је, може се тако рећи, променуло хромозоме људске природе; оно је установило нови, тајни код еволуције за човечанство: од људског бића, од човека до Богочовека (бића које је и Бог и човек); од разума и развоја логике до људског, човечанског уједињења са Речју и заједнице са Логосом Божанске љубави, [Логосом који је сам Бог. (Јн. 1:1)]. У исто време, јеванђеље је исто тако одредило пут и начин којим ће и како ће цела природа чија је сама егзистенција повезана и увезана са човечанством, бити трансформисана, преображена”.[ll7] [21](Ево зашто је за нас Православне хришћане кратко поимање културе професионалних западних културолога или социолога културе, да овде поменем Макса Вебера,за кога је култура “различитог степена и на различите начине конкретна реализација људског потенцијала ” (по Јанулатос, оп. Цит. Стр. 80.).[22] Ово ми пренаглашено напомиње онај голи хуманизам о коме говори Видовић. Схватање културе ових културолога за наша поимања је кратко јер оно нити произилази из огња Педесетнице, то јесте Духовног и одозго (анотен) у Духу рођења нити прекорачује границе вештаственог, односно не преображава их како рече арх. Анастасиос, другим речима остаје у најбољем случају у границама максимално реализованог људског потенцијала, (без Бога, без Духа Светог), како рече Вебер.
Папа Павле Шести је говорио да је “ Без сумње драма наше епохе (је) расцеп између јеванђеља и културе” (види: Evangelii Nuntiandi, No. 20.). У Православном схватању културе нема места, међупростора за овај расцеп. Можда је пуно рећи да је папа погрешио, али оно што ј очевидно, то је да се размимоилазимо, да је међу нама расцеп, раскол, шизма.
Нама је чак непримерна и подела између културе и цивилизације што је на Западу одавно одомаћено, посебно после периода и утицаја идеализма када је вођена строга разлика између ума, интелекта и материје. Ми радије говоримо о нераздељеном јединству, где две стране међусобно утичу једна на другу, где се допуњују итд.
Сада:
Ова заједница (око оваплоћеног и васкрслог Логоса-Христа) је схваћена као апсолутно нова ситуација, створена Божијом кенозом, пражњењем себе самог “излажењем”, (Бога) из Себе Самог и Његовим искупитељским борављењем кроз Христа са нама у нашој људској стварности.
Као одговор на ово и овако божанско делање и стање, по истом обрасцу, и сами Хришћани ср. 2. Кор. 4:1 0; 8:9; ништа немају (макар је тако било са оним раним, аутентичним, Православним хришћанима ) “ ...као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују “ Јер имају једино потребно, имају Духа Светога, за којим народ Божији Израел вековима чезне, имају Бога. 2. Кор. 6:9-10. ср. Посл. Диогнету 5:13. Ср. Ап. Павле Друга Кор. 11:19-20, 26-8; ср. Рим. 9:35-39.ср. 1. Кор. 4:10-13. [ll8] Они живе новом, другог типа егзистенцијом, начином битисања..., нико други тако не живи као хришћани, нити је када живео, а то зато што нико други таквог Бога нити има нити је имао.
У овој тајни размене Ништа и Свега, тајни узрокованој и нанетој Тајном личности Христа-Емануила, почивају културолошки и други капацитети и перспективе хришћанства.
Још једном-Како је све почело?
Управо силом овог кенотичког карактера Христа,створен је божанских размера “простор”,а што је опет божански омогућило и омогућава да Хришћансво као ни сам Христос, нису никога одбијали, одбацивали, нити присиљавали, јер су по обрасцу Христа видели и били свесни да је створен један простор (мерос) за све и сва. Христос се унизио (“испразнио”)до најнижег човека, до онога који, по ондашњим мерилима, заслужује најсрамнију, казну-смрт на крсту. Ево зашто у хришћанству налазе места сви елементи (блудници, цариници, пијанице и изјелице, проститутке и разбојници итд, као и они елементи који се сматраху најплеменитијим у тадашњим друштвима, дакле Хришћанство је првенствено један инклузивни покрет, где је киригма, дакле оно што најављује долазак дошавшег Цара главни “инструмент, алатка”) како Хеленско-римске тако и јудејске средине-културе. И док хришћанство једне елементе трансформише личношћу, делом и учењем Христа, дотле друге силом космичког значаја и значења дела Христова, једноставно апсорбује, прихвата као такве. Зато што:
“Учења и поуке Платона нису стране Христовом учењу, мада нису сасвим исте. Исто важи и за Стоике и поете и старе писце. Које год ствари су правилно речене (артикулисане) од старне било кога припадају нама хришћанима “каже св. Јустин Мученик и философ. (други век).[ll9] [23]Ово ће после појаснити св. Григорије Ниски, који каже “да је Бог створио људску природу учесницом сваког добра”.[ll10] [24] Јер, каже даље Јустин Философ, који беше пагански, грчки философ, “семе, сперма Логоса је расејано у свим расама људским “[25] да би потом закључио: “Они који живе по овом логосу, овим логосом припадају Христу .“[26]
Јустин Философ овде има у виду људе пре Христа, односно оне који нису формално пришли Христу, примили хришћанство, односно нису се погрузили у токове, воде хришћанства, нису се крштили. Али су, опет како то ми кажемо :добри људи. Ово нас додатно упућује нa питање шта је онда човек? Шта је да је он се схвата, сагласно грчкој традицији Логосом, умом и разумом. И управо овде и овоме и на ово, додаје Хришћанска тардиција, човек има божанску “судбину, дестинацију”. Будући да је сам Бог Логос, који га је и створио,Ум, Разум. Дакле, човек је сродан Богу чињеницом и у мери у којој је Бог Логос се оваплотио у личности Исуса из Назарета.[ll11] [27] Односно, у оној мери у којој човек, будући божанским образом, створен по божанском образу, у својој стваралачкој делатности, стваралачком односу према свету, култивише[28] и умножава Божански лик у себи и око себе, (ср. Пост. 2:15; 1:28-30. ) тада је и његова култура схваћена као “ акт и достигнуће човека, људских бића који су створени по образу Божијем, као нешто што не почива ван видокруга и делокруга Божанских енергија и као нешто што није сасвим одстрањено од силе Духа Светога који има пуну власт над свим стварима, видљивим и не видљивим [ll12] [29]“
АПОСТОЛ ПАВЛЕ (Кратка напомена о Павлу)
Ко је ап. Павле?
Ревносни Јеврејин фарисеј, образован у отачким предањима, грчкој педии и култури. Христoс му се јавио у светлости, као светлост док је прогонио хришћане, што га је ослепило. Резултат овог ослепљења је ново виђење света. Он је ослепео да би духовно прогледао.
По овом јављању Павле исповеда Исуса као Месију Израиљева и Господа, Кириоса и Сина Божијег.
На овако крупну одлуку Павла је покренула Светлост Христова, у којој је он препознао јављање Божије оцима у слави-бе кавод. Светлост од које је Павле ослепио, учинила је код њега да је препознао и исповедио Исуса као Месију и Господа. Овај заокрет код Павла, који је учинио сам Бог, је прототип крштења као новог живота, крштења којим се умире старом човеку, старом начину живљења, гледања.
Шта овај доживљај и догађај значе сада и у перспективи? Значе, пре свега, да је Павле доживео нешто огромно, нешто тако велико да Павле то не може да “држи”. Он то мора да раздели и на друге, мора да поделити са другима . То је оставило такве утицаје и последице на Павла да он од сада, тада више не живи себи и за себе. (Јер не живим више ја него живи Христос у мени. Гал. 2:20.Јер је за мене живот Христос, Фил. 1:21...,етц.). Павле је доживео, имао опит Највишег Добра, то јест самог Бога. После овог догађаја, Павле се сав даје до то Добро подели, најпре са својим земљацима Јеврејима,(Павле каже својим земљацима, прихватите ово Добро, у њему и њиме је спасење, спасите се па макар се ја не спасио... јер је то тако и толико Добро да ћете, када га опитујете, и ви сами желети да се и ја спасем...Види Рим. 9-11.) а онда са целим светом, Грцима и Римљанима.
Ја ћу овде само у виду обрасца да укажем како је Павле проповедао и васпостављао нову, односно рушио и суплантирао стару културу Јеванђељем Христовим да би њиме успоставио једну сасвим нову културу, културу Христову,Хришћанску-Православну.
Пре тога, једна мала одступница, или пре напомена. Павлова теологија је сва укорењена у Старом завету, и кроз и у Исусу Месији, Помазанику, Цару, она,по Павлу, досеже своје испуњење. Проповедајући оваког Месију, Јеврејског Цара, Павлу је предстојао неминован и неизбежен сусрет и судар са оновременим паганством, посред кога живи и Павле и његови земљаци, посебно са култом цара, Цезара, господара, Доминус (а). У овом процесу сучељавања и суплантирања паганске културе, пре свега култа цезара, Павле проповеда по целој империји и васпоставља заједнице које изражавају поверење и лојалност сину Јеврејског Бога-Исусу који је једини и истински Доминус, Господар – Кириос. Када је пољуљао култ Цезара, Цезара који се сматрао Богом и Господарем, Павле није био далеко да поруши осатле идоле- оновремене богове. Са Павлом питање комплетног пораза паганства са Цезаром као обоженим и од народа овлаштеним гарантом религије империје и културних стандарда и образаца је питање времена које је на хоризонту, а не краја света, краја историје, есхатологије, неке катаклизме и томе слично.
Поред култа Цезара, Павле је јеванђељем Христовим развластио још три кључне полуге римске културе.
Наиме, баш негде у првом веку, Рим се гордио васпостављањем правног поредка по целој империји. Култ богиње Јустиције (Justitia) је био у свом зениту .
Напоредо са култом Јустиције, који је завео и гајио Август-Император, гајен је и култ богиње мира, пакс, (Pax) будући да је, после многих и дугих ратова, најзад, мир васпостављен у целој империји . Дакле, у истој равни са јустицијом је и култ богиње Мира -Пакс.[30]
Затим, у ово време широм империје била је пракса да се грaдовима дају тајна имена која би носила и изражавала њихов прави идентитет. И баш негде у ово време извесни Римски аутори пишу како је тајно име њиховог града Рома (е) (Roma) то исто име написано од позади, а што даје Амор (Amor) =љубав.
Дакле, правда, мир и љубав су понос и лозинка римске заједнице па и Римског идентитета у његовом највишем изразу и домету.
Сада ми дозволите да обратим вашу пажњу на Павлову највећу и најкомплетнију, по питању новог учења, нове “религије”, посланицу, разуме се да је то посланица Римљанима.
То је посланица која је садржајем до краја изронила из Старог Завета, неко би рекао она је у потпуности јеврејска. (обећање Авраму које се простире, иде -до доласка Јеврејског Месије. Смрт Месије, васкрсење и иногурација нове епохе а што је, уствари, испуњење Јеврејских очекивања, односно даних им Богом обећања).
Реторика, посланице је Грчка, односно Римска. (Ово иде уз напомену да су Римљани реторику добили од Грка и довели је до њеног врхунца, зашто су је и вредновали више од свих других дисциплина). Напомињемо реторику и грчки језик који су тако прикладне “алатке”, преко којих ће Павле, у оквирима јеврејских обећања Своме народу и још више другима, паганима благовестити испуњење тих истих обећања у и кроз Исуса Месију-Христа.
Он, Исус Месија, Христос је носилац Откровења Бога Парвде, односно Божије правде,(јустиције-дикеосини) . Ово пројављивање Божје Правде резултира миром (пакс-ирини), а све је опет базирано на Божијој љубави пројављеној и посведоченој кроз предавање свога Сина на смрт, на жртву .Другим речима, Павле је ставио Римљане пред питање коме изразити лојалност, коме веровати: немим и глувим боговима, за које, за чију “ефикасност” својим указима гарантује император или Павловом Богу, који за своја обећања гарантује жртвовањем Свог Сина.
Место, (мерос, топос) где се ово све дешава, ово откровење и откривање, је Евангелион,и то је Добра вест, то је победа Исусова, Исуса Господара, Доминус (а), Кириоса и Спаситеља света. То је вест коју земаљски цареви, господари, па и онда када су сматрани боговима, нису могли да објаве.
Христова порука је до краја и без повратка и одступања сучељавање, пречишћавање, и “конфронтација” са култом и културом Римске, паганске империје, тада као и сваким, па и овим савреемним покушајима обнављања, васпостављања, поновног зацарења Римске кулутре и култа.
Одавде би било интересантно пратити Павлово сучељавање са Грчком културом и грчким званичним културно научним естаблишментом, сучељавање које је дошло до посебног изражаја педесетих год. (51) после Христа на Ареопагу у срцу паганске Атине, о чему нам сведочи јеванђелист Лука у Делима апостолским гл. 17.Атини у којој је “више богова него људи”, а о чему сведоче оновремени аутори. (Петроније...). Атине за коју се говорило, ако имаш нешто ново да кажеш иди у Атину па кажи, или ако желиш нешто ново да чујеш иди у Атину да чујеш. Из Атине је и пошло оно прво питање из сусрета двојице,двоје, две стране : ти неа (шта је, шта има ново). Атине, за коју философ Филон Јудеајц каже: Оно најузвишеније што око може да види је у Атини и оно најумније што уво може да чује је у Атини.
Уместо тога, ми ћемо,за овај пут,начелно приметити и закључити да је Павле у Атини, пре свеаг, показао непоколебљиву оданст виђењу и опиту из Дамаска, али и једнан задивљујући степен акултурације, тако да васпитана Атинска елита није могла да га не саслуша. Резултат Павлове беседе у самим њеним почецима је раслојавање атинске елите . Наиме, сагласно Дап., односно поменутом Лукином тексту, једни му рекоше чућемо те други пут,не поричући да је Павле семе посејао,[ll13] [31] док га други у кућу примише. Павле је снагу и садржаје сведочења суверенитета Христова (господства, господарења, Кириотита Христа над целим светом), као и новине Христова јеванђеља пренео и на своје наследнике “јер вам предадох оно што сам и примио...”, каже апостол.
На овој линији и овим садржајима, дакле, божанском светлошћу просветљена, односно на Светлости утемељена, Црква Христова наставља своју мисију сведочења идентитета Тела Христова-заједнице и сваког њеног члана а што је и, како рече проф. Видовић, напомињући да смо тиме и започели овај мали оглед, оно стање у које нас и доводи и уводи права-Православна култура.
* * *
Више је него јасно да је у Српском народу Свети Сава лучоноша оне светлости којом је Павле умро старом свом човеку и којом је крштен и помазан у сведока и благовесника Христове Благевести, победе.
Св. Саво,чији помен данас прослављамо, а прослављање угодника божијих и није друго до учешће у духовним добрима, у достигнутој и освојеној благодати, у светлости Божијој, којом је, као онда Павле, са Павлом, сада, са Светим Савом, прогледао и цео један народ, Српски народ, наслађујући се Христом “Незалазном Светлошћу”.
[1] Недавно су у једној новини донели слику једне јавне лезбејке, која је најпознатија икона међу лезбејкама. Написаше испод њеног имена
[2] Пратећи културно наслеђе и стваралаштво кроз векове, стиче се утисак да је на многим меридијанима, и управо и понајвише онамо, где је некада онај стваралачки, изначални културни императив провођен у највећем интензитету, понестало стваралачке енергије, као да су се цели народи и континенти преморили. На фону ниског културолошко стваралачког интензитета на Старом континенту као и у Америци, све више и јасније долази у рељеф виталност за културно стваралаштво, као и сама култура оних простора који су традиционално натопљени Православном културом. Све се више види на хоризонту једна ренесанса Православне културе, односно троугао :Јелинско наслеђе (изражено пре свега кроз Грчки језик) Христијанизирана Римска државна структура и Православна вера чији је носиоц Хришћанска нација. То јест свесно релацијско враћање националном идентитету који налази свој пуни израз у Православној вери. Сви народи Византијског културног простора, појединачно и заједно, су се сматрали пре свега Хришћанским-Православним народом, ми би данас рекли Хришћанском нацијом. О Православљу као Хришћанском народу, Хришћанској нацији, за почетак, увод, види : Ahrweiler, Геники Исагоги- Еллинисмос ке Византио, (Општи увод-Јелинизам и Византија) као и многобројне студије од Јована Романидиса на тему Ромејство. (www. Romanity)
Дакле, овај “троугао” није само символ, него све више и више једна реална и жива стварност. Ова троугаона стварност је и наш допринос реалном и, по свему судећи, незаустављивом тренду (ту је укључена и култура) глобализације.
[3] Руски философ предпрошлог века Н.Ц. Трубецкој у овом контексту примећује како Романогермански народ (народи) имају једну специфичну карактеристику везану за схватање културе, па следствено и њено сведочење, односно вредновање своје и туђе културе. “ У романогермана тај однос (према култури) одређује се посебном (специфичном) психологијом. Човек са јарко израженом егоцентричком психологијом, несвесно себе сматра центром васељене, круном створенога, најбољим и најсавршенијим и од свих бића. Од друга два бића, оно које му је ближе, које му је сличније је боље (он га сматра бољим), а оно које је даље од њега (које му је мање слично) оно је горе. Зато свака природна група бића којима овај човек припада, он је вреднује као најсавршенију. Његова породица, његово сословије, његово племе, његова раса-бољи су од свих осталих, њима подобним. (овде Трубецкој упућује свог читаоца на његову књигу Европа и Человјечество, Софија 1920. ц. 6. садашње издање с. 60.) Пошто су Романогерманци до те мере прожети том и таквом психологијом,, сву своју оцену култура земљине кугле, стварају, управо, на њој. Зато је за њих могуће имати смо два вида односа, према култури: или признање да се култура тог народа (њихова) јавља вишом и најсавршенијом културом у свету, дакле култура којој припада овај” оцењујући и процењујући” субјекат (Немац, Француз итд.) или признање да се круном савршенства не јавља не само ова конкретна разновидност, него сва општа сума најближим образом, начином сродних с њом култура сачињених заједничким радом свих Романогерманских народа. Први облик зове се у Европи уским шовинизмом (немачко – француским итд) Други облик би се најтачније могао означити као опште “ Романогермански шовинизам “ . Романогерманци су били увек само наивно уверени у том да су само они људи, тако да су себе називали човечанством, своју културу општечовечанском цивилизацијом и на крају свој шовинизам космополитизмом. Што се тиче не Романогерманских народа, који су примили “ европску “ културу, то обично, заједно са културом они од Романогерманаца добијају и оцену те културе, подајући се тако обмани непарвилних израза, термина “ општечовечанска “ цивилизација . и “ космополитизам “, којима се маскира уски етнографички садржај одговарјућих појмова и схватања. Захваљујући овоме, код таквих народа, оцена културе се ствара, зида, надзидава не више на егоцентризму, него на својеврстном “ ексцентризму, тачније на “Европоцентризму “ …дужност сваког нероманогерманског народа је да пре севаг победи, надиђе сваки вид личног егоцентризма, а на другом месту да се огради, заштити од обмане “ општечовечанске цивилизације “, од стремљења да по сваку цену постане “ правим европејцем. “ Овај дуг се може изразити у два афоризма: “ упознај себе самог и буду свој“. “ Н.С. Трубецкој, Историја, Култура, Јазик. Москва, 1995. Изд. Прогрес, Универс. Стр. 114-115.
[4] Ми смо навикли,овде у дијаспори (ја знам да неки од овде присутних не воле овај израз, али говорећи о нашој, Православној култури он је на жалост прикладан јер још не постоји идентификована и профилисана Православна култура у Америци, култура која има своје одређено место у ширим размерама друштва, у друштву као целини, његовој социјалној динамици и перспективама) дакле, ми смо овде у дијаспори склони да нашу културу видимо и престављамо кроз фолклор, што укључује и сликарство, уметност разне литургијске изразе, као и нашу храну, која по неком резоновању, све што је разноврснија и укуснија, то је богатији кулинарско-културолошки израз. Ако би судили по овој богатој и лепо декорисаној трпези вечерас, као и песмама и рециталима у наставку, по поменутом приступу, ми смо имали једну заиста богату културну манифестацију (Горња белешка је резултата чињенице да је ова студија настала из истоименог предавања на прослави школске славе Богословског факултета СПЦ Св. Саве у Либертивилу - Америка).
[7] За једно јако укорењење културе у јелинско ткиво, једно дубоку утемељење (темелион ),заглибљеност у јелинску “иловачу” али и једну импресивну виталност ношену на крилима јелинског Ромејског духа, као и историјско освајање и очување културе, културног места и простора, види код Петра Јевремовића у Хришћанство и култура. Јевремовић види место културе, у ранијим периодима, превасходно на релацију између агоре и култа, а потом у склопу разних историјских улома на територији Јеладе као и потоњег Јеладског културног простора-Европе, међу европским народима. Интересантно је да је аутору пошло за руком да крајње дубоко и многострано промишља културу у њеном историјском изразу и трајању и да му је, у исто време, радикално измакао, да је комплетно испустио њен Библијско-Јудејски аспект. Види: Петар Јевремовић, Хришћанство и култура. Дани српског духовног преображаја VIII Две хиљаде година Хришћанства, Научни скуп Деспотовац 21-22.8. 2000. Ово је само једна мала нота, примећивање, коју не треба видети као мој,евентуални, покушај оцене или засењивања, иначе сјајне студије. Другим речима, ауторово је пуно право и часно опредељење да студију замисли (планира), онако како ју је планирао и као такву он ју је изванредно изнео до краја.
[8] Овакав Христоцентрични и свехристолики карактер наше културе, културе која тарје две хиљаде година, културе која је апсорбовала трајне елементе Јелинизма, културе која је отворена за опште прихватљиве и доказане трајне вредности и код неправославних народа, претпоставља да је Христос не само “инспиративна личност”, него да је Савршен Човек и Савршен Бог, о јест да је Богочовек. Није тешко замислити, ако би данас неко о томе уопште и размишљао, шта би било са “Православном културом”, да није Богочовеком, Емануилом инспирисана и да на Њему не почива и да у Њему не налази свој смисао-телос.
[9] Образац овог докслошког и у исто време најсмиренијег карактера почива на Боговиђењу пророка Исаије. Ис. 6.
Распрострањено је и прихваћено схватање како су култ и култура две стране једног истог феномена. Оно што је за нас Православне у овој синтагми непријемљиво, то је чињеница да они који говоре о својеврсној симбиози култа и културе, обично схватају култ као израз неке или сваке (укључујући и оне паганске) религије. За нас Православне хришћане религија и следствено култ (култура ) религије су условно прихватљиви. То јест само уколико се под религијом подразумева долазак Бога у свет, сагласно Писму. (ката тас графас) Откровење и откривање Бога у личности Исуса Христа.
[10] Ова смиреност (тапиносини) је у исто време до те мере “отворила” Православне народе за божанско делање, божанске енергије да се рекама изливала божанска благодат на њих. Резултат ове изобилне благодати у народу Божијем, ове васељњнске и трајне Педесетнице је пројављивање огромног броја знаних нам светитеља Божијих, прослављених чудотворним Божијим присуством у њима и током живота и по представљењу, уснућу знаних и толико не знаних . Код хришћана одвојених и издвојених из Тела Цркве, из и од Православне Заједнице, од одвајања до данас нема прослављених светитеља Божијих. Ово не подразумева оне које је папа актом, указом прогласио светитељима.
[11] Види : Н. С. Трубецкој, Историја, Култура јазик. Москва 1995. Изд. Прогресс, Универс.
[12] Оп. Стр. 158.
[13] Види Гриорије Ниски, Мојсијев Живот, ПГ 44:385 А
[14] Овде је далеко аналитичнији и свестранији Нихбур са својом класичном студијом Христос и култура, Richard Niеhbur, Christ and Cukture, Harper & Brothers pub. New York 1951.
[15] Видовић, оп. Цит. Стр. 161.
[16] Constantine B. Scouteris, Ecclesial Being. Mounth Thabor Publishing 2005. str. 166.
[17] Отуда и најраније хришћанско литургијско искуство доживљава и схвата свеколику егзистенцију као живљење у Духу Светом. “ Свјатим Духом свјака душа живитсја“ ср. Молитву Царју небесниј која је саставни део сваког молитвеног чина у цркви, Христовој заједници. Царе небески Утешитељу Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси Благи душе наше (спаси нас).
[18] За једну, изванредно артикулисану студију, као и добру литературу по овој тематици, види : Jaroslav Pelikan, Christianity and Classical Culture. Yale University Press 1995.
[19] Будући Кириосом, Господом, што је божанска титула коју су носили римски императори, ап. Павле називајући Христа Кириосом, хоће да каже да Њему припада и божанско служење, речено мало посветовњаченим речником, њему припада култ. О овоме ће бити речи у наставку.
[20] Constantine B. Scouteris, op. cit. str. 166.
[21] Види: Archibishop Anastasios Yannoulatos, Facing The World, SVSP New York 2003. str. 82-83.
[22] У виду паралеле Православним мислиоцима, овде ћемо навести нека од схватања (дефиниција ) културе и других Западних мислилаца. Тако, за философа I teologa Beranrd Lonergan (а) “, култура је скуп значења вредности који указују, сведоче (информишу) о заједничком начину живота”. Види: Lonergan B. Method in Theology, University of Toronto Press, Toronto 1971. str. 301.
За психолога Дејвида Мејерса, култура је “ трајуће понашање, идеје, ставови и традиције које дели велика група људи а које су преношене с једне генерације на другу“. David Myers, Exploring psychology, Worth, New York 2002,G 3. За Лионела Трилинга, професора књижевности са Колумбија Универзитета у Њујорку, (У уводу у своју књигу С ону старну културе) култура је намет и тиранија против које се треба борити уметношћу и критичким умом. “Примарна функција уметности и критичког мишљења је да ослободе појединце, појединца од тираније његове културе и да му омогуће да искорачи из ње бранећи аутономију личне перцепције и личног критичког расуђивања “. Lionel Trilling, Beyond Culture, Secker & Wrburg, Londn 1966. (Introduction).
Јер наша борба није против меса и крви, него против начала и власти, против вођа таме овог света, против зла духовног на горњим местима. Култура задобија своје значење од значења, смисла историје... Историјско хришћанство... верује да Христос стоји у центру историје... Сагласно Светом Писму, Христос је цар не само кроз своју природну прерогативу као вечни Логос, једнак са Оцем и Св. Духом, него је он био помазан као цар посредник силом његове послушности и жртве коју је принео на Голготи... док је Први Адам непослушношћу пао у грех а ђавољом обманом, Христос као Други Адам испунио је сваку правду и одрадио је дело које му је Отац поверио. Својом службом Посредника, Христос је Измиритељ и Помиритељ света, Први принцип (Архи) и Логос историје, Кључ за културу, Кључ културе... Царство Нашег Господа је шире од цркве као видљиве заједнице, организације, мада је видљива црква једна од најважнијих манифестација тог царства у овом свету. Чињеница је да су чланови царства и чланови породица, друштва и народа, нација и као такви, они су дужни да покажу лојалност Цар.Henry R. Van Til, The Calvinistic Concept of Culture in The Contra Mundum pages.
Из екуменских обзира, овде ћемо привести и сродно запажање Флоровског из његове студије Вера и Култура, стр. 74-75. “ Промислом живога Бога, Циклично време древних Грка је експлодирало, тако је радосно клицао Блажени Августин. Историја је први пут схваћена као смисловит и сврховит развој који иде ка циљу, док вечно обртање, не води ничему. Сам појам прогреса разрадили су хришћани. То значи да хришћанство није било пасивно при своме додиру са културним налеђем које је желело да спасе, него је било веома активно. Није претерано тврдити да је људски дух препорођен и обновљен у хришћанској школи вере, без икаквог одрицања од својих оправданих захтева и начина. Истина овај процес христијанизације човековог ума никада није окончан, а унутарње противречности и даље постоје у хришћанском “свемиру говорења” Ни једна култура не може бити коначна и завршна. Она је више него систем, она је процес, који се одржава и траје само кроз непресатни духовни напор, а не само инерцијом или наслеђем. Непресатно присутан проблем односа између хришћанства и културе налази своје истинско разрешење у настојању да се “ природни разум“ обрати у праву веру а не у порицању задатака културе. “
[23] Види, Јустин Мученик Апологија 2, 13,2-4.
[24] Види, Григорије Ниски, О стварању човека, ПГ 44:184Б.
[25] Јустин Мученик, Апогија 2,8.1.
[26] Јустин Мученик, Апологија 1,46,2.
[27] Yves Ledure, Christianisme et Culture, Esprit et Vie, No. 96. str. 3-9.
[28] Дакле, у овој боголикости човека и његовом настојању кроз рад, стварање да све, цео космос уобличи у боголику икону, почива основа кутуре, као и укорењење теологије културе. Теологије културе која се кроз историју помало “губила”, као нека понирућа река. Велики богослов ГеоргијеФлоровски, у својој студији Вера и Култура, Теолошки погледи, 1-2 1982. помало сетно, призива на обнову теологије културе. Иначе израз култивсање који смо овде употребили долази од латинског култиваре cultivare/cultio, cultionis из кога је изведен израз култура. У свери грчког језичког израза и утицаја за културу имамо израз политисмос и његове сроднице,од њега изведенице. У домену Библијско-Јеврејског утицаја имамо израз тарбут и његове и од њега изведенице. Надамо се да ћемо у скорој будућности посветити целу једн студију, само овим изразима, разматрајући их пре свега у њиховом контексту и перспективама, односно, онамо где је то могуће у њиховом апсолутном и конструктивном сатњу. (апсолутус /конструктус).
[29] Vidi, Yannoulatos, op. cit. str. 88. У продужетку горње примедбе, а нaстављајући на линији Јустина Мученика и Климента Александријског који говоре о Старозаветној историји и Хеленској философији као о припреми за Христа и Христово јеванђеље, (Preparatio evangelica), Јанулатос, користећи истарживања и достигнућа Цацоса, Посебно, његову студију: Месуранима ту елленику пневматос, указује како је грчки дух до Христа досегао до свог врхунца, како је он у потреби себе надилажења, и да управо у овој тензији долази им вест Христова јеванђеља, која их обдарује вером и надом које иду даље од људског ума. На ову потребу и жеђ за себе надилажењем код Јелина, најделотворније ће одговорити, односно даће највећи допринос апостол Павле кроз своју проповед Христа Јелинима “који траже мудрост”, на Грчком језику, чиме, управо, и продужујемо ово наше мало истраживање. До тада још једна напомена: Један други грчки богослов, у овом контексту, ће речи да је Бог изабрао јелински пут да би јеванђеље Христово досегло до свих људи, целог човечанства, почињући из Јерусалима и пристижући до крајева васељене, при чему је Христово јеванђеље донело на Грчку логику, Логику Духа Светога. Види : Георгиос Патронос, Матитиа ке апостоликотита, Атина 1999. Поглавље: Елинисмос ке христианисмос, стр. 135-154. посебно стр. 141 и 146.
[30] Одавде се распространила идеја Римског мира, Пакс Романа а одатле и из њега и неких других паксова, мирова, мирова који су код нас Срба , али не само код нас, толико немира изазвали. Дали је то можда што смо ми као Хришћани навикли на Христов Мир. Мир који израста и из јеврејског Старозаветног мира, шалом (а) па га и надраста, надилази, чињеницом да је сам Христос – Бог наш мир. Који као такав нема ништа заједничко са паганским паксом, пацифизмом и свим другим измима. Овде је прикладно и напоменути, да је ап. Павле у Првој посланици Солуњанима 5:3. предвидео, видео скори крај, пад и разорење оних који верују у овакав,од стране императора успостављен, мир и сигурност.
[31] Тек негде са царем Константином, видећемо свуда резултате онога што је Павле посејао а други после њега обрађивали и дорађивали. Наиме, са царем Константином Цар паганске империје ће дефинитивно да капитулира, а моћни и гламурозни Рим ће да “изнутра”устукне пред новим грађанима-хришћанима и надолажењем њиховог Новог, небесног града-уранополиса. Града-државе-царства које је било Павлу откривено још давно. Види 1. Кор. 15. Града-дражве-Царства кога је Боговидац видео како са неба силази на земљу. Откров. 21. Хришћанско преображење Рима изнутра ће пратити и скора најезда варварских племеан са Севра која ће и физички и социјално нповратно девастирати и деградирати Рим.
