Журка о трошку државе

Велики српски скандал на овогодишњем Међународном сајму књига у Паризу

Бивши директор и аташе за штампу угледне издавачке куће „Аж Дом„, а сада приватни издавач и уредник у Паризу и значајан промотер српске културе Наташа Пејин је, на мартовском Међународном сајму књига у престоници Француске, била суочена са бахатошћу и примитивизмом представника српског министарства културе, и Привредне коморе Србије. О детаљима ове срамоте, чији је била сведок, Наташа Пејин је специјално за Таблоид написала осврт који речито говори о моралном блату које данас командује Србијом

Наташа Пејин

Од октобра (2007. године, прим. ред.) покушавам да дођем до информације у Министарству културе да ли ће Србија доћи на Сајам књига у марту 2008. јер сам имала намеру да, уколико и ове године Србија изостане, приредим присуство српских издавача и писаца за шта је потребно неколико месеци рада.
На Сајму књига у Београду разговарала сам са неколико домаћих издавача и питала их да ли би финансијски помогли да закупимо и да организујем штанд српских писаца, што су они прихватили и рекли да их обавестим уколико до тога дође.
Било би крајње бесмислено и контрапродуктивно да се на Сајму у Паризу појави на једном штанду Министарство културе, а на другом издавачи српски и француски. Да бих то избегла, чекала сам одговор из Министарства, који је стигао две три недеље пред почетак Сајма. Позвао ме је господин Младен Весковић из Министарства културе Србије, да ме пита да ли бих могла да помогнем око организације и набавке књига српских аутора на француском језику. Иако сам била потпуно свесна апсурдне ситуације овакве организације, пред чињеницом да је све то рађено у задњи моменат, прихватила сам да помогнем. За тај посао ми је понуђен хонорар од пет стотина евра који сам одбила.
Мој саговорник из Београда био је господин Мирко Прља из Привредне коморе Србије ког је Министарство културе задужило да организује овај сајам. Са њим сам до инцидента који се десио, а чији је „аутор“ био он, имала нормалну сарадњу у којој сам решавала проблеме и налазила одговоре на питања које ми је он постављао преко телефона и мејлом, а који су били искључиво техничке природе у чему сам му предано помагала, јер да нисам, од њихове организације на штанду барем прва два дана, од укупно пет, не би било ни стола, ни столице, ни струје, ни довољно полица, ни прикључка за интернет... наша електронска преписка сведочи о томе. Организован је долазак и боравак екипе из Србије, делимично и сама манифестација, тиме што је закупљен штанд и што су послате књиге из Србије. Штанд је коштао око 18.000 евра, а за целу организацију потрошено је око 30.000.
Штанд сам 12. и 13. марта монтирала сама, јурила мајсторе да прикључе струју, поручивала столице и столове који нису поручени из Београда... дочекивала испоруку књига из Београда и вукла 150 килограма књига на расклиматаним колицима кроз целу халу до штанда, књиге које транспортер није испоручио по договору, распаковала пакете и послагала књиге на полице како би штанд Србије био уређен до свечаног отварања како прилици, и што је обавеза излагача.
Организатор је стигао на сајам са српском делегацијом директно на свечано отварање нешто пре 17 сати, после краћег туристичког обиласка Париза, све са водичем, а да при том није проверио да ли је све сто је „организовао“ заиста урађено. Из српског културног центра нико није могао да се ослободи и дође да ми помогне, једино је шофер амбасаде дошао да превеземо књиге које сам прикупила у свом стану (десетак картонских кутија).
Како је штанд био довољно простран, а полица довољно, поделила сам га на две целине: књиге на српском и на француском језику. На централни зид сам изложила дела Пекића, Црњанског, Андрића, Киша на француском језику, што је природно с обзиром на то да је деведест одсто посетилаца франкофоно. Те књиге је г. Прља већ сутрадан, првог дана сајма, склонио, доследно спроводећи директиве „да све до једне књиге које је понео морају да буду изложене“ чиме више није остало места за књиге на француском језику.
Шта рећи о чињеници која се понавља из године у годину, да Министарство културе, или Удружење издавача, долазе на Међународни сајам књига у Париз искључиво са књигама на српском језику или са покојом на енглеском. Чак и када им се пред нос ставе исте те књиге на француском, језику земље у коју су дошли да представљау српску културу, „директива“ је од здраве памети јача.
Но, после разговора и убеђивања, „вратили су ми“ простор за „моје књиге“, али на централном зиду више није било могуће изложити Андрића, Црњанског, Павића, Киша... таква је била директива и ту су поређане монографије, од којих је само две-три имало смисла излагати, и које готово нико осим неколико Срба који су ту случајно наишли није ни гледао. О најављеним представљањима великих издавачких подухвата попут монографија „Морава“ или „Фрушка гора“ није било ни говора, просто није било публике за то, а и да је било, не видим ко би их представљао: у екипи која је дошла из Београда нико није говорио француски језик.
Како је Министарство културе замислило, а „извођач радова“ мислио да приреди сусрет са писцима који су за ту прилику специјално стигли из Београда, да ови потписују своје књиге читаоцима, а да је читалац не купи? Проблем је „профит“ од продаје књига? Како било ко паметан може да помисли да се било где у иностранству може правити неки озбиљан профит од продаје књига српских писаца на било ком језику? Да је то тачно, француске књижаре биле би препуне књига српских писаца, новине обиловале критикама, сваки већи европски град имао би српску књижару која би цветала и о томе би се већ као о великом српском успеху нашироко писало и знало. Неко би и новце зарадио, што би било природно и добро за све: писце, издаваче и, најважније од свега - за Србију. Свака српска књига која уђе у једну француску кућу успех је за српску културу, корак повратку европском читаоцу, а онда и полако подизање угледа који смо изгубили.
После „телефонских консултација“ г. Прља ми је рекао да ће „да ми учине“ да продајем књиге, да су направили компромис да се француске књиге продају једино у присуству писаца. Питам: како сте то постигли, а он казе да им је рекао да сам припретила да ћу све да спакујем и напустим Сајам, на шта му ја кажем да то није тачно, да ја то нисам рекла, а он мени да то није ни важно, да је требало мало „драматизовати“ како би му дали благослов за продају. Питам: а шта ако неко поред Петровићеве или Пантићеве књиге пожели да купи Тишму или Киша који су „одсутни“? Испашћемо смешни! Ипак, продаја је „толерисана“ и „мени учињена“ услуга.
Предложила сам господину Прљи да, између осталих, позовем Жана Кристофа Буисона да потписује своју књигу „Укус Београда“ (Ле Гоут де Белграде). Објаснила сам ко је он, главни и одговорни уредник културе у „Фигаро Магазину“, аутор биографије генерала Драже Михаиловића на француском за коју је добио награду француске Академије наука и уметности. Он се одушевљено сложио, (што ће касније, а и сада порицати). Како је обичај овде при сусретима са писцима, донела сам и пет примерака његове биографије Драже Михаиловица „Херој кога су издали савезници“. Нисам ни сањала да ће то бити виђено и третирано као субверзивни акт или политичка провокација из једноставног разлога што је у питању историјска и награђена књига, коју је објавио један од највећих француских издавача биографија великих историјских личности „Перрин“. Такође сам позвала и неке друге француске ауторе, којима сам после овог инцидента отказала долазак на штанд како не би поново било неких скандала.
У моменту када је требало да почне потписивање, господин Прља је пришао столу са књигама за којим је седео г. Буисон и рекао да та књига не може да буде ту и да је треба склонити. Покушала сам да му објасним да то не ради и да није никаква политика у питању, али он није хтео да чује. Јасно ми је рекао да је „било каква политика забрањена“. Чак је и г. Буисон покушао да га разувери и питао га какве везе са политиком има човек који је мртав од 1946, на шта му је овај одговорио да у Србији све то има везе и да књигу морамо склонити јер је таква инструкција Министарства. На то је г. Буисон устао и рекао му: „Ја петнаест година пишем и борим се да покажем да Срби нису оно што се о њима говори, због тога овде трпим муње и громове, и овакве увреде нећу да толеришем на српском штанду. Ако овако поступате са својим пријатељима и савезницима, немојте се чудити да вас цео свет пљује и мрзи!“ И потом је напустио штанд.
Остала сам потпуно шокирана и рекла му: „Ви, господине, немате свест о томе шта сте сада урадили“, на шта ме је он оптужио за подметање и превару, као да сам желела да правим неку политичку пропаганду и дебате на штанду.
Наредних дана, свела сам своје присуство и активности на штанду на минимум. Како је на програму за недељу било најављено присуство писаца, дошла сам да одрадим оно што сам започела. Срела сам господина из Министарства који се представио, Новица Антић, који ми је рекао: „А, ви сте та Наташа“. То се уклопило у три до пет минута које је провео на штанду Србије, и ништа више. Ни хвала, ни молим.
На истом том несрећном програму, најавила сам и сусрет под темом „Косово и Метохија у српској уметности“ за шта сам такође телефоном добила одобрење од г. Прље, што он такође негира. Једини могућ начин да се говори о Косову и Метохији на српском штанду био је „уметнички приступ“, сликарство, архитектура, поезија, а никако „политички“. На моје задовољство до тог сусрета није дошло, јер је управо у заказано време преко разгласа јављено да посетиоци и излагачи крену ка најближем излазу и напусте сајам због „техничке провере“. Полиција и агенти су потискивали људе који су се завитлавали ка излазу. „Шаљиви терориста“, који је анонимним позивом јавио да је подметнута бомба, желећи да поремети ток ове манифестације, у знак протеста против почасног госта Сајма, који је ове године био Израел, није ни сањао какву ми је услугу учинио и какве ме је беде спасао. Бог је то лепо удесио, а руку на срце, хвала и Алаху!
После свега остаје нерешен проблем: како повратити срозани углед народа који је у овој земљи, Француској, током два века која су за нама, представљао пример части, храбрости и племенитости?
Српске демократе свих боја имали су за последњих осам година, колико су на власти у Србији, прилику да се увере да та прича о Србима као злочиначком народу није сахрањена са „великим српским диктатором“, него као троглава аждаја и даље кружи светом, цери се, бљује и разара. Крајем прошле године, један од најпознатијих и најугледнијих колумниста, Жак Жулиар, у недељнику „Нувел Обсерватер“, написао је: „... И сада се један злочиначки народ, који се није покајао, спрема да уђе у оркестар европских народа“...

На овогодишњем штанду Међународног сајма књига у Паризу, који је плаћен државним новцем, дакле новцем тог српског народа, још једном је пропуштена прилика да се са рехабилитацијом угледа Србије одлучно започне.

Tabloid