Професор Емил Влајки о Србима православном духу и невероватној наивност у гледању на правду у односу на запад, њиховој импрегнираној свјетовној религији и њеним практичним аспектима.

Српски антибарбарус

Када се Срби одрекну православне изворности која је, рекли смо, дјечје ирационална и усмерена према супротстављању неправди, и замјене је са католичко-протестантском рационалношћу, тада губе оријентацију и претварају се у служинчад. Не сналазећи се у новом руху, остају без основних моралних вриједности, одричу се својих величина, свога тла и идентитета.

Извјесно је, да Срби не могу ван хисторије, али чини се, да ни хисторија не може ван Срба. Српско-православно, у много чему, антирационално понашање, задавало је неизмјерне муке и малима и великима. Срби су вијековима стајали у обрану кршћанске Еуропе спрјечавајући продор ислама, задали су одлучне ударце Аустро-Угарској у Првом свјетском рату, иступили су из нацистичког пакта 1941. године, да би исте године успоставили прву слободну територију у окупираној Еуропи. И ма што год тко причао, Срби су 1999. године, наизглед сулудо, али храбро ушли у рат против најмоћније коалиције на свијету коју су, према анализама западних стручњака, војно надмудрили, тактички и стратешки. С обзиром на чињеницу да је НАТО био пред распадом, били би, можда, и побиједили да није било Јељцинове издаје.

Српски отпор барбарима свих врста и њихова тежња за правдом, дубоко је укоријењена у ортодоксном кршћанству које се од својих почетних дана није много промијенило. Оно је несугласно са римско-католичком хијерархијом и офирањем с вјерницима у облику олаког опроста гријехова. Мистика изворних вриједности кршћанства чини да је револт који осјећају православне масе употребљив за стварање идеалних друштава под вођством оваплоченог свјетовног господара са карактеристикама које утјеловљују ту жељу за правдом. Зато су се у православном свијету, посебно руском, снажне личности могле с лакоћом наметнути народу. То је случај Петра Великог, Катарине, Лењина, Стаљина и, данас, Путина. Дискурс таквих личности морао је бити заснован на правди без обзира на то што се је у пракси могло догађати нешто сасвим супротно као, на примјер, ужаси стаљинистичких концентрационих логора. Али као што ни ужаси инквизицијског периода католичанства не могу доводити ову религију у питање, тако се ни православље као вјера не може довести у питање зато што је, нехтијући, изњедрило стаљинизам. Што било да било, а што је нагласио кршћански филозоф Берђајев, једино су изворност и мистичност православног кршћанства могли анимирати и у пракси успоставити комунизам као систем идеално конципираних односа. Уосталом, погледајмо на који начин данас Руси гледају Путина. Они му дају плебисцитарну подршку јер је он за њих оваплочење бога који је ту на земљи да Русима донесе правду.

То не значи да остали правци кршћанства, као што су католичантво и протестантизам, нису у стању изњедрити изворну праведност. Еуропска социјал-демокрација, а и англо-саксонски правни системи, су врсте њених утјеловљења. Али док је карактеристика православних маса невјеројатна наивност у гледању на правду, масе на Западу су импрегниране свјетовном религијом и њеним практичним аспектима. Ове посљедње су много, увјетно речено, зрелије, рационалније и промућурније. Најјасније се то огледа у протестантизму које је од кршћанства направило бизнис-религију. Тако, сувремени протестант мисли да би Исус Крист, да је живио данас, био или капетан фудбалског тима, или врхунски менађер!

Што се других аспеката тиче, насиље православља најчешће има као основу револт против неке неправде или пак извршење правде, што не значи да такав револт не може и сам, у својој ирационалној заслијепљености, бити неправедан, па и злочиначки, што се је показало у појединим случајевима у Хрватској, и у недавним БиХ сукобима и што актуелно резултира извјесним антисемитизмом пошто многи Срби сматрају да су Јевреји у основи неправде која их погађа у свјетским размјерима. С друге стране, насиље на Западу често је егоистично мотивирано, препуно је неистинитих оправдања и неријетко рационално-злочиначки спроведено. У модерним временима споменимо геноциде над аутохтонцима у Америци и Аустралији као и трговину афричким робљем. Истовјетно, концентрациони логори као Аушвиц, Треблинка, Бухенвалд, Јасеновац, САД-логори нељудског карактера као Абу Граиб у Ираку и Гвантанамо на Куби те логори за мучење затвореника диљем Еуропе и, коначно, уништавање ирачког, афганистанског и српског народа од стране „међународне заједнице“ предвођене Америком, примјери су таквог рационалног антихуманизма

Али, као и све остало, антибарбарус има своју дијалектику. Када се Срби одрекну православне изворности која је, рекли смо, дјечје ирационална и усмерена према супротстављању неправди, и замјене је са католичко-протестантском рационалношћу, тада губе оријентацију и претварају се у служинчад која се, поред свега, и међусобно изједа. Не сналазећи се у новом руху, остају без основних моралних вриједности, одричу се својих величина, свога тла и идентитета. Постају изузетно „прилагодљиви“, мазохисти, доушници, прихваћајући логику првенствено оних који им желе зло умотано у амбалажу „хуманизма“.У том смислу, одричући се властитог сопства, што се посебно односи на њихове политичке и интелектуалне елите, прихваћају припадност „геноцидном“ народу, послали су своје хероје у Хашке раље „међународне заједнице“, дозволили онима, à ла Солана, који су их демонизирали и уништавали њихов териториј, и који то и даље раде, да слободно шећу њиховом земљом и да им кроје законе, те нуде, сваком тко зажели, своју дједовину за илузорну шаку еура.

У „Мајстору и Маргарити“ руског писца Булгакова, ђаво окупља у казалишту свиту оних који личе као јаје јајету садашњој „демократској“ српској елити која је, када јој се понуди „улазак у Еуропу“, спремна да се одрекне свега српског. Враг се на позорници приказује изузетно хуман и дарежљив. Сви присутни гледаоци добијају поприличне количине злата. И управо када је њихова срећа на врхунцу, злато им се претвара у прах. Сличну судбину доживљавао је и сам Милошевић у неколико наврата. У бурним деведесетим, „ међународна заједница“ је од њега тражила различите концесије обечавајући му скидање санкција са тадашње Југославије. Настојећи да буде рационалан, по његовом мишљењу за добробит земље, Милошевић је пристајао на овакве понуде. Али је сваки пут био преварен. Санкције би биле скинуте за пар мјесеци, а након тога, поново успостављане! Садашње понуде Србији у стилу: „одрекните се Космета, па ћете учи у Еуропу“, личе на претходно описану продају магле.

„Међународна заједница“ која охрабрује разне националистичке покрете (Албанаца, Бошњака, Мађара, итд.) да раздиру Србију по вољи, постаје цинично нехумана према овој земљи. У ствари, што Србија све покорније спушта главу, цинизам самозване и врло ексклузивне „међународне заједнице“ у којој (фактички) нема Руса, ни Кинеза, ни Индијаца, ни Африканаца, ни Латиноамериканаца, постаје све изразитији и бруталнији. За вријеме док је бомбама уништавала Југославију 1999.године, истовремено је бацала летке на којима је писало: „српски народе, ми те волимо“! Али како је рат неочекивано дуго трајао, леци су били замијењени још крупнијим („интелигентним“ и радиоактивним) бомбама бацаним на школе, болнице, водоводе, дјечје вртиче и слично. У овим тренуцима, настављајући исту политику, Сједињене Америчке Државе које су протуправно отеле један дио српског територија и поклониле га другима, поручују Србији: „ми смо ваши највећи пријатељи“!

До сада су офуцани „нови господари свијета“ највиши степен цинизма према српском народу и, без икаквог претјеривања, невиђеним у свјетској повијести, показали кроз понашање лажног суда правде: Хашког трибунала. Тако је, приликом суђења В. Шешељу, изведен против њега слиједећи „доказ“. На екрану је репродуциран видео снимак владике Филарета из раних деведесетих који показује лубању једног српског дјечака, мучки убијеног на почетку рата. Пошто нитко, па ни судија, није у тренутку схватио како се једном Србину може судити ради убојства неког другог Србина почињеног од стране српских непријатеља, тужилац је дао кратко објашњење: „То је доказ српске пропаганде“! За свој навод није пружио никакав доказ, никакву експертизу! Судско вијеће је пола минуте нешто причало, и прихватило против оптуженог такав „доказ“ као валидан. Дакле, када Срби гину, и онда су криви јер њиховом, наводно „лажном“ погибијом, обмањују јавност. Тако се у Хагу суди једном Србину како за непријатељске тако и за властите жртве.

Али прича још није завршена. У току суђења Шешељу, приказан је и видео снимак једног митинга из 1996. године, гдје овај изјављује како не треба имати посла са таквом Еуропом која непрекидно Србију уцјењује. И ништа се друго није видело ни чуло. Овај „доказ“ Шешељеве „кривице“ очито спада у изражавање политичког мишљења чију немогућност санкционисања гарантира низ међународних повеља. Али „геноцидни“ Срби очито не могу бенефицирати икаква људска права. Умјесто да установљава индивидуалну одговорност на чврстим доказима, овај проституирани суд је ишао тако далеко, да је у једној осуди, незапамченој у судској пракси, пресудио и српској хисторији споменувши да „геноцидни српски национализам“ вуче своје коријене из самих „Начртанија“! „Научна основа“ оваквих ставова дата је кроз перо двојице британских академика (!) који су деведесетих година написали како је точно да је Орич починио бројне злочине над Србима, али да је то било исправно пошто су Срби геноцидан народ, па је било корисно превентивно их убијати у што већем броју како ови не би накнадно уништавали муслимански народ!

Посве је јасно, да Запад преко Хага није могао осудити Орича и Храдинаја за почињене злочине над Србима јер би тако довео читаву своју политику у питање: од главног актерства у распаду Југославије, преко демонизирања Срба, фаворизирања Хрвата и Муслимана у недавним сукобима, злочиначке НАТО-агресије 1999. године, до промоторства „независног“ Косова. Али, то је схватљиво јер се ради о непријатељу. Оно што није схватљиво је чињеница да је српска „демократска“ елита и даље, након наведених пресуда, спремна на пуну сурадњу са Хагом који је постао, пар еxцелленце, антисрпска, институција. У врло блиској будућности ћемо видјети да ли ће српски народ, физички и духовно уништаван, поклекнути и прихватити данајске дарове, или ће реафирмирати своју изворност и још једном, „ирационално“ речи НЕ сувременим барбарима.

Пише: Емил ВЛАЈКИ

Srpska Politika