"Odredbe međunarodnog prava su naša obaveza i odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazimo i kad ne možemo da biramo, moramo priznati da smo, usled nesmotrenosti i pogubne politike prethodnih vlasti, izgubili veliki deo našeg suvereniteta i da se moramo povinovati odlukama stranog faktora. Najbolje što možemo da učinimo za Srbiju je da pogledamo istini u oči. Ne možemo dopustiti da nastavimo da se inatimo i tim inaćenjem odvedemo zemlju i narod u ambis. Moramo se pridržavati odluka međunarodnog prava i uključiti se u zajednicu zemalja koje nas okružuju i kojima i mi prirodno pripadamo." Ove reči nije izgovorio Čeda Jovanović na skupu u Subotici 4. januara 2007. godine prilikom predizborne kampanje, već Dimitrije Ljotić u Beogradu 30. aprila 1941. nakon okupacije Jugoslavije od strane nacističke Nemačke. Ali mogao ih je izgovoriti i Čeda, sigurno bi na skupu zaradio aplauz. Dimitrije Ljotić je za razliku od Čede Jovanovića bio veliki vernik i istakao se u humanitarnom radu za vreme i posle Prvog svetskog rata. U politiku je ušao preko Narodne radikalne stranke, pa je kasnije, kao disident, osnovao svoju, projugoslovensku, profašističku stranku koja nikad (i pored velikih donacija iz Nemačke) nije uspela da pređe cenzus i uđe u Skupštinu. Ipak, Ljotić se dokopao dela vlasti stranom okupacijom. No, da ne preteramo u poređenju Ljotića i Jovanovića, nisu oni mnogo slični, iz različitih su sredina, Ljotić je bio izraziti antikomunista i osnovao je na predlog Milana Nedića antikomunističke brigade koje su davale i neke rezultate. Čeda Jovanović za svoje saborce ima sve velike komunističke ideologe (bivše, naravno, jer ni komunizam više nije popularan, baš kao ni fašizam) i bilo bi greh trpati ih u isti koš. Ipak, ne možemo se oteti utisku da sličnosti postoje.
Kad danas kažemo profašistička stranka, to zvuči užasno, ali moramo imati na umu da reč fašizam u to vreme nije imao tako negativne konotacije. To je bila elitistička ideologija koja se pozivala na ravnopravnost i širenje jedinstva među narodima i stremila je trendu izjednačavanja tržišta. Ideja je potekla u Italiji, a istorija je nemački nacizam kasnije poistovetila sa fašizmom. S pravom jer su fašizam i nacizam skoro pa jedno te isto. Osim ekstremno levičarske maske koja je obećavala društvo ravnopravnosti, i jedna i druga ideologija su se pozivale na veća prava elite. U Nemačkoj se to odnosilo na arijevsku rasu. No, svejedno, svet je trebalo da bude jedan i zajednički za sve. Milom ili silom. Zbog toga nije čudno što su te ideologije brzo stekle i puno pristalica i puno protivnika. Među protivnicima su se nalazili oni koji su uspevali da saberu dva i dva i da shvate da nema ravnopravnosti dokle god se spominje elita i iz mase izdvajaju bilo kakve grupacije. Videli su to i pristalice ovih ideologija najvećim delom, ali su se prepoznavali u toj eliti. Setimo se filma "Ko to tamo peva". Taj film je dobar zato što se u tom najpopularnijem autobusu u srpskoj kinematografiji nalazi po jedan tipični predstavnik srpskog naroda. Na stranu ostali, ali uloge Bate Stojkovića i Miće Tomića su nam za ovu priču bitne. Mića Tomić je solunski ratnik i tipični srpski inadžija, dok Bata Stojković u ovom filmu predstavlja ono što se danas zove Druga Srbija, mnogo voli jaku stranu silu i sam kaže: "Nemačka medicina je najbolja medicina". Mića Tomić ga na to pita: "A je l' bi voleo da ti malo dođu?", na šta mu Bata spremno odgovara: "Bar bi se znao red!". Tako je! Vreme je da i mi napokon stanemo u red i podelimo sudbinu zemalja koje nas okružuju i kojima po prirodi stvari pripadamo. Fašizam je mrtav, antifašizam zajedno sa njim, ali je zato globalizam jako žilav i sve jači, dok antiglobalizam malo posrće. Zato se Srbiji žuri! Zbog toga: živela građanska klasa (to nije isto što i arijevska rasa), recimo NE ruralnim snagama prošlosti, domaćinima (to nije što i Jevrejima i Ciganima) - tražimo ravnopravnost za sve!
Pavle Ćosić, januara 2007. za "Krompir" Ilustracije DrAgan i Aleksandar Vasiljević
