Културни образац, чију изградњу подстичемо и коме тежимо, није нека аморфна и неразумљива идеја, идеја без стварно остваривог основа. Културни образац је, заправо, скуп идејних напора да се на основама традиционалне моралности, духовности и вишевековне културне баштине нашег народа, али истовремено и модерних културних и научних подстицаја 21. века, створи нешто што бисмо, у најширем смислу речи, могли назвати свеобухватни културни и вредносни преображај нашег друштва.

Поновно успостављање и повратак правилима морално-вредносног система традиционалног српског друштва изражено кроз афирмацију особина солидарности, честитости, поштења, добронамерности, путем афирмисања самопрегнућа других и критичког преиспитивања сопствене личности, обједињено уз усвајање идеја социјалне солидарности, социјалне правде, социјално одговорне државе и друштва, правне државе и владавине права чини, управо, полазну основу спречавања даљег културног и моралног суноврата нашег народа.

У условима доминације егоистичног карактера неолибералног економског система који у нашем друштву функционише, што има за последицу слабљење „социјалног инстикта“ човека и постепено гашење његових моралних својстава, појаве масовне незапослености и беде најширих друштвених слојева, непотизма и корупционаштва, паразитизма у свим друштвеним и политичким структурама, похлепности у виду мотива стицања профита на незаконит начин и организованог криминала повлашћених друштвених слојева, културе, уметности и забаве чији је ниво сведен на задовољавање најнижих људских побуда, ми видимо преображај појединца и изградњу културног обрасца нашег друштва као примарни циљ нашег друштвеног деловања.

Овим негативним појавама које представљају баласт нашег друштва свакако треба додати и стање наших образовних установа чији су програми лишени васпитне функције утицаја на појединца, па у образовном процесу изостаје изградња и усвајање моралних норми, позитивних ставова и карактера личности. Када томе додамо и утицај медија, који кроз комерцијализацију и суптилнe или мање суптилне видове спрега са економско-тајкунским, државним и политичким центрима моћи, раде на стварању потпуне контроле над нашим медијским простором, онда је слика остваривања утицаја на појединца у циљу његове имбецилизације и отклањања последњих трачака критичко-мењалачке свести у њему потпуна.

Све ове, горе поменуте, појаве последица су друштвене дезорганизације која је обузела модерно српско друштво 21. века, стања моралне и функционалне кризе свих друштвених институција. Политика, као свесна активност људи и делатност одлучивања којом се решавају питања од интереса за функционисање и развој заједнице, односно друштва као целине, постаје све више делатност усмерена првенствено ка остваривању уских, безобзирно егоистичких интереса појединаца из редова политичких олигархија.

Способност за страначко удворавање и политичка подобност постају основна мерила вредновања појединца и проналажења адекватног места за њега у друштвеном систему. Суштина политичких процеса испољава се у сукобу, борби политичких странака за освајање и вршење државне власти, а потом са тих позиција остваривања интереса елите моћи, састављене од појединаца из врхова државних и страначких структура, економских, пре свих увозничких и трговачких интересних лобија и структура организованог криминала, обогаћених у процесу првобитне криминалне акумулације капитала током деведесетих година, а и ранијих деценија 20. века.

Стога се ми залажемо за потпуну афирмацију идеје проф. др Слободана Јовановића да се изградњом културног обрасца путем свестраног доприноса и стваралаштва наше модерне, активне интелигенције, научне и културне елите, изврши утицај на појединца у правцу усвајања садржаја таквог обрасца, а тиме и његовог формирања као грађанина овог друштва са развијеном свешћу о општедруштвеним интересима и вредностима. Само такав, просвећени појединац, развијене и слободне свести, културе и духовности може бити основа здравог, слободног, демократског и напредног српског друштва.

Културни образац јесте национална друштвена тековина, која се намеће као нужна и неопходна друштвена појава, али је он, када једном поприми свој облик и пуну садржину, истовремено и антитежа универзалном анти-културном обрасцу прокламованом и афирмисаном кроз неолиберални економски процес анти-цивилизацијске глобализације. Таква глобализација пропромовише искључиво економске интересе најразвијенијих земаља међународне заједнице и наддржавних творевина монополистичког типа, познатијих као мулти-националнe корпорацијe.

Тај процес је истовремено праћен и процесом анти-културне империјализације и хегемонизације комплетног културног простора света. То заправо повлачи са собом потирање свих културних и морално-вредносних система свих народа и држава света, а то у својој суштини представља најгрубљи атак на саму есенцију, бит људске егзистенције. Човек који усвоји анти-културни образац пропагиран процесом анти-цивилизацијске глобализације јесте људско биће лишено основног разумевања сопственог идентитета, своје културне и моралне суштине, традиционалне културне баштине простора коме припада.

Но оно што делује најстрашније он је лишен способности да критички преиспита свој положај у друштвеним односима и своје место у друштву, а самим тим и да активно и мењалачки делује на све оно што га окружује. Такво људско биће заправо није човек у цивилизацијском и еволутивном смислу речи, јер код њега нема свести ни о сопственом националном културном обрасцу, а ни снаге и жеље да прихвати и разуме аутентичне културне обрасце других народа света. Он постаје оруђе најогољенијих економских интереса пропагатора анти-цивилизацијске глобализације и не само њихове економске, већ и међународне и војне политике.

Стога, већ и само постојање садржински и формално изграђеног националног културног обрасца захтева његову повезаност путем процеса истинске, алтернативне глобализације са изграђеним културним обрасцима других држава и народа света. Ту повезаност треба и једино је могуће остварити посредством садржинске размене елемената традиционалних култура и нових културних идеја и тековина, научних, технолошких и уметничких достигнућа новог миленијума, које треба да постану општа, универзална баштина светске цивилизације, развијањем свести човека као еколошког бића и осећања припадности планетарној људској заједници, а све то постигнуто усвајањем принципа истинске сарадње, разумевања, размене, солидарности и поштовања националног и територијалног интегритета сваког народа и државе света.

Александар Барац

(''Српски културни клуб Слободан Јовановић'' Нови Сад)