ЛУДИ КАМЕН ИЛИ НЕШТО САСВИМ ДРУГАЧИЈЕ

"Благослов оца утврђује дом деце, а клетва матере руши до темеља" (Сир. 3, 9).

Мајко, оче, женим се

Јер стао сам на луди камен!

Подигните шаторе

Наместите столове

Закољите бикове, овнове и волове

Ја женим се! (Ништа али Логопеди)

Да ли је данас тако лако, као што је то некада било, основати породицу? Раније момак и девојка се, чак, нису ни «забављали»- видели би се на некаквој «игри», заљубили се, распитали се једно о другом, и ако родитељи дозволе они би се венчали. Ако би се, пак, догодило да родитељи нису расположени за момка, он би се упорношћу већ некако наметнуо,они би се мало љутили, али чим би прво дете дошло на свет, размирица се завршавала песмом. Да ли је ово само романтична слика, данас неостварива? Шта се догодило нашој породици и пред каквим се изазовима она данас налази? Ово су само нека од питања са којима ћемо се у овом тексту сусрести.

Често ћемо чути изразе патријархална породица насупрот модерној, односно постмодерној породици. Патријархално друштво и постмодерно друштво, традиционални вредносни системи и «слободни» вредносни системи. Све су ово речи којима не бисмо требали пуно да се бавимо. Зашто?-питаћете се ви. Ево због чега. Морамо знати у ком времену живимо, какви су све образци понашања на делу, морамо бити свесни чињенице да свет гура напред, а да се ми растрзавамо у њему. И то, иако тако не делује, није ништа страшно. То је само наша могућност да будемо витези.

Шта је породица? То је примарна биопсихосоцијална друштвена заједница мушкарца и жене, рекли би неки. Други би рекли, да породица данас не постоји, већ да су то неки облици друштвеног везивања. Трећи би рекли да она постоји, али да је доживела свој преображај, односно убрзану трансформацију. Све је више алтернатива за образовање заједничког живота, а то свакако није породица у оној класичној форми. Породица је под великим оптерећењем које је карактеристично за савремени свет (насиље, сиромаштво, криминалитет итд.). Она је сматрана нуклеусом, језгром друштва, док се данас појединци више ослањају на школе, кафиће, другаре, медије и слично. И само друштво је збуњено пред овим пред чиме се нашло.

Изграђивање индивидуалне личности сматра се у Европи, али и шире, макар у традицији грађанског друштва, животним циљем. Одвајање од породице види се као нормални процес, а уколико се не одвојимо значи да смо негде забрљали. Пошто су се историјске доминантне функције породице изгубиле, пре свега оне везане за заједнички рад, данас прворазредну важност има заједнички проведено слободно време. Међутим, у обликовању слободног времена све већи значај има употреба масовних медија. Тако да изабирамо гледање филмова и телевизије насупрот породичном окупљању, разговору, шетњи, некаквом радном делању. Чланови једне породице постају све више мобилнији, односно покретљивији. Очеви су презаузети својим пословима, мајке су растрзане између кућних и пословних обавеза, деца јуре да сустигну теничке револуције, а стварна комуникација нестаје на овој покретној траци. И да, живот у ствари престаје да нам буде осмишљен, он долази у стање покретне траке, а ми се бесомучно крећемо по њој. Тако да се породица налази на раскрсници. С једне стране, њени млади и одрасли чланови живе у свету социјалних односа који се нагло преображавају и диференцирају. С друге стране, она у својој сржи не може да прати тај преображај уколико жели да обави свој основни задатак – репродукцију и социјализацију.

У вези са репродукцијом, морамо бити свесни тога да је у савременом свету сексуалност одвојена од репродукције! У оквиру наслеђених форми брака може се начелно и одустати од потомства – оваква одлука супротна је историјској традицији, али добија све веће друштвено признање. Могуће је, стога, формирати однос али и без формалног ступања у брак – било у оквиру трајних животних заједница наместо брака, било у оквиру привремених које претходе браку. Док је у ранијим историјским епохама норма начелно забрањивала сексуалне везе међу младима, од сексуалне револуције 60-их година у том погледу се бележи радикални заокрет. Даље се пресудним узроком промена у породици у новије доба може сматрати процес урбанизације. Тако једна породица од производне заједнице иде ка потрошачкој заједници, а њени чланови постају незасити у остваривању својих жеља.

Вратимо се, ипак, на почетак. Стао сам на луди камен не значи да је самоубилачки потез ући у брак, већ је то мера нама као члановима Цркве да непрестано будемо у служби ономе другом. То значи да наши родитељи треба да служе једно другом, али и нама, а да ми као њихова деца умемо да узвратимо истом мером. То је могућност заједничког спасења, то је могућност сталне борбе. Треба да смо једни другима пред очима, а дух породице је оно што најпре формира душу детета. У Књизи Премудрости Исуса сина Сирахова пише: "Човек се познаје по својој деци" (Сир. 11,28).

И зато треба да се окрепљујемо у породици, она треба да нам буде непресушни извор утехе и радости, а ако и није тако увек постоји могућност преобликовања и напретка.

Татјана Радић

Православни мисионар март/април 2008